Dabogda te Tramp podržao

Za “Vreme” iz Njujorka

Ulice Njujorka ničim ne pokazuju da su upravo završeni jedni od najdramatičnijih izbora za američki Kongres, na kojima je, prema nezvaničnim rezultatima, Demokratska partija ponovo osvojila većinu u Senatu. Nigde nema tragova o bilo kom kandidatu od koga zavisi da li republikanci preuzimaju Predstavnički dom, niti naznaka će se u Džordžiji 6. decembra u drugom krugu sučeliti kandidati Republikanske i Demokratske partije Heršel Volker i Rafael Vornok u borbi za poslednje preostalo mesto u gornjem domu.

Nema postera, bilborda niti plakata na zidovima, tek se ponegde na prigradskim putevima može videti ime bivšeg predsednika Donalda Trampa koji poziva da se glasa za nekog od njegovih kandidata. Amerika je na ovim izborima napravila ogroman korak napred u svakom pogledu, uključujući i politički marketing, mada pojedine Trampove pristalice i dalje veruju u snagu crvene boje na belom platnu razapetom u pustim poljima. No, nekima od republikanskih kandidata bilo bi verovatno bolje da nisu prihvatili njegovu ruku.

To se pre svega odnosi na Adama Laksalta iz Nevade, jer se popularnost koju je uživao među biračima topila srazmerno broju Trampovih ispada o navodnim “krađama na izborima 2020. godine”, tako da je na kraju poražen od Ketrin Kortez Masto, što je donelo demokratama presudno, pedeseto senatorsko mesto.

Nije baš sve republikance, a to se pre svega odnosi na one koji pripadaju umerenom krilu stranke, zadesila Laksaltova sudbina. Dok se i dalje broje glasovi u pojedinim državama, projekcije vodećih medija govore da oni trenutno imaju obezbeđeno čak 217 od 218 mesta koliko je potrebno za većinu u Predstavničkom domu, mada se demokrate nadaju da će u konačnici ipak imati više od trenutnih 205 kongresmena.

Trebaće još dosta vremena da se sagleda ko je kako i gde prošao, ali je već sada jasna jedna stvar: u izboru između ekonomske neizvesnosti, demokratije i sloboda s jedne, i političkog radikalizma, dovođenja u pitanje samog izbornog procesa i teorija zavera sa druge strane, birači su izabrali ovo prvo. Naravno da oni nisu zadovoljni zbog stalnih poskupljenja i inflacije, ali im se još manje dopadaju ograničavanje prava na abortus i tlapnje o “pedofilskim satanistima koji vladaju iz senke”.

STRAH OD POLITIČKOG EKSTREMIZMA

O značaju ovakvog izbora najbolje govori činjenica da je stranka predsednika koji je imao izrazito nisku podršku među biračima, izgubila relativno mali broj mandata, a sam Džozef Bajden prošao bolje od bilo kog američkih predsednika na “midterm glasanju” (midterm elections) za proteklih dvadeset godina, bez obzira na to što su sva dosadašnja iskustva govorila da stranka koja je na vlasti na ovim izborima izgubi većinu u oba doma Kongresa. Osim toga, slab rejting predsednika uvek je bio nagoveštaj katastrofe za njegovu partiju.

Ovaj put se nisu potvrdila ta dva nepisana pravila američke politike. Strah od političkog ekstremizma nadvladao je brigu za svakodnevni život, inače iznimno važan građanima Amerike koji, više ili manje, stoje čvrsto sa obe noge na zemlji, nemaju previše iluzija, ne vole prazne priče i vredno rade da bi imali ono na čemu im zavidi čitav svet. Birači su se pokazali mnogo zrelijim nego što su to mogla da prepoznaju sva istraživanja javnog mnjenja koja su uporno davala veliku prednost republikancima. Vagajući između društvenih vrednosti i egzistencijalnih pitanja, oni su se odlučili da podrže ono što čini temelje američkog društva. Verovatno će ovo zvučati banalno, ali ovo jeste pobeda demokratije nad populizmom koji je, od kako je Donald Tramp ušao u politiku sa zavodljivošću rijaliti šoumena na šta oni koji provode sate ispred TV ekrana nisu bili imuni, duboko ukorenjen u delu Republikanske partije.

Kao što to i obično rade, građani Sjedinjenih Država su se i na ovim izborima za Kongres držali svoje proverene strategije ocenjivanja onoga o čemu su u prilici da se izjasne. Amerikanci, inače, obožavaju da ostavljaju ocene na sajtovima kompanija gde su zaposleni, prodavnica u kojima troše plate, banaka kojima duguju hiljade dolare za kuće i kola, psihijatrijskih ordinacija, teretana koje služe da sve to lakše podnesu ili barova u koje odlaze da jednostavno zaborave. Tako im se na polovini predsedničkog mandata Džozefa Bajdena ukazala prilika da se izjasne i o vladavini Demokratske partije, koja je tokom prethodne dve godine imala predsednika i većinu u oba doma Kongresa, što im je dalo punu slobodu da upravljaju najmoćnijom zemljom sveta onako kako su to znali u umeli, ali i njihovim oponentima iz republikanske stranke.

Šta o tom učinku misle građani, sada je relativno jasno, kao što je i očigledno koliko će zvezdica dobiti vozač “Lifta” kada nekoga ko, na primer, žuri ovih dana u pozorište na njujorškom Muri hilu, zaglavi u 41. ulici gde će putnik presedeti trećinu prvog čina predstave, jer onaj ko se nalazi za volanom nije bacio pogled na Gugl mapu i video da se do tog istog mesta može, bez nepodnošljivih gužvi, stići i Trideset sedmom.

Slično je i sa vladavinom demokrata. Krenuli su punom brzinom na početku Bajdenovog mandata dajući mu podršku za ekonomski paket pomoći građanima u jeku pandemije kovida; bez rasprava je usaglašen zakon kojim je predviđena kompletna rekonstrukcija, u pojedinim delovima zemlje potpuno ruiniranih puteva i železnice; nešto je napravljeno na saniranju problema klimatskih promena i pooštravanju procedura za kupovinu oružja koje se, doslovno, često može dobiti uz bilo koji lični dokument. I tu se stalo.

BAJDEN U BLOKADI

Republikanci su u Senatu blokirali usvajanje federalnog zakona koji bi garantovao pravo na abortus, koje je bilo jedno od glavnih Bajdenovih obećanja, došlo je do haotičnog povlačenja iz Avganistana, nekontrolisanog talasa migranata koje su republikanski guverneri pojedinih država jednostavno trpali u autobuse i slali tamo gde vladaju demokrate, da bi ti ljudi, potpuno unezvereni, sedeli po parkovima sa kesama u rukama. I, što je najgore, došlo je i do inflacije, koja je, uprkos stalnim intervencijama Federalnih rezervi, i dalje blizu četrdesetogodišnjeg maksimuma. To je naravno donelo sa sobom neprekidna poskupljenja renti za stanove, veće kamate na kreditnim karticama kojima svi sve plaćaju, veće troškove osnovnih životnih potrepština i goriva, bez čega je život u Americi, zbog ogromnih rastojanja između bilo koje dve tačke koje treba prevaliti, potpuno nezamisliv, što se sve zajedno, više nego očigledno, biračima nije nimalo dopadalo.

Oni, međutim, nisu rekli da su potpuno razočarani vladavinom demokrata i da ih zbog toga treba surovo kazniti na izborima, pre svega što nisu videli neku bolju alternativu. Iznenađujuće povoljnom rezultatu Demokratske partije u velikoj meri doprineli su prizori nasilnog upada republikanskih ekstremista u Kongres 2021. u pokušaju da se onemogući mirna primopredaja predsedničke vlasti, Trampovo neskriveno oduševljenje Vladimirom Putinom, koji zločinima u Ukrajini pokazuje svoje pravo lice, i sporna odluka konzervativne većine Ustavnog suda koja je dovela do zabrane abortusa u pojedinim saveznim državama.

Ovo su demokrate više nego dobro prepoznale i iskoristile, što samo pokazuje koliko su političke bitke u Americi složene i sofisticirane. Onima koji su došli negde sa Balkana, noseći živa sećanja da na izborima, gotovo redovno, pobeđuju oni koji se ne skidaju sa televizijskih ekrana, sigurno je bilo čudno kada su čuli za Rojtersove navode o tome kako je Demokratski kongresni odbor za kampanju (DCCC) potrošio čak 51,5 miliona dolara podržavajući kampanje pojedinih republikanskih kandidata tokom njihovih stranačkih izbora na kojima su se birali oni koje će učestvovati u sučeljavanjima sa demokratama za Kongres ili za mesta guvernera. Naravno, demokrate su pomagale pažljivo odabrane oponente. Finansirali su pre svega one za koje su pretpostavljali da će, ako budu predstavljali svoju stranku na izborima, svojim radikalnim stavovima više plašiti nego privlačiti birače, što će dovesti do lakše pobede kandidata Demokratske partije nego u slučaju da imaju ispred sebe umerene republikanske predstavnike.

Bilo je, naravno, među kritičarima ove strategije u redovima demokrata i onih koji su upozoravali da finansijska podrška ljudima koji šire Trampove tvrdnje o “pokradenim izborima” može da se okrene protiv same Demokratske partije, pa da politički ekstremisti odnesu prevagu, ali to se, u najvećem broju slučajeva, nije dogodilo. Ako je verovati ovoj kredibilnoj agenciji, koja za svoje tvrdnje ipak nije uspela da dobije direktnu potvrdu iz same Demokratske partije, takva strategija omogućila je pobedu demokratskim kandidatima u Pensilvaniji, Mičigenu, Merilendu i Ilinoisu.

foto: ap

Uprkos ovim zaista suptilnim, ali ujedno i spornim metodama koje su povremeno koristile demokrate, republikanci su zabeležili određeni uspeh kojim ne mogu da budu potpuno nezadovoljni. Preuzimanje Predstavničkog doma potpuno blokira predsednikovu agendu, jer je za usvajanje bilo kog zakona potrebna podrška u oba doma Kongresa. Istovremeno su demokrate ostale u Senatu daleko od priželjkivanih 60 glasova koliko im je potrebno da pravo na abortus pretvore u federalni zakon, što je još jedna indirektna pobeda republikanaca. Njihovi kandidati su, sasvim neočekivano, pobedili u nekoliko izbornih trka za Predstavnički dom u Njujorku. Mnogi demokratski glasači nisu u toj liberalnoj državi ni izlazili na glasanje, ubeđeni da Republikanska partija tu nema nikakve šanse. Istovremeno je na Floridi guverner Ron Desantis ostvario jednu od najubedljivijih republikanskih pobeda, tako da on, u svetlu tog nespornog uspeha, sve ozbiljnije razmišlja o kandidaturi za predsedničke izbore 2024. godine. Mada je, sve donedavno, slovio za tvrdog poklonika, pa i ličnog prijatelja prethodnog republikanskog predsednika, sada i sam Tramp u njemu vidi opasnost za svoju predsedničku nominaciju, nazivajući ga poslednjih dana, u svom poznatom maniru komedijanta, Desantktimonijus (DeSanctimonious), što bi trebalo da ukazuje na njegovo, navodno, nepoštenje i prevrtljivost. Na žalost umerenih republikanaca, oni koji se i dalje oduševljavaju takvim trampizmima, očigledno su uticajniji u okviru Republikanske partije nego među samim biračima.

POUKE ZA OBE PARTIJE

Proći će još vremena pre nego što se zvanično prebroje svi glasovi i reše žalbe oko neregularnosti na pojedinim biračkim mestima, ali je već i sada očigledno da su ovo bili tipični američki izbori u kojima su u prvom planu bile domaće teme. Bolna pitanja agresije na Ukrajinu, koju SAD najviše podržavaju, ili strateško suparništvo sa Kinom, ostali su daleko u pozadini, o tim temama se gotovo nije ni pričalo tokom kampanje i javnih suočavanja kandidata.

Doduše, ljudi nisu previše govorili ni o samim izborima uoči njihovog održavanja, mada su svi mediji brujali o njihovom “istorijskom značaju” koje će “odrediti sudbinu Amerike”. Nakon završene pozorišne predstave na Muri hilu, doslovno se nije moglo čuti da je bilo ko od pedesetak gostiju, koji su ostali na koktelu sa glumcima, spomenuo glasanje. Polarizovani do te mere da svaki razgovor o politici znači uzajamno klimanje glavama istomišljenika ili iscrpljujuće prepirke sa onima sa kojima se ne mogu složiti, pričali su o onome zbog čega su došli – pozorišnom komadu. Niko nije bio spreman da sebi i drugima uništi veče raspravama, znajući da se oni koji se ne razumeju bez objašnjavanja, neće razumeti ni nakon objašnjenja, pa da će posle toga morati da zakazuju dodatne termine u ordinacijama gde će slušati savete o mirnom rešavanju konflikata ili plaćati dodatne sate u teretanama, u zavisnosti od toga kome je koja vrsta terapije bliža srcu.

Bez obzira na to da li su birači na izborima zaokružili imena demokratskog ili republikanskog kandidata, obe partije su dobile jasnu poruku da moraju dosta toga da promene, kako ne bi bile još više razočarane na sledećim izborima, s tim što je pred Republikanskom partijom mnogo teži zadatak. Osim što se bori sa političkim protivnicima, ona mora da se nosi i sa onima iz svojih redova koji omogućavaju lake pobede Demokratskoj partiji. Taj teret će, po svemu sudeći, biti teži od bilo čega drugog, mada možda u tome leže i njihove neslućene mogućnosti. Zvučaće kao neumesna šala, ali oni koji imaju više problema, nekad su u boljoj poziciji od ostalih, jer imaju veći potencijal za promene i napredak. Mada, ni ovi drugi ne treba da se previše uljuljkuju, jer raspirivanje tuđeg zla zarad jedne izborne pobede ukazuje na klimave moralne nazore koje, kao sva druga vlastita ograničenja, valja prevladati, na svoju i tuđu radost.