foto: gabriela moraes / pexels
Predsednički izbori 2020. u Sjedinjenim Američkim Državama bili su poprište najdublje generacijske tranzicije od ranih osamdesetih godina prošlog veka, kada su bejbi bumersi istisnuli do tada najbrojniju generaciju Amerikanaca koja je postala punoletna tokom Velike depresije i Drugog svetskog rata. Sada je na scenu stupila generacija digitalnih domorodaca koji su razočarani u demokratiju i neretko padaju u zagrljaj populistima, generacija koja je više od drugih utonula u novo globalno okruženje
Amerikanci su usred pandemije 3. novembra odlučivali da li će u haotičnoj gerontološkoj utakmici na predsedničkim izborima da pobedi Džo Bajden (rođen 1942) ili Donald Tramp (rođen 1946), koji će od tih staraca da bude Čarobnjak iz Oza.
Na tim izborima došla je do izražaja i demografska promena američkog biračkog tela. Više od 15 miliona mladih Amerikanaca napunilo je 18 godina od poslednjih predsedničkih izbora. Sada milenijalci (rođeni 1981–1996) i predstavnici naredne generacije Z čine 37 odsto američkog biračkog tela. Da li činjenica da će se oni 2024. godine po broju izjednačiti sa svim ostalim starijim generacijama ima neki značaj?
Demograf iz Instituta Brukings Vilijam Frej, koji je proučavao milenijumske i postmilenijumske generacije, prognozira za „Atlantik“ da će kroz nekoliko narednih decenija doći do velike promene i da će postmilenijalci doneti mnogo veću raznolikost i sasvim drugačiju Ameriku nego što je bila u prošlosti.
Ranije su glasači mlađi od 30 godina uglavnom pratili biračke preferencije u celoj Americi. Većina mladih je glasala za Ronalda Regana 1984. i za Džordža Buša 1988, ali republikanci kasnije nisu imali takvu podršku mladih. Tramp je 2016. osvojio samo 36 odsto glasova mlađih od 30 godina.
Na izborima 2004. oko 54 odsto milenijalaca glasalo je za demokratskog gubitnika Džona Kerija. Pobednik Barak Obama je 2008. osvojio 66 odsto glasova mladih. Na te izbore 2008. izašlo je 48,4 odsto mladih od 18 do 29 godina, što je bio njihov najveći odziv od najranijeg popisa o izlaznosti 1984. godine. Gubitnica Hilari Klinton 2016. nije ponovila Obamin uspeh, dobila je samo 55 odsto glasova mladih koji su glasali, a glasalo je 47 odsto pripadnika tog uzrasta.
U nacionalnoj anketi, koju je pred izbore objavio Institut za politiku Harvardove škole „Kenedi“, 63 odsto ispitanika starosnog doba od 18 do 29 godina izjavilo je da će „sigurno glasati“, na osnovu čega je jedan istraživač zaključio da će, što se tiče izlaznosti mladih, Amerika 3. novembra 2020. biti bliža slici iz 2008. (kad je Obama pobedio) nego 2016. (kada je Hilari Klinton izgubila).
Demokrate su se nadale da će na birališta izaći mladi koji su, kao i 2016, podržavali „čudni dekin vajb“ (cranky–grandpa vibe) 74-godišnjeg Bernija Sandersa i njegovu agendu „demokratskog socijalizma“ u američkim značenju te reči, koje se bitno razlikuje od evropskog. Rasni sukobi, demonstracije, eksplozije nezadovoljstva, najave da može doći i do postizbornih sukoba govorile su da je pred te izbore došlo do žešće politizacije mlađih kohorti.
U komentaru u „Los Anđeles tajmsu“ pripravnica rođena 1997. Maraja Krojter, koja je diplomirala na Univerzitetu Jejl, pod naslovom „Ovi izbori bi mogli da unište preostalu veru generacije Z u američke institucije“, upotrebila je izraz iz 19. veka „kakistokratija“ (od grčkog kakistos, najgori), koji rečito govori šta dolazeće generacije misle o vladajućim elitama. „Moje detinjstvo i adolescenciju definisali su 11. septembar, rat u Iraku, Gvantanamo, uragan Katrina i nespretni savezni odgovor na njega, finansijska kriza iz 2008, dugogodišnja velika recesija, horor priče o studentskom dugu, horor priče o medicinskom dugu, stagnacija stvarne zarade, stalni porast globalne temperature, bezbrojne masovne pucnjave, policijska ubistva, apokaliptični požari, okrutnost Trampove administracije prema migrantima, njeno bavljenje sobom – i svetska pandemija“, napisala je dvadesettrogodišnja Maraja.
SIROMASI SA UNIVERZITETSKOM DIPLOMOM
Strela Rouz sa Univerziteta Merilend i Ešli Ros sa Univerziteta Teksas A&M – Galveston konstatuju kako su milenijalci odrasli u jeku najgore ekonomske recesije nakon Velike depresije 1930-ih i da je „milenijumska tolerancija procvetala u vrtu preplavljenom semenima mržnje i straha“. Američki milenijalci su, prema toj dijagnozi, aktivno svesni i zabrinuti zbog rasnih pitanja, što je izraženo njihovim učešćem u pokretu „Crni životi su bitni“ i u protestima zbog rasne nesenzibilnosti i diskriminacije u univerzitetskim kampusima.
Oni se suprotstavljaju antiimigracionoj politici, a uprkos homogenizaciji posle 11. septembra i tzv. borbi protiv terorizma, podržavaju slobodno versko izražavanje i kulturu američkih muslimana. Da bi im bilo „kul“ ako bi se džamija gradila u blizini njihove kuće, kaže 6 od 10 milenijalaca, a 73 odsto njih bi isto reagovalo ako bi muslimanska deca išla u osnovnu školu u njihovoj zajednici. Suprotno tome, samo 37 odsto ispitanika starih 65 i više godina prihvata džamiju, a 36 odsto podučavanje muslimana u osnovnim školama u vlastitom susedstvu.
Milenijalci su, takođe, otvoreniji u pogledu seksualne orijentacije: sedamdeset procenata milenijalaca podržava istopolne brakove u poređenju sa 59 odsto odraslih starih između 35 i 50 godina i 45 odsto starih između 51 i 69 godina (Pju centar 2015).
Milenijalci su najbolje obrazovana generacija u američkoj istoriji. Trećina starijih milenijalaca (od 26 do 33 godine) ima najmanje fakultetsku diplomu, ali je opterećena velikim studentskim kreditima, nema zdravstveno osiguranje, živi sa roditeljima, odlaže formiranje vlastite porodice, konstatuje istraživački centar Pju. Snažno osećanje frustracije zbog toga što bogati postaju bogatiji na leđima mladih i siromašnih, milenijalci su ispoljavali u marginalizovanom pokretu „Okupirajmo Volstrit“ 2011–2012.
U SAD, Australiji, Velikoj Britaniji, kao i u zemljama južne Evrope koje su pogođene krizom evrozone, milenijalci su više od prethodnih generacija pogođeni rastućom nejednakošću. U SAD oni čine blizu četvrtine siromašnih, stope njihove nezaposlenosti premašuju stope nezaposlenosti njihovih roditelja, imaju niže prihode, a više životne troškove, veće poteškoće u akumuliranju ušteđevine, veći teret duga, manje šanse da poseduju kuću.
MEĐUGENERACIJSKI JAZ
Globalno gledano, milenijalci su više razočarani u demokratiju od prethodne generacije u istom dobu, pokazuje studija o mladima i njihovom zadovoljstvu demokratijom Centra za proučavanje demokratije Univerziteta u Kembridžu, čiji su autori analizirali podatke iz 43 izvora o čak 3,5 hiljade istraživanja od 1973. do 2020. godine, u kojima je učestvovalo 4,8 miliona ispitanika u 160 zemalja.
Od 2,3 milijarde pojedinaca predstavljenih u globalnom uzorku pomenute studije, samo 0,7 milijardi (tri od deset) živi u zemljama sa porastom međugeneracijskog zadovoljstva demokratijom, a 1,6 milijardi (sedam od deset) u zemljama sa smanjenim zadovoljstvom demokratijom.
Razočarenje u demokratiju ankete registruju ne samo u zonama razornog siromaštva, kakva je podsaharska Afrika, već i u najmnogoljudnijim demokratijama na svetu, uključujući SAD, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo, Australiju, Brazil, Meksiko, Južnu Afriku. Manje od 50 odsto milenijalaca je zadovoljno demokratijom, među njima 45 odsto tridesetpetogodišnjaka.
Oni su nešto nezadovoljniji demokratijom nego što je to u istom životnom dobu bio slučaj s generacijom X (rođeni 1965–1981), sa bebi bumersima, rođenim 1944–1964, među kojima je zadovoljnijih demokratijom u mladosti bilo 51 odsto, a u starosti 53 odsto, što se slaže sa uobičajenim gledištem da se ljudi u mladosti kritički odnose prema institucijama, a da se s godinama primire. Kod milenijalaca je obrnuto, stariji među njima su više razočarani.
Izgleda da u svojim ocenama demokratije mladi manje govore o vrednosti demokratije kao ideala, a da je njihovo neraspoloženje zapravo kritika funkcionisanja savremene demokratije u praksi, uključujući sposobnost rešavanja problema nezaposlenosti mladih, nejednakosti, korupcije, kriminala i odsustva vladavine zakona. U jednoj anketi među 7200 mladih Evropljana, 44 odsto je izjavilo da ne može da pronađe stranke ili kandidate koji bi odgovarali njihovim političkim uverenjima.
Strela Rouz i Ešli Ros zaključuju kako su milenijalci i generacija Z digitalni domorodci koji su najviše uronjeni u novo globalno okruženje i imaju snažan globalni senzibilitet. Neki naučnici milenijalce nazivaju „prvim globalima“, kosmopolitama ili „građanima veće globalne zajednice“.
U RALJAMA POPULISTA
Kako to da kosmopolite zapadaju u ralje populista? Istraživači sa Kembridža konstatuju da su populisti u više zemalja uspeli da mobilišu podršku mladih. Koristili su rasprostranjeno nepoverenje u političke elite, koje je pratilo velike korupcionaške skandale poput istrage Lava Jato u Brazilu (2014–2016), afere Rivin u Poljskoj (2002–2004), skandala Tangentopoli u Italiji (1992–1994), ili kampanje za okončanje korupcije u izvršnoj vlasti u Južnoj Koreji 2017.
Ili su populisti koristili nezadovoljstvo vladajućim elitama. Na izborima u Francuskoj 2017. više od polovine glasača mlađih od 25 godina podržalo je ili desnu Marinu Le Pen ili levičara Melenšona, dok je na poljskim izborima 2019. za populističku desnicu glasalo oko 20 odsto mlađih od 30 godina, baš kao i u Mađarskoj za Viktora Orbana.
U više anketa je izmereno da je u populaciji od 18. do 44. godine zadovoljstvo demokratijom raslo (!) u proseku za 16 procentnih poena u zemljama u kojima su dolazili na vlast političari koji su nudili jednostavne i brze mere za rešavanje glavnih problema (teška ekonomska situacija, nezaposlenost, nizak životni standard itd.). Ovaj skok je bio posebno nagao u Brazilu posle izbora Žaira Bolsonara, ali je viđen i u Austriji nakon što je FPO Jorga Hajdera ušao u vladu 2000. godine; u Mađarskoj nakon izbora Viktora Orbana 2010. godine i u oba navrata (2005. i 2015. do danas) kada je Stranka zakona i pravde došla na vlast u Poljskoj.
Izuzetak je slučaj Donalda Trampa u SAD, čiji dolazak na vlast nije pratila pohvala mladih demokratiji, mada je negativno raspoloženje prema demokratiji i tamo postepeno opadalo. Trampovu politiku odobrava 25 odsto mladih između 15. i 24. godine, pokazala je onlajn anketa Instituta za javno religijsko istraživanje i MTV prošlog jula i avgusta.
U metodološkim objašnjenjima u pomenutoj studiji o (ne)zadovoljstvu mladih demokratijom „populizam“ se opisuje kao jedna od pomodnih političkih reči 21. veka (buzzword) – koja se tumači veoma široko. Kaže se da je donedavno proučavanje populizma uglavnom bilo usredsređeno na Latinsku Ameriku, ali da se od tada taj koncept primenjuje u sve širem političkom kontekstu, što za rezultat ima da taj pojam postaje nejasan, da se upotrebljava prekomerno, zloupotrebljava ili pak ublažava.
U studiji se polazi od definicije holandskog politikologa Kasa Mudea, koji se fokusira na istraživanje političkog ekstremizma i populizma u Evropi i SAD, a po kome je populizam ideologija, pokret i sindrom koji ima tri glavna aspekta: apel „ljudima“ naspram „elite“, „loše ponašanje“ – i krizu, slom ili pretnju.
Poreklo pojma populizam istraživači povezuju sa američkom Narodnom strankom iz 19. veka, koja se zalagala za povećanu ekonomsku regulaciju i nacionalizaciju, istovremeno propovedajući antipatiju prema imigrantima. Njena istorija budi različite asocijacije. Ta partija se u popularnoj publicistici povezuje sa imenom Vilijama Dženigsa Brajana (1860–1925), američkog oratora i političara iz Nebraske, demokratskog predsedničkog kandidata koji je zbog američkog elektorskog sistema izgubio izbore mada je osvojio apsolutnu većinu glasova. Njegova popularnost od 1896. do 1900. označavala je najavu kraja politike laisez–faire, neki su ga predstavljali i kao prethodnika politike Nju dila, koju će od 1933. sprovoditi Ruzvelt, a neki su govorili da je to ipak preterano.
Kasnije su bezuspešno pokušali da ga istaknu kao predsedničkog kandidata članovi Prohibionističke partije (na čijim idejama je od 1920. do 1930. vladao režim prohibicije, zabrane točenja alkohola, tokom koje je cvetao šverc alkohola, mesta zvana speak easy i krvavi biznis Ala Kaponea, koji je kasnije postao „filmičan“). Pokušale su da ga kao promotera progresivnih ideja angažuju sifražetkinje. U starosti se zalagao za zabranu učenja Darvinove teorije u školama.
Neki istoričari su ga kasnije prepoznavali u liku Plašljivog Lava, onog koji samo riče ali nema zube, iz knjige Čarobnjak iz Oza – koju su tumačili kao političku satiru, mada je pisac Frenk Baum tvrdio da ju je napisao samo za decu.
LEVO–DESNI POPULISTI
Po autorima studije pomenutog Centra za proučavanje demokratije, razlika između populizma levice i desnice može predstavljati lažnu dihotomiju. I stil politike i suštinska pitanja kojima se bave takve stranke mogu biti privlačni za vrlo slične izborne demografske kategorije, uključujući mlađe glasače koji su isključeni iz glavne demokratske politike.
Oni konstatuju da je to posebno slučaj kada se konzervativni populisti bave pitanjima socijalne pravde i nezaposlenosti u zaostalim regionima, poput programa rada Viktora Orbana u Mađarskoj, ili poput zalaganja Jaroslava Kačinjskog za izgradnju poljske verzije socijalne države.
Šta pomenuti istraživači podrazumevaju pod pojmom populizam čitalac može nešto više saznati u tekstu „Plašljivi Lav ide u Oz“. Oni su inače u populistički talas pored desničara uvrstili i španski levi Podemos, i grčku levu Sirizu i južnoameričke leve pokrete, što je vašem hroničaru u prvi mah izgledalo kao neka vrsta dogmatske simplifikacije liberalnih demokrata, a zatim kao socijalna kritika socijalne neosetljivosti vladajućeg neoliberalnog poretka.
Oni, na primer, konstatuju kako je od Huga Čavesa u Venecueli, preko Sirize u Grčkoj, do Podemosa u Španiji ili Ortege u Nikaragvi, levičarski populizam „čuo nezadovoljstvo mladih širom Latinske Amerike i južne Evrope, bes zbog rasprostranjenosti nezaposlenosti mladih, nejednak pristup državnim beneficijama i rasprostranjenosti mita i korupcije“.
U prve dve godine levičarskih populističkih administracija na društvenim baromertima registrovan je porast zadovoljstva mladih demokratijom. Ovaj efekat je bio posebno vidljiv u Meksiku nakon izbora Lopeza Obradora 2018. godine, u Boliviji nakon izbora Eva Moralesa 2005. godine i u Ekvadoru nakon izbora Rafaela Korea 2006.
Tamo gde su populisti bili na vlasti dva ili više mandata dolazilo je do krize poverenja, a mladi su počinjali da ispoljavaju razočaranje u demokratiju – bez obzira da li je populista desničar ili levičar. Posle prve dve godine uočen je blagi efekat razočaranja u Argentini za vreme Nestora Kirčnera, ili tokom prvog mandata Huga Čaveza.
Međutim, Evo Morales u Boliviji, Rafael Korea u Ekvadoru ili Danijel Ortega u Nikaragvi veoma dugo nisu gubili podršku mladih dok su upravljali šokom zbog globalne i nacionalne krize. Pominje se i primer Grčke, u kojoj je zadovoljstvo mladih demokratijom ipak raslo iako je Sirizin referendum o sporazumu sa Evropskom unijom 2015. o finansijskom spasavanju vratio zemlju u tešku recesiju.
U studiji se pominje nekoliko pokušaja oživljavanja političkog centra na način koji je privlačan mlađim glasačima. Bivši grčki premijer Andreas Papandreu je u stilu levog populiste kombinovao „rebrendiranu“ retoriku sa opsežnim socijalnim reformama. Slično je u Francuskoj Fransoa Miteran stupio na mesto predsednika 1981. godine obećavajući da će „raskinuti sa kapitalizmom“, da bi vladajući u koaliciji sa Francuskom komunističkom partijom sprovodio nacionalizacije, uvodio porez na bogatstvo i opsežna socijalna davanja.
Francuski predsednik Emanuel Makron pokušao je da konsoliduje centar osnivanjem nove političke stranke La Republikue en Marche, čiji su članovi parlamenta uglavnom bili mlađi ljudi generalno apolitičnog porekla, ali nakon dve godine njegove vlasti nezadovoljstvo milenijalaca demokratijom u Francuskoj ponovo se vratilo na najniži nivo. Premijer Italije Mateo Renci, koji je sa 39 godina držao premijerski portfelj, nije uspeo da vrati mlade Italijane u politički centar, oni su umesto toga prešli u populistički Pokret pet zvezda Bepea Griloa.
TRANZICIONI ZAMOR
Nezadovoljstvo milenijalaca zapravo ukazuje na dubinsku krizu tzv. Trećeg talasa demokratizacije. U pomenutoj studiji sa Kembridža se vidi kako je omladinski aktivizam često igrao presudnu ulogu u okončanju vojnih hunti i jednopartijskih država, dok su demonstranti punili ulice zahtevajući političke i građanske slobode. Ranije zabranjene političke stranke uspešno su osporavale vladajuće političke režime, pokrećući pitanja bliska srcima mlađih birača: socijalne slobode u katoličkom delu istočne Evrope i Latinskoj Americi, mogućnost putovanja u istočnoj Evropi, veće poštovanje ljudskih prava u Aziji i Africi.
U prethodnim decenijama zemlje širom sveta usvojile su liberalni višestranački izborni sistem. Okončani su autoritarni režimi u Grčkoj, Portugaliji i Španiji 1970-ih. Liberalna demokratija je došla u Latinsku Ameriku 1980-ih i razgradila autokratske režime širom podsaharske Afrike i u postsovjetskom komunističkom bloku ranih 1990-ih.
Međutim, kako je sećanje na borbu za demokratiju širom Evrope, Latinske Amerike i Azije-Pacifika bledelo, postajala je punoletna nova generacija birača koja ne procenjuje učinak demokratije na osnovu autoritarne prošlosti koje se i ne seća, već na osnovu tekućih izazova.
U bivšim komunističkim zemljama Centralne i Istočne Evrope, nakon isteka mandata prve generacije demokratskih političara zadovoljstvo mladih demokratijom počelo je naglo da opada, ponekad jednako kao u čitavoj populaciji, a ponekad brže nego kod starijih grupa koje su bile deo generacije koja se borila za uspostavljanje demokratskog poretka i bile osnova za podršku partija koje su vladale decenijama nakon toga.
U Portugalu, Italiji, Irskoj, Grčkoj i Španiji, koje su bile najteže pogođene krizom evrozone, u godinama kada je nezaposlenost mladih bila slična ukupnoj stopi nezaposlenosti, većina mladih je izjavljivala da je zadovoljna demokratijom. Kada je na mlađe građane padao glavni teret krize u evrozoni, kada su stope nezaposlenosti mladih za 25 procentnih poena skočile iznad proseka, pogoršale su se i ocene mladih o demokratskom učinku.
Poslednjih godina zapadne ekonomije su formirale dvostruko tržište rada sa malim brojem visokokvalifikovanih profesionalnih poslova i sa većim brojem slabije plaćenih radnih mesta u uslužnom sektoru. Ovakva situacija je u velikom delu kontinentalne Evrope i Latinske Amerike pogoršavana propisima kojima je ograničavano formalno zapošljavanje, smanjivane radničke beneficije, mlađe generacije pretvarane u prekarijat, s nesigurnim radnim ugovorima i platama. To je za posledicu imalo ekonomsku isključenost, nezaposlenost i nejednakost.
Kako su političke stranke počele da usvajaju korporativne strategije glasanja i odnosa s javnošću tokom 1990-ih, zajedno sa konsenzusom o ekonomskim i restriktivnim socijalno liberalnim politikama, podsticaji za političku participaciju su se smanjili.
POSTDEMOKRATIJE
Roberto Stefan Foa, koji na Kembridžu drži predavanja o javnim politikama, kao koautor pomenute studije opominje da je oslabilo ne samo zadovoljstvo mladih aktuelnim demokratskim vladama, već i njihova podrška demokratskom poretku per se. Neke indicije ukazuju ne samo na političku apatiju mlade populacije, već neretko i na rastuću antipatiju prema osnovnim liberalnim idealima kao što su kompromis, konsenzus, prihvatanje političkih protivnika kao legitimnih i podrška nezavisnim institucijama kao što su mediji, pravosuđe ili zakonodavna kontrola i ravnoteža.
Politička konkurencija se doživljava kao zero-sum igra između ispravnog i pogrešnog, u kojoj politički protivnici nemaju jednak moralni legitimitet u pravu na takmičenje za javnu službu – pa stoga postaju mete uznemiravanja, demonizacije, isključenja iz javne rasprave.
YouGov u anketi 2017. godine nalazi da skoro polovina evropske omladine (48 odsto) više ne smatra demokratiju najboljim oblikom vladavine. U Francuskoj takav stav zauzima većina (58 odsto), u Italiji takođe (55 odsto). Za većinu njih demokratija je jednako dobra ili loša kao i drugi oblici vlasti. To odvajanje mladih od demokratije engleski sociolog Kolin Krauč objašnjava tezom da zapadne nacije, zapravo, postaju postdemokratije u kojima je menadžerska politika smanjila prostor za istinsko ideološko nadmetanje, što dovodi do apatije i cinizma kod mlađih generacija.
Najbogatiji su sve bogatiji, a najsiromašniji sve siromašniji. Tako je u 2025. dvanaest najbogatijih ljudi na svetu imalo više novca nego polovina čovečanstva, odnosno više nego četiri milijarde ljudi
Proces usvajanja trgovinskog sporazuma sa Sjedinjenim Državama biće privremeno obustavljen, nakon što su evropski zvaničnici ocenili da politički uslovi za ratifikaciju više ne postoje
Predsednik Francuske Emanuel Makron je kritikovao američkog kolegu Donalda Trampa zbog njegovog „Odbora za mir“, pa mu je ovaj zapretio „carinom od 200 odsto“ na francuska vina i šampanjce. Šta je opšta ta organizacija?
Otvoreno more nema pravnu zaštitu. Barem je nije imalo do sada. Sporazum o biodiverzitetu van nacionalne jurisdikcije je zato istorisjki iskorak. Među 145 zemalja potpisnica je i Srbija. Šta to znači?
Predsednik Bugarske Rumen Radev podnosi ostavku nedugo nakon što je to učinila Vlada te zemlje. Više puta je nagovestio da bi mogao da učestvuje na vanrednim parlamentarnim izborima ne bi li zemlju izvukao iz haosa
Studenti su svesni da je „dan posle“ Vučićevog režima ulazak u novi krug velikih muka. Stoga je lustracija nesavršeno, ali nužno rešenje
Saopštavanjem prvih tačaka programa – da se narodu vrate otete pare – studenti su izabrali popularne teme da njima započnu finalnu pripremu za izbore. Ona će biti mahom tiha i dalje od očiju javnosti, ali je najvažnija
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
