Disciplinovanje Evrope

Dok su ministri spoljnih poslova država Evropske unije prošlog ponedeljka u Briselu većali ko je na Balkanu zaslužio, a ko nije status kandidata ili datum za početak pristupnih pregovora, (vidi tekst „Izgubljeni u prevodu“ na strani 8), u Parizu su kancelarka Nemačke Angela Merkel i predsednik Francuske Nikola Sarkozi utvrđivali smernice sa spasavanje evra, evrozone, evropskih banaka, postojanja Unije u sadašnjoj formi, te određivali budući kurs za prevazilaženje dužničke krize, smirivanje berzi i povratak poverenja u evropsko tržište. „Merkozi“ je demonstrirao slogu, odlučnost i nepokolebljivu volju, da dogovor koji su Berlin i Pariz postigli, na Samitu EU u četvrtak i petak po principu „uzmi ili ostavi“ nametnu i ostalim članicama EU.

Ultimativan ton rukovodećeg evropskog dvojca, u kome je ritam Valkira nadjačao melodije francuskih šansona, trebalo bi da obeshrabri ostalih 27 članica EU da pružaju preveliki otpor, da se upuštaju u preoštru i preobimnu raspravu o nemačko-francuskom nacrtu za izlazak iz krize, koji svakako podrazumeva promenu Evropskog ugovora. Mnoge države se tome protive, ali se istovremeno pribojavaju da ih velike evropske privrede ne odbace.

„Mi smo apsolutno rešeni da to sprovedemo“, izjavio je Sarkozi, a ako se neko ne slaže, može se i bez njega, ako ne ide drugačije, „onda će 17 država evrozone između sebe da potpišu odgovarajući ugovor, a ko kasnije bude želeo da se priključi, molim lepo“. Temperamentni i, kako se često može pročitati, hiperaktivni francuski predsednik, rekao je da je promena Evropskog ugovara neophodna, da će oni koji ne budu prihvatili institucionalizovano i automatsko ograničenje zaduživanja, na kraju balade biti kažnjeni. Sarkozi je nastupio kao pravi lider Evrope, energično i pomalo preteći, dok je pored njega Merkelova mirno potvrdno klimala glavom. Nije ni imala razloga da se sama nameće ili da povisi ton, što i inače, večito staložena, kakva jeste, ne voli da čini: Ma šta da je prethodnih nedelja pričao, koliko god da se opirao nemačkom viđenju izlaska iz dužničke krize, u ponedeljak je Sarkozi recitovao krizni recept propisan u Berlinu.

GOSPOĐA „NEIN„: Magična formula glasi „automatske sankcije“, to jest ugovorom propisano, institucionalizovano kažnjavanje svih zemalja koje se ne drže propisane granice za nova zaduživanja od maksimalnih tri odsto nacionalnog BDP-a, uvođenje striktnih granica za zaduživanje, a Evropski sud bi bio nadležan da kontroliše ponašanje svih članica EU. Detalji o načinu primene sankcija na „neposlušne đake“ tek treba da budu dogovoreni na Samitu EU, ali je jasno da Francuska i Nemačka neće odustati od stvaranja „fiskalne unije“. Merkelova je po tom pitanju uspela da nametne svoju viziju o disciplinovanju Evrope.

Baš kao i o ulozi Evropske centralna banke – Sarkozi je tražio njenu aktivniju ulogu u sazbijanju krize, to jest štampanje novca, dodeljivanje kredita i kupovinu visokorizičnih državnih akcija ugroženih zemalja, Merkelova je rekla „ne“; o famoznim evro-obveznicama – Sarkozi je tražio njihovo uvođenje, Merkelova je rekla „ne“; a i na primedbe Sarkozijevog štaba da su intervencije na nacionalnom suverenitetu nedopustive i da se „političke odluke ne smeju stavljati u ruke pravnicima“, Merkelova je takođe rekla „ne“. Francuski mediji su je prozvali Madame „Nein„.

Ustupke je nemačka kancelarka napravila po pitanju podrške bankama prilikom predstojećih akcija za spasavanje Italije ili Španije, a još je na Samitu EU u oktobru Nemačka progurala otpis dela duga Grčke koji je banke i fondove koštao oko sto milijardi evra, skoro polovinu ukupnih potraživanja. Merkelova i Sarkozi su se u Parizu saglasili da će otpis duga Grčkoj ostati presedan i da se takav scenario više neće ponoviti. Tom porukom žele da smire tržišta, jer je sama mogućnost da bi poverioci mogli da ostanu na suvom sa svojim španskim, italijanskim ili belgijskim državnim obveznicama dovela do vrtoglavog porasta njihovih kamata. Nemačka je takođe prihvatila mogućnost da Evropska centralna banka bude fleksibilna prilikom otkupa rizičnih državnih obveznica koje su već u opticaju.

UKIDANJE VETA: Pored toga, stalni zaštitni mehanizam za evro (EFSF – European Financial Stability Facility) trebalo bi umesto 2013, da se proširi već naredne godine na do sada još neutvrđeni obim. Od početnih 250 milijardi evra (nakon eskalacije krize u Grčkoj) EFSF je povećan na 450 milijardi evra, dok se sada govori o bilion, pa čak i dva biliona evra, kako bi mogao da amortizuje eventualno posrtanje velikih masivno prezaduženih država kao što su Italija i Španija, koje bi za sobom u ponor mogle da povuku čitavu evrozonu. „Merkozi“ poručuje ostatku EU da pojedine države neće imati pravo veta pri donošenju odluka u okviru ESFS, već da će biti dovoljno 85 odsto glasova. To je neophodno, objasnila je Merkelova, „kako pojedinačne zemlje ne bi mogle da zaustave čitav voz“.

„Kormilari Evrope“ će tako sa konkretnim zajedničkim predlozima otići na Samit EU, mada je jasno da Berlin i Pariz imaju drugačiju viziju Evrope: nemačka kancelarka je za federalizaciju Evrope, dok se predsednik Francuske zalaže za integraciju kojom bi upravljali šefovi država i vlada.

Opozicija i pojedini mediji teškom artiljerijom su napali Sarkozija zbog njegovog popuštanja „politici a lá Bizmark“. Novine pišu o „nemačkom poretku“, „diktatu iz Berlina“, analitičari govore o razbuktavanju „germanofobije“, o „histeričnom neprijateljstvu prema Nemcima“. Sarkozija, koji je svoj imidž gradio na veličanju francuske nacije i njenoj vodećoj ulozi u Evropi, to bi moglo da košta predsedničkih izbora na proleće naredne godine.

NEDOVOLJNO: Bilo kako bilo, predsednik Francuske je potpuno prešao na stranu Angele Merkel. On, koji se još prošle nedelje zalagao za veću solidarnost sa ugroženim državama EU i shodno tome za uvođenje evro-obveznica, u ponedeljak je izjavio: „Kakva smešna ideja, da se preraspodele dugovi“, Nemačka i Francuska tako bi plaćali uloge, koje ne mogu da kontrolišu.

Međutim, kritike da je uvođenje disciplinskih mera, to jest stvaranje fiskalne unije sa svim kontrolnim i izvršnim institucijama, doduše neophodno, ali i suviše spora mera „dok Evropa krvari“, ostaju na stolu. Bečki „Standard“ je striktno odbijanje Merkelove da se uvedu evro-obveznice uporedio sa majkom koja detetu koje su pregazila kola i koje krvavo leži na ulici objašnjava, da ubuduće treba da gleda levo i desno kada prelazi ulicu i da to obavezno čini na pešačkom prelazu, umesto da pozove hitnu pomoć. Mnogi ekonomski stručnjaci, pa i Vašington, smatraju da je uvođenje evro-obveznica nužno, baš kao i daleko veća uloga Evropske centralne banke.

„Predlozi Merkelove i Sarkozija nisu dovoljni za suzbijanje krize evra“, smatra Gustaf Horn, direktor Instituta za makroekonomiju i istraživanje konjunkture (IMK), koji je blizak sindikatima. On tvrdi da je pod ovim okolnostima obimna intervencija Evropske centralne banke jedino preostalo sredstvo za spasavanje evra. Jer, „za promene ugovora potrebno je vreme, a vremena nema“. Pored toga, štednja i automatske sankcije ne pospešuju rast privrede, što, pogotovo u zemljama zahvaćenim krizom, ubija svaku šansu za oporavak. Horn smatra da uvođenje „sredstava prinude“, kao glavnog instrumenta za suzbijanje krize, proističe iz preuske analize uzroka krize, koja se ne sastoji samo od prevelikih državnih dugova, već i iz neumerenih privatnih dugovanja.

NEGODOVANJE SAD: U Vašingtonu sa negodovanjem posmatraju na koji način Angela Merkel rukovodi suzbijanjem krize u evrozoni. „Zašto Nemačka ne spase već jednom evrozonu?“, pita se „Vašington post“. „Njujork tajms“ joj zamera da i suviše okleva, pa čak i da njen krizni menadžment gubi uvid u realnost, uz opasku da se čini da Merkelova usred šumskog požara na drveće hoće da okači znakove zabrane pušenja. „Njuzvik“ piše, da od odlučnosti Merkelove zavisi blagostanje čitavog sveta. Nemački „Špigel“ pak kancelarki zamera, da nije uspostavila bliskiju saradnju sa SAD, da Nemačka, koja nesumnjivo zauzima centralnu ulogu u evropskoj borbi sa krizom, nema dobru komunikaciju sa Belom kućom, pa samim tim Vašington u jeku ove krize nema pravog sagovornika u Evropi. Velika Britanija doduše ima special relationship, specijalne veze, sa SAD, ali se Britanija ne pita za sudbinu evra. U utorak, pred samit EU, ministar finansija SAD Timoti Gajtner doputovao je u Evropu. U Frankfurtu je razgovarao sa nemačkim kolegom Volfgangom Šojbleom, novim predsednikom Evropske centralne banke Mariom Dragijem i šefom Bundesbanke Jensom Vajdmanom, a potom odlazi u Pariz i Rim. Svaka turbulencija u evrozoni pogađa i SAD koje se i same bore sa dužničkom krizom.

Na svu evropsku muku američka agencija za rejting Standard&Purs u ponedeljak je negativno ocenila izglede u 15 država evrozone. S&P će „što je moguće pre nakon samita EU“ dati svoju procenu boniteta država evrozone, pa i onih sa najvišom ocenom AAA. Ova procena je potrebna zbog sistematskog opterećenja koje trpi čitava evrozona i zbog sumnji u politički menadžment evrozone. Na negativan trend, po oceni S&P, utiče pet faktora: Smanjenje kredita, bitno veće premije na rizik za sve veći broj država evrozone, postojano neslaganje evropskih političara oko mera koje treba preduzeti da bi se suzbila kriza, visoki javni dugovi u velikom delu evrozone i sve veći rizik da će EU u 2012. godini zapasti u recesiju.

Moglo bi još da se doda da su zemlje evrozone upale u piramidalni sistem otplaćivanja starih kredita uzimanjem novih kredita po sve većim kamatnim stopama, što nekako neodoljivo podseća na gazda Jezdu.