Američki nacionalni centar za uragane (NHC) počeo je 13. avgusta da prati tropski ciklon blizu zapadne obale Afrike, očekujući da će se sjediniti sa zonom niskog atmosferskog pritiska severoistočno od ostrva Kabu Verde. Međutim, oba sistema su okrenula ka zapadu preko Atlantika, da bi od 17. do 25. avgusta uragan Harvi prohujao pored Barbadosa i Sent Vinsenta, pa preko Karipskog mora severno od Kolumbije i pored poluostrva Jukatan došao do obala Teksasa. Tu je za četiri dana izručio 1092 milimetra vode po kvadratnom metru, a meteorolozi kažu da će izliti i svih 1270 milimetara, više nego što je donela oluja Amelija 1978. ili Alison 2001. godine. Oko 2700 kilometara reka, kanala i potoka nije moglo da odvede u Meksički zaliv tu količinu vode.
U Hjustonu, kojima 2,3 miliona stanovnika, poremećene su važne gradske funkcije. Oko 300.000 ljudi je ostalo bez struje. Svi glavni auto-putevi su bar na nekim mestima presečeni, a prilazi poplavljeni, zbog čega je zatvoren i međunarodni Aerodrom „Džordž Buš“. „Njujork tajms“ piše da je fabrika za prečišćavanje vode u severoistočnom delu Hjustona potopljena. ExxonMobil je zbog poplave zatvorila svoju rafineriju Baytown, a Royal Dutch Shell svoje kapacitete.
Iz dve sedamdeset godina stare brane koje štite centar Hjustona voda je zbog rizika od oštećenja ispuštana, što je povećavalo nivo vode na ulicama grada, dok je oko 30.000 ljudi i na hiljade kućnih ljubimaca uz dosta publiciteta i pohvala teksaske solidarnosti spasavano iz poplavljenih automobila i kuća.
Žrtava je bilo, ali na sreću daleko manje nego u vreme uragana Katrina 2005. u Nju Orleansu, prema Nacionalnom centru za uragane jednim od najsmrtonosnijih tropskih ciklona između 1963. i 2012. koji je odneo 1200 žrtava.
EVAKUACIJE: Gradonačelnik Hjustona Silvester Tarner nije naredio evakuaciju stanovnika Hjustona, što su neki osporavali, a neki odobravali. Geografkinja Suzan Kater, koja proučava ranjivost na prirodne nesreće na Univerzitetu Južne Karoline, objašnjava da je upravljanje evakuacijama u vreme elementarnih nepogoda veoma sistematičan proces koji podrazumeva blagovremeno planiranje o tome koliko će ljudi zatražiti smeštaj u skloništima, a koliko njih će se osloniti na rođake i prijatelje, kojim putevima će morati da se kreću da bi izašli iz grada, koliko policajaca treba izdvojiti za preusmeravanje saobraćaja, koliko goriva treba obezbediti da bi se snabdela zaglavljena vozila, koliko vatrogasnih i vučnih vozila treba izdvojiti za izvlačenje automobila oštećenih u gužvama, koliko vremena treba da se grad evakuiše. Stanovnicima Mobajla u Alabami, koji ima slabije magistrale, potrebno je, na primer, nekoliko dana, Hjustonu 60 sati, Nju Orleansu 72, Bostonu 13 sati.
Inženjer Brajan Volš sa Državnog univerziteta Luizijane, podsećajući na ranija iskustva, kaže da niko nije voljan da lako naredi evakuaciju u kojoj će verovatno biti žrtava. U širem području Hjustona u kome živi 6,7 miliona ljudi, u vreme uragana Rita 2005. ljudi su postali nervozni i krenuli su mada niko nije naredio evakuaciju, pa su stvorili paklenu saobraćajnu gužvu u kojoj je oko 100 ljudi izgubilo život zbog sudara, toplotnih šokova i tragičnog požara u jednom autobusu u kome su izgorele 24 osobe.
OPASNE VODE: Pod utiskom slika kuća koje vetar krši kao kutije šibica, mnogi veruju da je vetar najdestruktivniji deo uragana. Međutim, meteorolog Ari Sarsalari na sajtu weather.com kaže da novija istraživanja Nacionalnog centra za uragane pokazuju da više žrtava odnesu poplave izazvane olujom nego razorni vetar koji je od 1963. do 2012. ubio samo 11 odsto žrtava tropskih oluja. Uragan Endrju je razorio više od 25.000 kuća i oštetio 101.000 u Majamiju u avgustu 1992, a stradalo je 26 osoba.
U vreme kada nije bilo satelita, televizije i brzih komunikacija, najsmrtonosniji uragan u Teksasu koji je 1900. godine podigao nivo mora za četiri-pet metara u žestokim talasima odneo je između 8000 i 12.000 života u Galvestonu.
„Ljudi iz godine u godinu žele da žive uz vodu, a postoje neki perverzni podsticaji iz perspektive politike da nastavi da se gradi i da se živi u takvim područjima, što ih čini rizičnijim“, kaže Laura Lajtbodi, koja koordiniše program poplava u NVO Pew Charitable Trusts. U Hjustonu stručnjaci za poplave štete uglavnom pripisuju nedostatku zakona o zoniranju koji su podstakli eksplozivnu izgradnju zanemarujući uticaj na životnu sredinu i opterećenje infrastrukture. Dok je Hjuston narastao u metropolu sa više od dva miliona ljudi, širio se i na praznom zemljištu koje bi inače trebalo da bude predviđeno da apsorbuje atmosferske vode.
To se poklopilo i sa socijalno-ekonomskom segregacijom. Kako piše „Njujork tajms“, dinamični i rastući Hjuston je socioekonomski podeljen. Južni i zapadni delovi su prosperitetni i uglavnom belački. Istok, duž brodskog kanala prema Pasadeni (gde je ironijom sudbine palo najviše kiše), i sever su španski i siromašniji. Crno stanovništvo dominira na jugu, severoistoku i severozapadu.
„Tajm“ piše da je Federalna agencija za upravljanje vanrednim situacijama propisala pravila, pa u područjima u kojima ima jedan odsto šanse da se dogodi poplava u datoj godini graditelji treba da podignu nove ili obnovljene strukture iznad nivoa stogodišnjih voda, koji, inače, klimatske promene dovode u pitanje. Obamina administracija je donela pravilo da se nakon prirodnih katastrofa objekti koje finansira savezna država grade na osnovu proseka petstogodišnjih voda, ili tri stope iznad nivoa stogodišnjih voda.
Daleko od toga da je Hjuston jedino mesto u SAD koje je ranjivo na katastrofalne posledice zbog loše politike. „Tajm“ citira eksperte koji kažu da će nivo mora rasti i da bi klimatske promene mogle da pogoršaju problem u narednim godinama.
Ken Kunkel, službenik Nacionalne uprave za okeane i atmosferu, izjavio je za „Tajm“ nakon tragične poplave 2015. u Južnoj Karolini: „Možete ga sada graditi za današnju klimu, ali to možda neće biti sasvim u skladu sa klimatskim uslovima za 50 godina.“
OBAMINA PRAVILA: Postavljajući pitanje da li je uragan Harvi povezan s klimatskim promenama, magazin „Tajm“ zapaža da grupa naučnika koja je od 2014. okupljena u organizaciji World Weather Attribution group, analizirajući podatke sa meteoroloških stanica i poredivši ih sa modelima na osnovu istorijskih rezultata, još nije naišla ni na jedan ekstremni meteorološki slučaj za koji mogu tvrditi da se ne bi desio da nije klimatskih promena, ali da su našli nekoliko slučajeva koji pokazuju da su se zbog klimatskih promena multiplikovale posledice „redovnih“ katastrofa.
Hajdi Kulen, istraživačica u neprofitnoj organizaciji Climate Central, kaže da je, kad su oluje u pitanju, pred naukom još dug put, jer je te ekstremne vremenske pojave teško proučavati, ali da je nauka prešla dug put u dokazivanju veze između ekstremnih vremenskih prilika sa klimatskim promenama. Na primer, jednu od studija o evropskom toplotnom talasu 2003. odobrile su i američka Nacionalna akademija nauka i Međuvladina agencija za procenu klime (National Climate Assessment NCA), dva naučna tela koja reprezentuju konsenzus među naučnicima, a za taj rad su se zainteresovali industrija osiguranja i Crveni krst.
Obamina administracija je 2015. bila preduzela korake da konkretizuje sporazume o suočavanju s posledicama klimatskih promena i da ohrabri korišćenje naučnih saznanja o tome. Tramp, koji je povukao američki potpis s Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, potpisao je 15. avgusta, ironijom slučaja, baš kada je tropski ciklon kretao sa zapadnih obala Afrike na zapad, izvršnu naredbu kojom je poništio ta Obamina pravila o ekološkim restrikcijama.
Tramp je to poništenje obrazlagao namerom da pojednostavi proceduru i ubrza izgradnju ili rekonstrukciju infrastrukturnih objekata, na šta predlaže da se utroši jedan bilion (hiljadu milijardi) dolara. „Obamina klimatska pravila“ tumačio je kao nametanje preteškog bremena investitorima od strane trulog sistema koji radi u korist konsultanata i lobista, a na teret marljivih Amerikanaca, u čemu su ga podržali udruženje građevinskih preduzimača i naftna industrija.
Rafael Lemetr, bivši direktor javnih poslova u FEMA, koji je radio na Obaminoj naredbi, smatra da Tramp poništava najznačajniju akciju ove generacije na zaštiti američke infrastrukture, a da će poreski obveznici platiti mnogo više kada dođe do novih poplava. Što će se sigurno desiti.
