Mao Cedung, jedan od osnivača kineske KP, rekao je kasnije da izuzev nekih studenata koji su učili u inostranstvu, niko nije znao šta je to marksizam. Prva marksistička knjiga, Komunistički manifest, prevedena je u Kini tek 1908. i to u fragmentima. Mao ni ta izdanja nije video, a ako ih je i video, nije, kaže, na njih obraćao pažnju. Marksizam je uoči stvaranja KP za Kineze bio nepoznat. Kada su, kasnije, preveli Kapital, koji revoluciju polaže u ruke proleterijata, Kinezi su izmislili nov pojam "pojedinci bez svojine", jer radničke klase nije ni bilo. Pod onima "bez svojine" podrazumevali su seljake koji su bili udarna pesnica kineske revolucije
Naslov ovog teksta nije originalan. Tako je nazvao svoju knjigu čuveni novinar Edgar Snou, koji se posle sedmogodišnjeg lutanja Kinom sreo sa Mao Cedungom u Jenanu, gde je štab revolucije godinama živeo u zemunicama, siromašan kao stotine miliona seljaka u tadašnjoj zemlji. Bilo je to 1936, neposredno pošto su kineski komunisti uspešno završili povlačenje – beg iz jugoistočne u severozapadnu Kinu (Dugi marš).
Američki novinar nije gledao samo u ono što je u tom trenutku bilo očigledno, on je video dalje. Edgar Snou video je iz Maove zemunice, ukopane u brdu, kako se nad Kinom pojavljuje crvena zvezda. Danas ta zvezda obasjava ne samo najmnogoljudniju državu na svetu, već njena svetlost ili senka, zavisi kako se na to gleda, dopire i do najudaljenijeg mesta na zemaljskoj kugli.
Posetio sam u Šangaju malu prostoriju pretvorenu u muzej u kojoj je na drvenom stolu već stotinu godina postavljeno dvanaest šoljica za čaj. Toliko je bilo osnivača Komunističke partije Kine, koja je ovih dana proslavila jubilej. Možda je trebalo da budu još dve šoljice više, za članove Kominterne koji su učestvovali u osnivanju kineske partije, ali moguće je da su ruski predstavnici pili nešto drugo. Danas KP Kine ima više od 95 miliona članova, prošla je mnoge uspone i padove, kroz neprestane borbe, najčešće u vlastitim redovima.
JEDANAEST MAOVIH BORBI UNUTAR PARTIJE
Mao Cedung, jedan od osnivača kineske KP, rekao je kasnije da izuzev nekih studenata koji su učili u inostranstvu, niko nije znao šta je to marksizam. Prva marksistička knjiga, Komunistički manifest, prevedena je u Kini tek 1908. i to u fragmentima. Mao ni ta izdanja nije video, a ako ih je i video, nije, kaže, na njih obraćao pažnju. Marksizam je uoči stvaranja KP za Kineze bio nepoznat. Kada su, kasnije, preveli Kapital, koji revoluciju polaže u ruke proleterijata, Kinezi su izmislili nov pojam „pojedinci bez svojine“, jer radničke klase nije ni bilo. Pod onima „bez svojine“ podrazumevali su seljake koji su bili udarna pesnica kineske revolucije i glavni oslonac komunističke partije. Tako se rađala kineska verzija marksizma, učenje prilagođeno kineskim uslovima.
Komunistička partija Kine od samog početku bila je izložena pritiscima. S jedne strane, u svojoj podeljenoj zemlji bila je pod udarom i državne vlasti i Nacionalne partije Guomintang, koja je imala preo 500.000 članova, dok je komunista bilo nekoliko stotina. Kominterna, pre svega Lenjin i Trocki, zagovarala je ujedinjenje svih protivnika imperijalističke vlasti i formiranje zajedničkog narodnog fronta.
Predsednik Guomintanga Sun Jatsen dogovorio je s predstavnicima Kominterne saradnju sa komunistima. To je bila prva od tri koalicije nacionalista i komunista. Uz Sun Jatsena su stalno bili predstavnici iz Moskve, koji su uticali na niz njegovih odluka. U Moskvi je boravio i Čang Kajšek puna tri meseca i dogovorio se sa Trockim o osnivanju vojne akademije uz sovjetsku pomoć. Komunista Džou Enlaj postao je politički komesar akademije, a Mao član vlade i kandidat za člana CK Guomintanga. Trocki je Čang Kajšeku predlagao da postane član KPSS-a, ali je on izbegao odgovor. Kasnije je njegov sin postao član sovjetske partije i direktor jednog kolhoza i oženio se Ruskinjom, pre nego što se vratio na Tajvan i zamenio oca kao predsednik otuđenog ostrva. Mao je u Moskvu prvi put došao tek 1949. godine i kasnije još samo jednom. Delikatni su i protivrečni bili odnosi Kine i SSSR. Poslednji strani ambasador koji je Čang Kajšeka ispratio na Tajvan bio je upravo sovjetski.
O tome na svečanoj ceremoniji proslave 100. godišnjice KP Kine Si Đinping nije govorio. Taj period obuhvatio je lakonskim pominjanjem teškoća kroz koje je partija prolazila, što je podrazumevalo i jedanaest velikih borbi unutar partije koje su vođene za vreme života Mao Cedunga. Radilo se o ideološkim sukobima, a možda još više o borbi za vlast. Tek kad je na vlast došao Deng Sijaoping 1978. godine, te borbe su prestale i Kina je ušla u fazu političke stabilnosti i ubrzanog ekonomskog napretka, koji se od tada nastavlja i zadivljuje svet.
„NEKA NAM KAPITALIZAM IZGRADI SOCIJALIZAM“
Komunistička partija Kine, uopšteno govoreći, prošla je kroz tri glavne etape: Maovu, Dengovu i post-Dengovu koju jasno manifestuje sadašnji predsednik Si Đinping (u redakcijskom uvodniku lista „Ženmin žibao“ pominju se samo ta tri imena).
Maova era bila je obeležena dugotrajnom borbom za vlast i pobedom u građanskom ratu, početkom socijalističke izgradnje, uz mnogo lutanja, utopije i radikalizma. Pred kraj života, Mao je primio američkog predsednika Niksona, Kina je primljena u Ujedinjene nacije i u Savet bezbednosti kao stalni član i svet je priznao da postoji samo jedna Kina, a da je Tajvan njen neotuđivi deo.
Dengova era počinje otvaranjem prema svetu, oslobađanjem ekonomije i privrednog života od administrativnih i ideoloških stega, prihvatanjem stranog kapitala i tehnologije, prijemom u partiju i bogatih vlasnika pod starom devizom Sun Jatsena „Neka nam kapitalizam izgradi socijalizam“.
Sadašnji predsednik Si Đinping posebnu pažnju posvećuje ne samo ekonomiji, već i rastu životnog standarda stanovništva. Kina je rešila problem najsiromašnijih, ima najmnogobrojniju srednju klasu na svetu, ojačala je u svim segmentima, uključujući međunarodni položaj i vojnu snagu.
Dobar deo izlaganja na obeležavanju stogodišnjice KP (Si je govorio na Tijenanmenu na mestu gde je Mao proglasio NR Kinu) kineski lider posvetio je uspesima i izgradnji harmoničnog, razvijenog i u svakom pogledu naprednog socijalističkog društva. U zemlji sa 1,4 milijarde ljudi, sa ogromnim razlikama u bogatstvu, sa 56 nacija i stotinama jezika i dijalekata koji se međusobno ne razumeju, takav razvoj ne bi bio moguć bez jedinstvene, mobilizacione i organizacione snage kao što je Komunistička partija Kine.
Svet prolazi kroz do sada neviđene promene u istoriji, rekao je Si. Svetski poredak nije idealan, ali ga ne treba rušiti da bi se izgradio novi. Zemlje treba da sarađuju u borbi sa globalnim problemima: pandemijama, klimatskim promenama, zagađivanjem okoline i siromaštvom. Ne postoji samo jedan put ekonomskog razvoja i samo jedan društveni sistem. Kina je izabrala svoj i ne namerava pod pritiscima da ga menja, i najenergičnije će štititi svoj suverenitet i jedinstvo države.
Iz Vašingtona, koji u Kini vidi svog najvećeg i jedinog konkurenta i protivnika u narednim decenijama, obratili su posebnu pažnju na jačanje vojnog potencijala Kine. Portparol američkog Stejt departmenta Ned Prajs rekao je da Kina pokušava da prikrije izgradnju nuklearnih silosa i, čini se, odstupa od decenijama tolerisane nuklearne strategije zasnovane na minimalnom odvraćanju. Dodao je da izgleda da će kineski nuklearni arsenal rasti brže od procena i da to zabrinjava. „Vašington post“ piše da je Kina započela izgradnju identičnih objekata na 119 različitih lokacija u pustinji, provincija Gansu, i na osnovu satelitskih snimaka zaključuje da se radi o lansirnim rampama za balističke rakete. To je, tvrdi, istorijski pomak u nuklearnom arsenalu Kine.
Kineska štampa je uzvratila da SAD koriste duple standarde, da same jačaju svoj nuklearni potencijal i da pokušavaju da druge spreče da adekvatno odgovore. Za strategiju odvraćanja danas su potrebne druge veličine nego pre dvadeset godina. Kini ne treba „instruktor“ koji će je podučavati kako da rešava svoje unutrašnje probleme, od naoružavanja do ljudskih prava. To je isključiva ingerencija kineske vlasti. Simbolički rečeno, Vašington više nije u poziciji da senkom zakloni crvenu zvezdu nad Kinom.
U proleće 1977. godine, pred posetu predsednika Tita Kini, jugoslovenski novinari su bili privilegovani. Udovoljeno je mojoj molbi da prisustvujem jednom partijskom sastanku. Koliko znam ni jedan strani dopisnik nije prisustvovao takvom sastanku.
Odveli su me u neku fabriku, nisu saopštili ni kako se zove. U maloj prostoriji sedelo je tridesetak ljudi na drvenim klupama, a prevodilac Mr Hsi i ja dobili smo počasna mesta za stolom predsedavajućeg.
Sastanak je počeo intoniranjem Mao Cetungove omiljene pesme „Istok je crven“, a zatim su se svi tri puta poklonili pred njegovim portretom na zidu. Ritual je nastavljen predlogom, kako sam shvatio, dnevnog reda: kritika i samokritika, prijem u partiju.
U prvom redu, na klupi su sedela trojica u radničkim odelima. Ličili su na optuženike pred sudom. Zatim je počela njihova kritika. Mr Hsi mi je ponešto prevodio, a ja sam video kako ljudi mašu rukama i upiru prstom u trojicu, ispostavilo se kandidata za prijem u Partiju. Njihova lica su bila rumena, da li od kritike ili prisustva stranog dopisnika, ne znam. Zatim je počela samokritika kandidata za partiju i po njihovom držanju video sam da se sami optužuju još više nego njihovi kritičari. Prevod mi nije bio potreban.
Sledilo je glasanje za prijem: sva trojica su jednoglasno primljeni i primili su čestitke do pre nekoliko minuta svojih ogorčenih kritičara. Predsedavajući me zamolio da kažem par reči, pa sam im uz prevođenje Mr Hsia čestitao.
Svi su ustali, ponovo je odjeknula pesma „Istok je crven„, poklonili su se do pasa pred slikom Mao Cetunga. I partijski sastanak je završen. Sve je trajalo pola sata.
Uveren sam da je to bio jedan pravi partijski sastanak, a ne predstava za stranca.
Jedan američki državljanin je poginuo, a drugi je ranjen kada je kubanska vojska otvorila vatru na brod sa američkom zastavom koji je, prema navodima Havane, ušao u teritorijalne vode Kube. Kubanske vlasti saopštavaju da su četiri osobe poginule
Umesto da bude deportovan pre skoro tri decenije, osuđivani Bosanac Huso B. sa svojom porodicom godišnje primi 87.000 evra
Dugo je Island oklevao da se pridruži Evropskoj uniji. Međutim, svet se zabrinjavajuće menja, pa su u svetlu Trampovih pretnji Grenlandu Islanđani počeli da preispituju svoju ljubav prema EU
Pred novi krug pregovora u Ženevi, tenzije između Sjedinjene Američke Države i Iran dostižu tačku usijanja. Prema navodima lista Volstrit džurnal, predsednik Donald Tramp razmatra ograničeni vojni udar kao sredstvo pritiska. Da li je Ženeva poslednja šansa za diplomatsko rešenje
Kao priprema za let prve žene koja će sleteti na Zemljin satelit, u programu Artemis povratka na Mesec, sledi misija u kojoj će četiri astronauta leteti ukrug, tamo i nazad. Ali, nikako da polete
Šta spaja Vučićev let u Kazahstan i obolelog Dačića? Ko i zašto tajno snima dolazak Peconija u advokatsku kancelariju Zdenka Tomanovića? I kuda vode Srbiju podivljale službe i naprednjačke paravojno/propagandne trupe
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
