U subotu, 17. januara, na snagu je stupio istorijski Sporazum o otvorenom moru, formalno poznat kao Sporazum o biodiverzitetu van nacionalne jurisdikcije. Iako zvanični naziv zvuči suvoparno i stručno, on nam istovremeno približava osnovnu ulogu samog dogovora – zaštita vrsta i ekosistema u međunarodnim vodama, odnosno na otvorenom moru, piše portal Klima 101.
Otvoreno more zauzima nepregledna prostranstva. Štaviše, u pitanju je najveće stanište na svetu koje se prostire na polovini planete, odnosno čini oko dve trećine svih okeana.
Formalno govoreći, to su oblasti okeana izvan ekskluzivnih ekonomskih zona bilo koje države. Dok ekskluzivne ekonomske zone obuhvataju pojas od 370 kilometara od obale zemlje, sve ostalo pripada otvorenom moru, odnosno ničijim vodama.
Ali u tom nedostatku suvereniteta leži i problem: otvoreno more nema pravnu zaštitu. Barem je nije imalo do sada.
Kako Sporazum o otvorenom moru menja pravila igre
Decenijama unazad, međunarodne vode kulise su nezajažljive trke za resursima. Bez zakona koji bi zaustavili prekomerni ribolov ili iskopavanje dubokog morskog dna, otvoreno more bilo je nezaštićeno, prepušteno onome ko ima najveću mrežu ili najmoćnije mašine.
Ali tu na scenu – a od nedavno i na snagu – stupa Sporazum o otvorenom moru. Omogućavajući zajedničko upravljanje međunarodnim vodama, ovaj dokument označava veliku prekretnicu za očuvanje i održivije korišćenje okeana.
Sporazum postavlja nova pravila igre i omogućava:
- osnivanje zaštićenih morskih područja na otvorenom moru koja će biti sigurne zone za prirodu;
- regulaciju korišćenja tzv. morskih genetičkih resursa, odnosno materijala iz biljaka i životinja u okeanu koji mogu koristiti društvu;
- strožu kontrolu industrije kroz uvođenje procena negativnih uticaja postojećih i budućih aktivnosti;
- prenos znanja i pomorske tehnologije iz naprednijih, bogatijih zemalja u države u razvoju.
Težak put
Međutim, put do toga nije bio nimalo lagan… Nakon višedecenijskih pregovora, dogovor je konačno postignut u martu 2023. u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Iako je već tada proslavljen kao veliki diplomatski trijumf, pravi posao je počeo tek kasnije: da bi Sporazum o otvorenom moru stupio na snagu, trebalo je da ga ratifikuje 60 država.
To se desilo 19. septembra prošle godine, ratifikacijom u Maroku. Nakon ispunjenja tog cilja, trebalo je da protekne 120 dana što se i desilo u subotu, 17. januara. Posle Maroka, dokument je ratifikovalo još dvadesetak zemalja tako da je njihov ukupan broj porastao na preko 80 – od Kine preko Brazila i Čilea do Evropske unije (EU) i 16 njenih članica.
Broj potpisnica je veći – 145 zemalja među kojima je i Srbija. Ipak, da bi sporazum i kod nas postao pravno obavezujući, potrebno je da ga potvrdi i Narodna skupština. Tek nakon tog koraka, koji se naziva ratifikacija, preuzete obaveze postaju deo našeg zakona.
Predlozi za prve lokacije zaštićenih područja
Ovaj sporazum nije samo mrtvo slovo na papiru, pripreme za konkretnu zaštitu već su uveliko počele.
Pripreme za realizaciju dogovora u toku već su počele: naučnici i vlade širom sveta identifikovali su prve lokacije koje bi mogle postati strogo zaštićene zone poput Sargaškog mora, jedinog mora bez obale na svetu, a koje se nalazi u Atlantiku, zatim podvodnih planinskih lanaca u Pacifiku koje naseljavaju jedinstvene vrste, kao i delova Južnog Tasmanovog mora.
Razgovori o otvorenom moru decenijama su bili vođeni isključivo komercijalnim interesima: transportom, industrijom i potragom za rudama. S druge strane, nauka je jasna: dobro osmišljene zaštitne zone su jedini način da se morski svet sačuva od npr. prekomernog ribolova i eksploatacije nafte i gasa.
Ovabeza bez presedana
Zato novi sporazum uvodi i obavezu bez presedana: svaka država će morati da proceni uticaj na životnu sredinu za bilo koju aktivnost koja bi mogla da izazove ozbiljno zagađenje ili štetu u međunarodnim vodama. Ono što je posebno važno: ovo pravilo važi čak i za radove unutar granica jedne zemlje ukoliko bi njihove posledice mogle da se „preliju” na otvoreno more.
Otvoreno more vrvi od života – od džinovskih migratornih vrsta u površinskim vodama do drevnih korala i sunđera na velikim dubinama. Njihov opstanak ne sme zavisiti od sreće ili udaljenosti od obale, a ovaj sporazum trebalo bi da napokon povuče granicu između neograničene eksploatacije i prava prirode na život, u doba kada se okeanski ekosistemi uporedo suočavaju i sa pojačanim klimatskim promenama.
