Cena sporazumnog razvoda

Može da se desi da se Ujedinjeno Kraljevstvo (UK, United Kingdom) kroz nekoliko godina nazove Bivša Kraljevina Engleske i Velsa („FUKEW, former United Kingdom of England and Wales„).

Na takvu prognozu odlučio se Matajas Matidžis, docent međunarodne političke ekonomije sa Univerziteta „Džon Hopkins“ u tekstu „Povlačenje okidača Bregzita“, u kome skeptično zaključuje da bi Britanija mogla da izgubi uticaj na svetskoj sceni, pošto su novi trgovinski ugovori neizvesni, a centrifugalne sile nacionalizama dovode u pitanje i samu istorijsku uniju između Engleske i Velsa, Škotske i Severne Irske…

Na referendumu 23. juna 2016. godine, 51,9 odsto ostrvskih glasača izjasnilo se za izlazak Britanije iz EU, a 48,1 odsto za to da Britanija ostane. Glasači u Engleskoj su većinski bili za odlazak iz Unije (53,4 odsto „za“ prema 46,6 odsto „protiv“); glasači u Velsu takođe su za Bregzit („za“ 52,5 odsto, „protiv“ 47,5 odsto).

Kad je počelo sprovođenje referendumske odluke, Parlament Škotske je izglasao odluku o tome da se između jeseni 2018. i proleća 2019. sprovede novi referendum o nezavisnosti Škotske od Velike Britanije, sa idejom da Škotska ostane članica EU (za šta je na referendumu bilo 62 odsto za Bregzit, a 38 odsto protiv).

Britanska premijerka se toj škotskoj inicijativi protivi, ali je pitanje dokle će to protivljenje trajati. Stvar se komplikuje i time što Šin Fejn, na osnovu referendumskog opredeljenja u Severnoj Irskoj („za“ ostanak u EU 55,8 odsto, prema 44,2 odsto „protiv“), lobira za novi referendum o tome da li da i ona napusti Veliku Britaniju…

foto: ap

ČLAN 50 KAO OKIDAČ: Nakon što je Ustavni sud Velike Britanije u januaru odlučio da i Britanski parlament treba da se izjasni o pregovorima o izlasku Britanije iz EU, poslanici su dali zeleno svetlo premijerki Terezi Mej da 29. marta, pismom predsedniku Evropskog saveta Donaldu Tusku, zvanično aktivira član 50 Lisabonskog ugovora, to jest da otpočne proces razdruživanja Britanije od EU.

S Britanijom pregovara Evropski savet, a o ishodu pregovora, i o eventualnom produženju dvogodišnjeg roka tih pregovora, trebalo bi da se saglasi 27 članica EU. Zemlja koja izlazi neće moći da učestvuje u internim diskusijama o tome unutar Unije.

Taj član 50, koji je ozakonjen 2009. godine, do sada nijednom, inače, nije primenjen. Na „mala vrata“ iz EU je izašao samo Grenland, koji je 1973. priključen Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) kao danski protektorat, a izašao je 1985, nakon referenduma koji je održan 1982, mada su Grenlanđani i dalje građani EU – preko pasoša Danske…

HRONIKA PRISTUPANJA: Evropski zakoni, kao i ugovori sklopljeni tokom 43 godine britanskog članstva u evropskim asocijacijama, verovatno će se primenjivati sve do trenutka kada Britanija izađe iz zajednice, u koju je inače ušla posle velikih kolebanja.

Britanski premijer Vinston Čerčil je prvo podržavao ideju o formiranju Evropske unije koja je, kao što se zna, proistekla iz namere da se posle 1945. evropske nacije približe jedna drugoj, kako se ne bi ponovila ratna katastrofa. Predlagao je neku vrstu Sjedinjenih Država Evrope. Međutim, prva tri posleratna britanska premijera – grof Kliment Atli (1945-’51), Vinston Čerčil, u trećem premijerskom mandatu (1951-1955), i Entoni Idn (1955-1957) usmeravali su svoju spoljnu politiku podalje od Evrope.

Kada je 1951. godine skovana Evropska zajednica za ugalj i čelik, Britanija je ostala po strani i odbila je poziv da se potpisivanjem Rimskog ugovora 1957. pridruži grupi od šest nacija osnivača te zajednice (Francuska, Zapadna Nemačka, Italija i tri zemlje Beneluksa). Francuz Žan Mone, jedan od arhitekata Evropske zajednice, govorio je da nikada nije razumeo zašto se Britanci nisu priključili, te je zaključio da je to možda cena pobede – iluzija da se bez promena može ojačati ono što se ima.

Sa sopstvenom posleratnom ekonomijom u sosu, uz frustracije zbog toga što se, u talasu dekolonizacije, britanske kontrole 1947. godine oslobodila Indija, London je prilično dugo sa strane gledao na brzi posleratni oporavak Nemačke i Francuske i na to kako one formiraju moćni savez. Kada je Britanija promenila mišljenje i 1961. godine podnela aplikaciju radi priključenja EEZ, francuski predsednik Šarl de Gol je dva puta stavio veto, optužujući Britance da gaje duboko ukorenjeno neprijateljstvo prema evropskoj konstrukciji i da su više zainteresovani za veze sa SAD. Britaniju je u EEZ 1973. konačno uveo konzervativni premijer Edvard Hit, tek nakon što je general De Gol 1969. podneo ostavku.

Kada je predlog o ulasku Britanije u EEZ iznet na referendum 1975. godine, podržale su ga tri glavne britanske partije, a za članstvo u EEZ je glasalo 67 odsto birača. Proevropski Britanci su u to vreme francuskom evrofilu Žaku Deloru tokom jedne posete Britaniji pevali jedinu dečju pesmicu koju su znali na francuskom: Frère Jacques, dormez–vous? Dormez–vous? Sonnez les matines! Ding, ding, dong… Sudeći po tragovima u štampi, oni Britanci koji sada umanjuju efekte prekida veze s Kontinentom, nadaju se da će engleski jezik ostati lingua franca u EU i kad oni izađu, to jest da ga valjda neće potisnuti francuski jezik…

U 1970-im, konzervativci su podržavali britansko članstvo u EEZ, mada se njihovo desno krilo tome protivilo. Najveća opozicija evrointegracijama Britanije je u to vreme dolazila s levog krila Laburističke partije, a naročito kada su tu partiju vodili fabijanac Toni Ben, zagovornik demokratskog socijalizma, i Majkl Fut, zagovornik nuklearnog razoružanja. Kada je Fut 1983. izdejstvovao da laburisti usvoje manifest o povlačenju Britanije iz EEZ, iz Laburističke partije izdvojilo se proevropsko krilo i formiralo Socijaldemokratsku partiju, koja se kasnije utopila u Liberalno demokratsku partiju…

U 1980-im napetosti između Londona i Brisela su povećane kada je Evropskom komisijom predsedavao francuski socijalista Žak Delor, zagovornik federalne Evrope i jedinstvene monete. Premijerka Margaret Tačer, koja je 1984. tvrdo pregovarala o smanjivanju britanskog doprinosa Evropskoj zajednici (EZ), polazeći od toga da Britanija dobija manje poljoprivrednih subvencija nego Francuska, bila je beskompromisna i 1988, kada je odbila ideju o evropskoj super-državi. U kabinetu Margaret Tačer tada su se među konzervativcima rasplamsali sporovi oko premijerkine nepopustljivosti prema evro-integracijama, odnosno oko toga da li da se Britanija pridruži takozvanom mehanizmu ograničavanja promenljivost kurseva (Europe’s Exchange Rate Mechanism, ERM). Britanija se konačno pridružila tom valutnom mehanizmu, a sporovi su doveli do pada Margaret Tačer u novembru 1990.

Njen naslednik Džon Mejdžor, koji nije bio evrofil, 1991. je pristupio pregovorima u Mastrihtu, mada je bilo jasno da Britanija neće da uđe u evropsku monetarnu uniju, o kojoj se u Evropi govorilo još od 1960-ih, a koja je dobila ubrzanje posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke. Laburista Toni Bler je nakon pobede na izborima 1997. brzo popravljao odnose sa Evropom, sa kojom je potpisao sporazume o tzv. socijalnim poglavljima, a pokazivao je i nameru da Britanija prihvati i evro. To je nailazilo na otpor, tako da je njegov naslednik Gordon Braun takve planove „zaledio“.

To se podudaralo s tendencijama na Kontinentu. Spajanje trezora, riznica i centralnih banaka zemalja evrozone zahtevalo je nove ugovore, ali su neke zemlje (Irska, Holandija, Francuska…) zahtevale da se predlog o tome iznese na referendum. Francuzi su bili protiv gubitka suvereniteta, a kako izgleda, zazirali su od toga da se ne rasplamsa bretonski, baskijski i korzikanski separatizam. Francusko i holandsko referendumsko „ne“ 2005. zaledilo je evrocentrične ustavne snove. To je verovatno odgovaralo Britaniji, koja je kao svetska kolonijalna sila navikla da naređuje, a ne da izvršava naređenja iz Brisela, na šta se Britanija obavezala kao članica zone slobodne trgovine (trgovina bez plaćanja carina), a naročito nakon što se 1992. pridružila evropskom jedinstvenom tržištu (koje omogućava slobodno kretanje robe, ljudi, novca i usluga i pokretanje biznisa, što je podrazumevalo i zajedničko zakonsko regulisanje tehničkih standarda).

LONDON RADI, A BRISEL SE GRADI: Ovo poslednje je pobudilo mnoge britanske evroskeptične kritičare da tvrde da je EU nametnula previše pravila o poslovanju, a da je Britanija jedna od deset zemalja koje više plaćaju EU nego što od nje dobijaju. Neki od njih su tvrdili da se iz Britanije u EU transferuje godišnje 18 milijardi funti. Najglasniji evroskeptik Najdžel Faraž je tvrdio da EU košta Britaniju čak 55 miliona funti dnevno, a više od 20 milijardi funti godišnje.

Evrofili su tvrdili da je, po sporazumu koji je 1984. izgurala Margaret Tačer, Britanija 2014. davala Briselu 13 milijardi funti, a da je samo kroz regionalne grantove i stimulacije za farmere te 2014. godine dobila 4,6 milijardi funti, dok je uz to privatni sektor direktno iz budžeta EU dobio još 1,4 milijarde.

Po proračunu koji uzima u obzir i 5,7 milijardi funti koje iz evropskih fondova dobija direktno britanski privatni sektor, istraživačke institucije i univerziteti, britanski doprinosi Evropskom budžetu su 2014. iznosili 8,8 milijardi funti sterlinga, pokazuju podaci britanskog trezora. Treće računice kažu da je neto cena britanskog članstva u EU 7 milijardi funti, što je pola procenta nacionalnog dohotka – a što prosečno britansko domaćinstvo košta 260 funti godišnje… Često je pak citiran i podatak da sprovođenje oko 100 najvažnijih pravila EU košta Britaniju 33 milijarde funti. Druga strana tvrdi da su dobiti od primene tih pravila mnogo veće…

ŠTA JE EU URADILA ZA UK?: BBC citira profesora Nikolasa Krafta sa Univerziteta Vorik iz Kaventrija, koji kaže da niko ne može tačno izračunati koliko je EU doprinela usponu Britanije, ali da razumno izgleda procena da je EU zaslužna bar za 10 procenata rasta britanskog prosperiteta. „Fajnenšel tajms“ podseća da se Britanija 1973. pridružila tadašnjoj EEZ kao bolesnik Evrope. Do kasnih 1960-ih Francuska, Zapadna Nemačka i Italija – tri zemlje osnivačice EEZ slične veličine kao UK – proizvodile su više po osobi i svake godine povećavale su razliku u odnosu na Britaniju. Između 1958, kada je zasnovana EEZ, i 1973, kada joj se Britanija pridružila, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u te tri zelje porastao je za 95 procenata, a u Britaniji samo za 50 procenata.

Nakon što je postala član EEZ, Britanija je polako počela da hvata korak, i u naredne 43 godine njen bruto domaći proizvod po glavi stanovnika je rastao brže nego u Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. Do 2013. Britanija je, prvi put posle 1965, pretekla nivo tri druge velike evropske ekonomije. Taj uspon nije postignut bez drame. Kada se 1973. Britanija priključivala evropskom bloku, hiljade britanskih kompanija okončavale su dugi period preferencijalnih veza s bivšim britanskim kolonijama i pokušavale su da odgovore izazovima konkurencije u EU. Neki industrijski titani su kolabirali, a neka od kultnih britanskih privrednih imena su nestala, kao na primer proizvođač britanskih vojnih vozila British Leyland, ili Imperijalna hemijska industrija (ICI, Imperial Chemical Industries). Oni koji su preživeli, postali su jači.

Rut Li, ekonomistkinja koja radi u finansijskom sektoru, taj britanski uspon povezuje sa „izvesnom gospođom iz Finčlija“, s britanskom konzervativnom premijerkom Margaret Tačer, koja je privatizovala državne kompanije i deregulisala poslovanje londonskog Sitija.

Jedno od pitanja na koja nema jasnog odgovora odnosi se na to da li će izlazak iz evropskog tržišta ugroziti poslovanje Sitija, koji je globalni finansijski centar, te da li će se novčani poslovi preseliti u Pariz ili Frankfurt. Protivnici Bregzita su upozoravali da je Britanija mogla to da spreči kada je bila članica EU, kada je finansijska kriza posle 2008. pogodila i britanske banke koje su držale loše strane aktive, a da sada „van šatora“ to neće moći. Druga strana pak tvrdi da se finansijski poslovi neće seliti iz londonskog Sitija, koji obezbeđuje uslove poslovanja i ekspertizu kakve drugi teško mogu dostići.

TRGOVINA: Jedan od često citiranih argumenata protivnikâ Bregzita govori o tome da će zbog gubitka evropskog tržišta Britanija izgubiti najmanje tri miliona radnih mesta povezanih sa izvozom britanske robe u EU. Međutim, ekonomista Džonatan Ports, koji je svojevremeno bio povezan sa britanskom vladom, takve procene naziva „glupostima“, zato što one polaze od pretpostavke da Britanija posle Bregzita uopšte neće izvoziti u Evropu.

U EU ide oko 40 odsto britanskog izvoza, na čemu je angažovano 13 odsto britanske ekonomije. Gledano s druge strane Kanala, Britanija više zavisi od EU nego EU od UK: između 8 odsto i 17 odsto ukupnog izvoza zemalja EU ide u Britaniju, a na izvozu u Britaniju angažovano je između 3 odsto i 4 odsto evropske ekonomije…

Oni koji su bili za Bregzit ukazivali su pak na računicu po kojoj je Britanija 2015. sa EU poslovala uz trgovinski deficit od 60 milijardi funti. U EU je otišlo oko 46 odsto britanskog izvoza roba i usluga vrednog oko 230 milijardi funti, a u Britaniju je uvoženo robe za oko 290 milijardi funti.

Premijerka Tereza Mej smatra da je za Britaniju bolje da izađe iz EU bez ugovora nego uz loš ugovor. Ako ne bude trgovinskog ugovora, Velika Britanija će sa EU trgovati po pravilima Svetske trgovinske organizacije koja uključuje carine. Ako bi se pretpostavilo da EU uvede 10 odsto carine na britanske automobile, Britanija bi uvela sankcije na nemačke i francuske automobile. Neki britanski analitičari smatraju da ni jedna ni druga strana neće želeti da uđe u međusobni trgovinski rat, ali da se pregovori o trgovinskim aranžmanima mogu produžiti na godine i decenije. O razdruživanju će se verovatno pregovarati do 29. marta 2019, mada bivši britanski sekretar za inostrane poslove Filip Hamond smatra da bi pregovori mogli da se produže i na šest godina.

Govori se o dva moguća ishoda – o „tvrdom“ Bregzitu, koji podrazumeva da nema kompromisa koji bi očuvali neke elemente zajedničkog tržišta, i „mekom“ koji bi Britaniju doveo u sličnu poziciju u kojoj se nalazi Norveška, koja je član jedinstvenog tržišta i koja je prihvatila slobodno kretanje ljudi.

Sudeći po govorima Tereze Mej, Velika Britanija ne namerava da ostane deo jedinstvenog tržišta EU, o čemu je nakon britanskog referenduma bilo spekulacija koje su uključivale pretpregovaračka uslovljavanja, kojima je ostanak u zoni jedinstvenog tržišta povezivan sa zahtevom da se omoguće neograničene migracije u EU.

MIGRACIJE: Ograničavanje migracija bilo je jedna od gorućih tema referendumske kampanje. Odluci Britanskog parlamenta o aktiviranju Bregzita prethodilo je usvajanje kompromisnih amandmana britanskog Gornjeg doma o garantovanju prava građana EU koji žive i rade u Britaniji, što je bio zahtev britanske Laburističke partije. Takav stav je kombinovan sa očekivanjem da i Britanci koji žive i rade u EU dobiju recipročan status, što će biti predmet pregovora.

Početkom 2016. u Britaniji je živelo oko 3,5 miliona ljudi koji su rođeni u bliskom inostranstvu, u nekoj od zemalja EU (jedan od 20 stanovnika Britanije). Oko 73 odsto Evropljana koji se doseljavaju u Britaniju čine to zbog posla, a 2,2 miliona njih je bilo i zaposleno. Sledeća velika grupa su oni koji na Ostrvo dolaze da bi studirali.

U periodu između 1991. i 2003. u Britaniju je iz EU prosečno dolazilo 61.000 ljudi godišnje, a 2015. u doselilo se 269.000 Evropljana, koji su činili 49 odsto svih te godine doseljenih ne-Britanaca. Polovina njih se doselila iz zemalja koje su se pridružile EU posle 2004. Između 1991. i 2007, Veliku Britaniju prosečno je napuštala 51.000 migranta godišnje, a zbog recesije 2008. ta godišnja kvota se uvećavala i do 134.000. Razlika između broja onih koji dolaze i broja onih koji odlaze konstantno se povećavala: 2009. godine bilo je 109.000 više onih koji se doseljavaju, a 2015. godine 184.000.

Britanija se posle Bregzita, po svoj prilici, neće podvrgavati odlukama Evropskog suda pravde koji odlučuje o postupcima evropskih institucija i zemalja članica. Odluke tog suda su i ranije izazivale kontroverze u Britaniji, a pristalice Bregzita su tražile da se hitno donesu zakoni koji bi u Britaniji ograničili moć tog suda.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu pak nije institucija EU, već Saveta Evrope, koji ima 47 članica uključujući i Rusiju i Ukrajinu, pa bi trebalo da njegove ingerencije obuhvataju i Veliku Britaniju posle njenog izlaska. Međutim, britanska vlada je najavila da će staviti van snage zakon o ljudskim pravima, koji zahteva da sudovi Velike Britanije odluke Evropskog suda za ljudska prava tretiraju kao pravni presedan u Velikoj Britaniji. Ta inicijativa je sada odložena dok se ne okonča Bregzit.

SUKOBI I SAVEZNIŠTVA: Ne mogu svi aspekti međusobnih odnosa da stanu u kalkulator. Britanski referendum o EU je skinuo malo prašine i s duge istorije britanskih snažnih veza i kontroverznih odnosa sa Evropom, koja je za Ostrvo uvek bila važna. Državnik i filozof Edmund Berk (1729–1797) pisao je o evropskom komonveltu mnogo pre nego što je pominjan Britanski komonvelt nacija.

U tom kontekstu Matajas Matidžis u članku u američkom magazinu „Karent histori“ (koji je 1914. formirao osnivač „Njujork tajmsa“), pod naslovom „Britanija i Evropa: kraj afere“, podseća na nerazdvojivost Britanije od Evrope, na to da je Evropa zapravo stvorila Ujedinjeno Kraljevstvo. Podseća i da je moderna britanska država nastala pod evropskim pritiskom, radi odbrane od prodora Vikinga, da je do spajanja Škotske i Engleske došlo tokom sukoba protiv francuskog kralja Luja XIV.

Gledano s druge strane, ako je Evropa „stvorila“ Britaniju, i Britanija je takođe stvarala Evropu – igrajući značajnu ulogu u njenom oblikovanju u svom interesu i po svom imidžu. To je počelo sa odbranom protestantskih interesa u 16. i 17. veku, zaštitom evropskih „sloboda“ u 18. veku, promocijom liberalizma u 19. veku, i širenjem demokratije u 20. i 21. veku. Ideološki protivnici Britanaca su bili kontrareformatorski katolicizam, kontinentalni apsolutizam 17. i 18. veka, francuski jakobinizam u poznom 18. veku, levi i desni totalitarizam u 20. veku i islamistički terorizam koji, po Britancima, stiže iz Evrope sa izbegličkim migrantima.

Britanija je, podseća Matajas, igrala važnu i odlučujuću ulogu u aranžmanu na principu balansa moći pri sklapanju mira u Utrehtu između Španije, Francuske, Portugala, Savojske kneževine i Holandije i, naravno, Britanije, zatim na Bečkom kongresu (1814–1815) posle Napoleonovih ratova. Njeno vojno prisustvo i reputacija na Kontinentu obično su bili silni, od ikoničkih pobeda kod Aženkura (1415, tokom Stogodišnjeg rata), Blenhajma (1704, tokom rata za špansko nasleđe), Detingena (1743), Vaterloa (1815, protiv Napoleona Bonaparte), na Krimu (1853–1856), kod Denkerka (1940, tokom Drugog svetskog rata).

Možda duga istorija neprijateljstava podseća Britance da gledaju na Evropu sa sumnjom. Kao imperija i glavni trgovački partner, Britanija je neminovno dolazila u konflikt s rivalima koji su nastojali da koriste iste rute i resurse. U srednjem veku glavni protivnik Britanije je bila Francuska; u 16. i ranom 17. veku to je bila Španija, od poznog 17. veka do ranog 19. veka ponovo Francuska; sredinom 19. to je bila carska Rusija, u 20. veku tu je bila najpre Kajzerova Nemačka, a potom Hitlerova Nemačka; posle toga ponovo Rusija od kraja Drugog svetskog rata do današnjih dana, s kratkim prekidom posle pada Berlinskog zida.

Okolnosti su menjale odnose među državama. Britanski glavni rivali (Nemačka u dva svetska rata, Rusija tokom hladnog rata, Francuska u dužem periodu moderne istorije) postajali su u promenjenim okolnostima saveznici.

To listanje istorijskih knjiga možda odražava fakat da britanska elita koja navija za Bregzit ne pokazuje nameru da se odrekne NATO a i obećava da će učestvovati u zajedničkoj odbrani Evrope…

Brendan Sims, profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Kembridž, u članku pod naslovom „Duga istorija konflikata i kooperacije Britanije i Evrope“, piše da bez obzira na konačni ishod britanskog referenduma, to ne treba da bude povod za manifestaciju britanskog trijumfalizma, jer Evropa nije neprijatelj Britanije, a da pad evropskog projekta i kolaps kontinentalnog poretka može da bude katastrofalan ne samo za populaciju daleko preko Lamanša već i za Veliku Britaniju, koja bi se u tom slučaju direktno izložila oluji – kao što je to uvek bilo.