„Aleluja, Aleluja!“ Nekoliko violina, dve viole i ostatak kompletnog orkestra čekao je i pravio probe čitavo popodne prošle subote. Kada je došlo njihovih pet minuta, ispred palate Kiđi u kojoj sedi premijer, bili su spremni. Hor iz Hendlovog Mesije začuo se oko 20.15, kada je Silvio Berluskoni napustio Kiđi na sporedna vrata, izbegavajući stotine ljudi koji su se okupili kod glavne kapije. „Buffone, buffone!“ („Klovnu, klovnu““), vikali su ljudi kada je njegov automobil pod policijskom pratnjom protutnjao centralnim ulicama Rima da bi došao do zgrade u kojoj sedi Đorđo Napolitano, italijanski predsednik, kome je Berluskoni podneo ostavku nekoliko minuta kasnije.
U svakom slučaju, nisu svi iz mase okupljene ispred palate Kiđi bili protiv njega. Neki ljudi došli su u znak podrške tajkunu koji je postao političar i koji je dominirao italijanskom političkom scenom poslednjih 19 godina, od kojih je 17 godina proveo na čelu koalicije desnog centra.
Scenario njegovog poslednjeg premijerskog dana napisan je nekoliko dana ranije kada se sreo sa Napolitanom i dogovorio: njegova ostavka sledi nakon što parlament usvoji čvrste mere štednje koje su zatražile Evropska unija i Evropska centralna banka, kako bi se umirio talas spekulacija koji je veoma jako potresao Italiju poslednjih meseci. Zakon o ovim merama usvojen je u subotu po podne i Berluskoni je, bar jednom, održao obećanje i zaista otišao kod Napolitana da podnese ostavku.
Drama je bila mnogo manje teatralna nego što bi se očekivalo, s obzirom na osobine glavnog glumca. Čak je i reakcija Italijana bila mnogo manje žestoka nego što se očekivalo: nekoliko stotina ljudi koji su ispred palate Kiđi slavili kraj njegove vladavine, kao i u uličicama koje vode do Berluskonijeve kuće u Rimu koja se nalazi u blizini Trga Venecija. Opšte raspoloženje u državi moglo bi da se opiše kao iščekivanje ispunjeno zebnjom.
Jasno je da Berluskoni nikad ne bi napustio položaj premijera da nije bilo neverovatnog pritiska, ne samo od strane italijanskog biznisa i političkih krugova, već i Evropske unije. Očigledno je da ga je samo tržište najjače uzdrmalo, a ne Parlament, opozicione stranke ili sudije koje su pokušavale da mu sude. Berluskoni je dokazao da je jači od bilo koga, ali da nije jači od „nevidljive ruke“ berze i deoničara. Posle svega, čovek koji je svoju političku karijeru gradio pomoću moći novca, morao je da odustane zbog iste te moći.
Italijanski Ustav kaže da kada vlada izgubi većinu, predsednik može da odredi nekog drugog ko će pokušati da formira novu vladu, i za to treba da dobije poverenje u Parlamentu. Napolitano je pokušao da se obezbedi od bilo kakvog Berluskonijevog manevra, tako što je još pre njegove ostavke nezvanično postavio za premijera Marija Montija. Tako će Monti postati novi italijanski premijer, sa teškim zadatkom da izvuče zemlju iz najteže finansijske krize u poslednjih 20 godina.
Da li je on čovek za to? Preporuke Montija su veoma jake: on je ekonomista, diplomirao je na prestižnom Bokoni univerzitetu u Milanu, a nastavio je obrazovanje na Jejlu u Sjedinjenim Državama. Od 1995. do 1999. bio je evropski komesar za konkurenciju. U 2010. sadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo dao mu je zadatak da napravi belu knjigu o tome kako ojačati tržište EU. Vest o postavljanju Montija za premijera odmah je ohladila berze i smanjila razliku između nemačkih i italijanskih državnih obveznica na razumnu meru. Italija je bila na korak od toga da više ne bude u stanju da isplaćuje kamatu na svoje državne obveznice.
APLAUZ NA OTVORENOJ SCENI: No, Mario Monti ima još kečeva u rukavu. On je poznati član Bilderberg grupe, prestižne međunarodne grupe koja se sastaje jednom godišnje kako bi raspravljala o politici i ekonomiji. Ovaj podatak ističu mnogi ljubitelji teorija zavere, zajedno sa spiskom njegovih politički nedopustivih poteza koji za sada nisu dokazani. Kako bilo, Monti ima veoma dobre odnose sa SAD, toliko dobre da je u subotu uveče, samo nekoliko sati pošto je Berluskoni podneo ostavku, predsednik SAD Barak Obama, koji je učestvovao na forumu APEC (Asia–Pacific Economic Cooperation) na Havajima, izjavio da je „promena vlasti u Italiji dobra stvar“. Berluskoni i Obama nikad nisu bili prijatelji i nije potpuno netačno reći da je Berluskonijev pad počeo kada je Džordž Buš izašao iz Bele kuće.
Slični su bili komentari partnera iz EU. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i Herman van Rompej, predsednik Evropskog saveta, čestitali su Montiju i Napolitanu na brzoj izmeni vlasti. „Ovo je dobar znak i korak u pravom smeru“, rekli su dvojica lidera mašinerije Evropske unije u zajedničkom saopštenju. Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi takođe su se pridružili „Aleluja“ diplomatskom horu koji je ispratio Berluskonijev odlazak sa međunarodne scene. To je upravo vrsta političke podrške koja je bila potrebna italijanskom političkom i finansijskom sistemu da povrati malo kredibiliteta kod međunarodnih organizacija i investitora.
Iako se italijanske institucije trkaju s vremenom, Monti je podvukao da su „spekulacije štampe o imenima ministara i o trenutku formiranja nove vlasti čiste fantazije“. „Održaću konsultacije o formiranju nove izvršne vlasti uz osećaj urgentnosti, ali sa velikom pažnjom koju ova situacija iziskuje“, izjavio je Monti. Glasine u Parlamentu kažu da će nova vlast biti spremna do kraja ove nedelje i da će zatražiti poverenje već 18. novembra ili, u najgorem slučaju, krajem iduće nedelje. Mario Monti će voditi vladu u kojoj su samo „tehnokrate“ povučene iz najvišeg ešalona državne birokratije i akademskog sveta.
Ipak, izbor ministra je politička nužnost. Osnova njegovog programa je dogovor koji je Italija postigla sa Evropskom unijom o nekoliko ekonomskih mera i mera štednje koje će biti primenjene: povećanje starosne dobi potrebne za penzionisanje, prodavanje državne svojine i javnih preduzeća, smanjenje potrošnje, restrukturiranje socijalne pomoći i tako dalje. Klasična neoliberalna mešavina formula „manje države“. Diskutabilno je da li će Monti dodati i nešto svoje, kao na primer borbu protiv izbegavanja plaćanja poreza, čija je stopa u Italiji veoma visoka, čak viša nego bilo gde u EU, osim u Grčkoj. Monti bi trebalo da primora političku elitu da se žrtvuje zajedno sa italijanskim narodom. I, pored toga, trebalo bi da povrati nadu nezaposlenoj omladini (30 odsto mladih je za sada nezaposleno), i onim delovima srednje klase čija su potrošačka moć i socijalni status naglo opali u poslednje dve i po godine. Da li će biti dovoljno jak za takve promene?
KOMPROMIS DO IZBORA: Sve zavisi od toga kakvu će podršku dobiti sa političke scene gde se stranke već prestrojavaju i pripremaju za naredne izbore, u 2013. godini. Berluskonijeva stranka Narod slobode (PDL) odmah je postavila neke svoje uslove: oni su tražili od Montija da ne radi više ono što mu EU kaže, da se ne kandiduje na narednim izborima i da u vladu uključi barem jednog Berluskonijevog čoveka, Đanija Letu. Leta je sam odbacio ovaj uslov, ali preostala dva i još nekoliko manjih – ostaju. Na drugom frontu, glavna opoziciona Demokratska partija kaže da će podržati Montijevu vlast, ali da će to uraditi samo zbog situacije u kojoj se zemlja nalazi. Nisu potpuno ubeđeni u ispravnost formule koju Monti želi da primeni, i to sa dobrim razlogom. Među manjim strankama, Hrišćansko-demokratska podržava Montijevu nominaciju, dok je stranku Italija vrednosti (IdV), koju vodi bivši tužilac Antonio di Pjetro, njihov saveznik, Demokratska partija, primorala da prihvati novu vlast, mada sa priličnom rezervom.
IdV, kao i mnogi drugi politički i društveni činioci unutar i van Parlamenta, smatra da je bolje da se raspišu opšti vanredni izbori. Đanfranko Fini, predsednik donjeg doma Parlamenta i lider stranke Budućnost i sloboda – koja se otcepila od Berluskonijevog PDL-a – takođe podržava novu vlast, koja na papiru ima većinsku podršku.
Ksenofobična Liga za sever, Berluskonijev glavni saveznik,izabrala je drugačiji put. Od samog početka rekli su da će biti u opoziciji i da neće podržati nikakve pozive na „nacionalnu odgovornosti“ ili „nacionalnu hitnost“. Osim njihovog upitnog deljenja osećaja za „nacionalnu“ sudbinu sa ostalim političkim partijama, Liga je jasno predočila da oni ne žele da podrže neke od reformi koje Monti planira da sprovede, od povećanja godina potrebnih za penziju do prodaje javnih preduzeća. Štaviše, oni će okriviti Evropsku uniju za teškoće sa kojima će se Italija suočiti u budućnosti i pogodiće najosetljiviju žicu među socijalnim grupama u kojima evroskepticizam raste. Ipak, oni ne mogu potpuno da zalupe vrata za sobom, pa su smislili da će od sada o tome koje odluke nove vlade podržavaju određivati na dnevnom nivou.
U svom prvom govoru u funkciji premijera, Monti je naglasio potrebu da se Italija pogura na stazu ekonomskog rasta, ali „sa povećanom pažnjom za socijalnu jednakost“. Predsednik Napolitano je ubrzo nakon toga, u prošlu nedelju, izašao pred novinare kako bi im objasnio razlog njegovog izbora: „Od sutra pa do aprila sledeće godine, na naplatu će stići oko 200 milijardi evra u italijanskim državnim obveznicama“, rekao je Napolitano. „Državi je potrebna podrška stranih i domaćih investitora da se obnove ti zajmovi, ili ćemo se suočiti sa veoma teškim periodom. Napolitano je objasnio da izborom Montija nije želeo da „preokrene rezultate izbora 2008. godine“, i da će glas biti vraćen građanima „čim to dozvoli situacija, a sigurno kada istekne mandat ove vlade“.
Stvari nisu nimalo jednostavne ni za stranke koje otvoreno podržavaju novu vlast. Demokratska partija na primer, koja cilja na pobedu na idućim izborima, verovatno će imati probleme sa svojom bazom i pojedinim aktivistima: Demokratska partija je socijalna demokratska stranka, ali sada mora da podrži jednog neoliberala „torijevca“ kao što je Mario Monti. Račun za to će svakako biti ispostavljen. Monti ima podršku moćnog udruženja industrijalaca Confindustria, čija je predsednica Ema Marćegalja oštro kritikovala Berluskonijeve ekonomske planove, a naročito ministra finansija Đulija Tremontija. Tremonti, za koga se nekada mislilo da je najmoćniji u vladi, ponekad čak jači i od Berluskonija, doživeo je potpuni krah. On je trebalo da ostvari Berluskonijeva obećanja o „novom italijanskom čudu“, ali svakodnevno suočen sa glasovima nepoverenja na berzi, nije uspeo da pronađe način da to uradi.
ŠANSA ZA NOVI POČETAK: Ipak, Italijani, čak i oni koji su od „antiberluskonizma“ napravili sebi posao sa punim radnim vremenom, znaju da Berluskoni nije jedini uzrok nevolje u kojoj je država. Tačno je da su nedostatak liderstva i vizije, zloupotreba vlasti iz ličnih razloga i njegovi javni i privatni ispadi pokvarili ono malo što je ostalo od nacionalnog kredibiliteta, ali takođe treba reći i da je ekonomski pad Italije počeo pre više od deset godina.
Čak i posle tih deset teških godina, Italija ipak ima neke mogućnosti: industrijska baza je druga po veličini u EU, posle Nemačke, a banke – ako se državne obveznice vrate na normalan nivo rizika su solidne i nisu prošle kroz oluju koja je pogodila druge države EU, kao što je Velika Britanija; nivo lične štednje – mada se smanjio usled krize – još je među najvišim u Evropi i nije došlo do pucanja na tržištu nekretnina kao u Španiji. Čak je i nivo socijalnih nemira niži nego u drugim zemljama, kao na primer u Grčkoj. Neobično je što bi iz ove krize mogla da nastane neka vrsta novog ponosa. Još nije na površini – i možda čak uopšte neće ni isplivati na površinu javnog diskursa – ali nakon mnogo godina tokom kojih je Italija izgledala samo kao „geografski izraz“ ili pozornica za Berluskonijev šou, postaje jasno da ova država, ipak, ima neku ulogu koju treba da zaigra.
Evo argumenta za tako nešto: ako je italijansko posrtanje takva opasnost za čitav međunarodni ekonomski sistem – kao što je nedavno istakao britanski „Ekonomist“ – to onda znači da Italija ipak ima neku težinu, čak i kada se poredi sa jačim evropskim partnerima. Ironija je to što takva vrsta samosvesnosti može da proistekne baš iz ovako duboke krize. To može biti i tajni sastojak koji je Italiji potreban da pronađe svoj put iz ekonomskih i političkih kovitlaca. Ujedno bi mogao biti glavni rezultat Berluskonijevog odlaska. Za gotovo 20 godina on je delio javno mnjenje u Italiji, svaki izbori ili ključni politički momenti bili su referendum za ili protiv njega. Bez takve ličnosti na sceni, italijanski politički sistem će konačno moći da se vrati „normalnom“ poslu – da pomogne posrnuloj privredi da se oporavi. Zasigurno, 2012. će biti teška godina za Italijane, ali prvi put posle više godina postoji nada da ima izlaza. Ili bar tako deluje.
Silvio ipak nije spreman da odustane. U snimljenoj televizijskoj poruci rekao je da nikad nije izgubio „poverenje u Parlamentu“ i da prema tome nije bio „prisiljen da podnese ostavku“. To je uradio, rekao je, „iz osećanja odgovornosti i velikodušnosti i lojalnosti prema zemlji“. „Zbog toga“, dodao je, „osećam se tužno jer sam video mnogo likovanja ispred palate Kiđi kada sam kretao da podnesem ostavku“. Stari Silvio kratko je podsetio na sebe kada je rekao da u Senatu njegova koalicija još ima većinu i da prema tome „mi možemo da skinemo ovu vladu kad god hoćemo“.
Na mnogim satiričnim sajtovima na internetu ljudi se već opraštaju od Silvija: „Ova zemlja“, napisao je anonimni bloger na jednom od njih, „biće mnogo bolja bez tebe, ali i mnogo dosadnija. Ti si nam omogućio mnogo smeha i beskonačne ideje za viceve. Nedostajaćeš nam. Nadamo se da ćeš nam nedostajati. Želimo da nam nedostaješ. Molimo te, nemoj da se vraćaš.“
Italija je jedan od tri najznačajnija spoljnotrgovinska partnera Srbije. Tokom prvih devet meseci 2011. godine vrednost izvoza u Italiju povećala se za 222 miliona dolara u odnosu na isti period lane. Time je srpski izvoz prema nekadašnjem susedu već premašio milijardu dolara što, za sada, čini 11,4 odsto od oko 8,85 milijardi ukupnog izvoza – samo je Nemačka (i to neznatno, za milion dolara) kupila više srpskih roba i usluga ove godine.
Prema ukupnom obimu robne razmene sa Srbijom (uvoz + izvoz), ispred Italije su samo Nemačka i Rusija. No, gledajući pokrivenost uvoza izvozom, stvari stoje malo drugačije. Jedna od konstanti srpske trgovine sa inostranstvom je deficit, koji se meri milijardama dolara: iako pokrivenost uvoza poslednjih nekoliko godina polagano raste, ona je i dalje jedva 60 odsto (2009. je bila 53, a 2010. – 58 odsto). Izvoz Srbije u Rusiju je višestruko manji od uvoza; pokrivenost uvoza iz Nemačke je 62 odsto, što je otprilike jednako proseku ovog odnosa Srbije sa zemljama EU. Sa Italijom pak pokrivenost uvoza je 80 odsto – Srbija izvozom pokrije četiri petine vrednosti uvezenih roba i usluga. Ovo je daleko najbolja srazmera prema svim zemljama EU, a ujedno i drastična promena: pre samo nekoliko godina (2008. i 2009) uvoz iz Italije bio je skoro dvostruko veći od srpskog izvoza. Prošle godine izvoz u Italiju raste za čak 36 odsto u odnosu na 2009, a od januara do septembra ove godine obim razmene između dve zemlje se povećava za četvrtinu u odnosu na prvih devet meseci 2010.
Sa druge strane, uvoz je sa rekordne 2,2 milijarde dolara pre tri godine opadao dve godine uzastopce. Prema procenama zasnovanim na podacima iz prva tri kvartala, uvoz iz Italije će porasti u odnosu na 2010. i iznosiće oko 1,69 milijardi USD. Prema istoj proceni, ukupan ovogodišnji obim robne razmene bi mogao, prvi put posle 2008, da premaši tri milijarde dolara – ali ovoga puta sa (po Srbiju) znatno povoljnijim odnosom uvoza i izvoza.
Kada je reč o strukturama robne razmene, najveći deo kolača izvoza ide na srpsku metalnu industriju – obojeni metali i proizvodi crne metalurgije činili su 38 odsto ukupnog izvoza 2010, odnosno vrednost od skoro 400 miliona dolara. Italija pak u Srbiju najviše uvozi sirovine za industriju obuće i odeće (za ovdašnje italijanske partnere), mašine za pakovanje, automobile, kamione i belu tehniku.
(grafik je u foto galeriji)
Radmilo Marković
