Bušov saltomortale

Druga godišnjica terorističkog napada na Svetski trgovinski centar (WTC) u Njujorku opet je pokrenula bujicu istraživanja javnog mnjenja o posledicama ovog događaja bez presedana u američkoj istoriji. Nesumnjivo je da je 9/11, kako se kolokvijalno zove ovaj tragični događaj u kome je bilo oko tri hiljade žrtava, ostavio dubok ožiljak na kolektivnoj psihi ovog grada. Ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da dve trećine Njujorčana strepe od novog terorističkog napada, procenat je čak nešto veći nego godinu dana posle tragedije. Znatan broj anketiranih priznaje da izbegava podzemnu železnicu, strepe od odlaska u oblakodere, imaju košmarne snove… Trećina anketiranih ocenjuje da ni posle dve godine ne mogu da kažu da se njihov život vratio u nekadašnju, normalnu kolotečinu: „Svaki put kad prelazim most hvata me panika“, kaže tridesetsedmogodišnja Flora Mjuk koja živi u Bruklinu.

Na drugu godišnjicu terorističkog napada raspoloženje stanovnika Njujorka nije preterano optimističko: većina smatra da Velika jabuka, kako se u žargonu zove ovaj grad, ostaje laka meta terorista, da je nespremna za biološki ili hemijski napad koji bi mogli da zatruju vazduh i vodu…

Njujorčani još ističu američke zastave, još nose značke-zastavice i minđuše-zastvice, ali ankete otkrivaju da je gama raspoloženja daleko složenija nego neposredno posle napada: u pitanju nije samo prkos i ponos, već i neka nova privrženost gradu koji je tako neočekivano i tako brutalno napadnut, ali i strah da sve može da nestane u jednom trenutku. Veliki broj anketiranih otkriva da se posle terorističkog napada u septembru 2001. okrenuo religiji.

Tipično za američki way of life porodice nastradalih organizovale su se u razna udruženja: mnogi još traže finansijsku nadoknadu za pretpljeni bol i gubitak najbližih i naglašavaju da su za sada dobili samo „mrvice“ iako su svi ubeđeni da su milioneri. Kažu, velike pare su pokupile razne advokatske kancelarije. U jednom udruženju porodica nastradalih u WTC otkrivaju da se porodice vrlo lepo druže, evo, drugu godišnjicu 9/11 obeležiće zajedničkim izletom do Las Vegasa! To je Amerika…

U Americi još traje polemika o tome šta treba podignuti na mestu gde su bili blizanci-oblakoderi: u suštini, to je polemika između selling and telling. Drugim rečima, jedni bi da ovo najskuplje gradsko zemljište u jednom od najskupljih i najmoćnijih finansijskih centara na zemaljskoj kugli i dalje bude simbol upravo toga. Drugi bi da ovo mesto stradanja bude spomenik žrtvama terorističkog napada. Pobednički projekat arhitekte Danijela Libskinda, stručnjaci ocenjuju kao veoma uspešan, on pokušava da pomiri ove dve želje: usred velikog biznis-centra biće veliki prazan prostor, memorijalni centar sa tamnim, stilizovanim grobom.

Ima mišljenja da Libskindovo rešenje ima i poruku koju je možda bilo mudrije izbeći: ono je još jedna poruka američke nepobedivosti i nadmoći, zdanje će biti najviše na svetu, kako se i moglo naslutiti. Komentator londonskog „Gardijana“ pita da li je to izazov Bin Ladenovim naslednicima i pomalo cinično napominje da Amerika izgleda ne prihvata nikakav simbolizam koji podrazumeva i nešto skromnosti i nižu gradnju…

CENA RATA: Neposredno posle terorističkog napada, američki predsednik Džordž Buš je u svom nadahnutom populističkom maniru naciji obećao brz i nemilosrdan obračun sa teroristima, hvatanje Bin Ladena i razbijanje njegove mreže. Ankete su pokazivale da je Buš junior, o čijim su državničkim, pa i diplomatskim sposobnostima mnogi liberalniji komentatori pisali sa neskrivenom zajedljivošću, pogodio „patriotsku“ žicu svojih zemljaka, njegova popularnost je doživljavala zvezdane trenutke.

Ovog septembra, na drugu godišnjicu teorističkog napada na Njujork i Vašington, Bušova popularnost je u stalnom padu. Neki eksperti prognoziraju da će se ova tendencija nastaviti. Izgleda da na adresu Bele kuće konačno počinju da pristižu računi za posustalu ekonomiju, porast nezaposlenosti i – dva rata.

U nedelju se Džordž Buš obratio naciji. Ovaj govor neki analitičari su ocenili kao ključni test za njegov opstanak na vlasti.

Poslednji meseci pokazali su da je napad na Irak bio daleko složeniji poduhvat nego što je to naciji poručivala Bela kuća, ali i većina američkih eksperata, pa i medija koji su se zdušno stavili u službu ratne propagande.

Sadržina Bušovog govora, priznanje da je američka akcija u Iraku zapala u živi pesak i da sada Amerika traži pomoć međunarodne zajednice, iznenadila je čak i najoštrije kritičare Bušove spoljne politike. Gotovo irealno zvuči onaj deo iz Bušovog govora u kome poziva Ujedinjene nacije i Evropu da prevaziđu stare razmirice i sukobe i da slanjem svojih trupa, ali i značajnom finansijskom transfuzijom doprinesu američkim naporima u Iraku i tako preuzmu „svoj deo odgovornosti u globalnoj borbi protiv terorizma“.

Još pre samo nekoliko meseci Vašington je arogantno držao lekcije „staroj Evropi“, nije davao ni „po lule duvana“ za mišljenje Ujedinjenih nacija poručujući da mu za intervenciju i Iraku nije potreban pečat ove organizacije… Bušova Bela kuća valjda je tako videla mesto Amerike kao „stvaraoca istorije“…

Očigledno je da je najnoviji Bušov manevar, svojevrsna „deamerikanizacija“ iračkog konflikta, kako se već govori u Vašingtonu, prvenstveno planiran da ostavi utisak na domaću publiku: počela je predizborna kampanja za Belu kuću i došlo je vreme polaganja računa. Posebno je delikatno pitanje ljudskih žrtava: posle proglašenja pobede u Iraku poginulo je 149 američkih vojnika, devet više nego za vreme ratnog sukoba, bombardovano je sedište Ujedinjenih nacija u Bagdadu, haos je sve veći…

Buš je poručio naciji da će od Kongresa tražiti dodatnih 87 milijardi dolara za pobedu nad teroristima, za stabilizaciju i ekonomsku obnovu Iraka i Avganistana. Kongres je ovog proleća već odobrio 79 milijardi dolara za ratne troškove, fiskalna godina se završava 30. septembra, a pare su potrošene…

Buš je naglasio da je „Irak sada postao centralni front u borbi protiv terorizma i da neprijatelji slobode ovde ukopavaju svoje pozicije i tu moraju biti pobeđeni. To traži vreme i zahteva žrtve… Za Ameriku nema povratka na vreme pre 11. septembra 2001. godine kada smo živeli ugodno opušteni u opasnom svetu. Najsigurniji način da se izbegnu napadi na Amerikance je da se neprijatelj napada tamo gde živi i planira svoje akcije. Samo to će ga sprečiti da se pojavi na našim ulicama i u našim gradovima…“, rekao je Džordž Buš poručivši patetično „u Irak smo otišli kao oslobodioci i vratićemo se kao oslobodioci!“

Američki nacrt predviđa multinacionalne vojne snage pod američkom komandom.

U svom petnaestominutnom govoru kojim se obratio naciji Buš nije spomenuo Osamu bin Ladena, nije spomenuo da do sada nije nađeno oružje za masovno uništavanje, glavni razlog američkog napada na Irak. Buš nije pomenuo ni zaoštravanje konflikta između Izraelaca i Palestinaca za koji je tvrdio da će se smiriti jednom kada Sadam Husein bude svrgnut. Sukob je samo dobio na intenzitetu. Buš nijednom nije upotrebio ni reč okupacija…

DEMOKRATI U AKCIJI: Suma koju Džordz Buš traži delovala je prilično šokantno, daleko je veća od očekivane i sasvim je izvesno da će predstavljati veliko opterećenje, američki deficit već dostiže cifru od 500 milijardi dolara.

Bušov govor i predsednički izbori, izuzetno važan događaj na kalendaru američkih političkih događaja, konačno je ohrabrio i demokratsku opoziciju da artikulisanije progovori o tome šta zapravo misli i o Bušovoj spoljnoj politici, a naravno i o domaćoj. Hauard Din, bivši guverner Vermonta i jedan od vodećih demokratskih pretendenata na Belu kuću hitro je poručio naciji da je suma alarmantno velika. Po njegovoj računici malo više od polovine ove sume bilo bi dovoljno da svi Amerikanci dobiju osnovnu zdravstvenu zaštitu (sada je oko 40 miliona Amerikanaca bez ikakve zdravstvene zastite što predstavlja jedan od najosetljivijih socijalnih problema, ali i paradoksa u ovoj bogatoj zemlji).

Din koji među potencijalnim demokratskim kandidatima za Belu kuću zvuči i izgleda kao „nov čovek u Vašingtonu“ kaže da ga Džordž Buš sve više podseća na Lindona Džonsona i Ričarda Niksona u vreme rata u Vijetnamu: ne priznaje očiglednu činjenicu da Amerikanci gube. Iz demokratskog tabora sada stižu dokumentovane optužbe da ovih 87 milijardi koje traži Buš iznose dva puta više od para predviđenih za održavanje infrastrukture, mostova, puteva, saobraćaja u SAD… Slična situacija postoji i kada je reč o sredstvima koja se daju za obrazovanje…

Vodeći američki listovi ocenjuju da je Buš konačno bio prisiljen da se suoči sa istinom i prizna kako Vašington nije u stanju da obezbedi sređivanje situacije u Iraku te da mu je neophodna pomoć Ujedinjenih nacija koje je pred vojnu intervenciju Bušova administracija nemilosrdno ponižavala.

„Reći sada Ujedinjenim nacijama da imaju ‘odgovornost’ zvuči prilično pretenciozno, osobito kad se ima u vidu da se Buš nije obazirao na brojne primedbe koje su pre invazije stizale iz Ujedinjenih nacija“, ovako Bušovu poruku ocenjuje „Njujork tajms“ i poručuje da su neophodni realistički pregovori, osobito sa Francuskom, Rusijom i Nemačkom.

Evropski listovi sa daleko više cinizma komentarišu ovaj vašingtonski salto-mortale:

BRODOLOM: „Mond“ piše da je Buš otvoreno priznao neuspeh u Iraku, ali da je ovo obraćanje naciji istovremeno i priznanje brodoloma na Bliskom istoku. I na ovoj izuzetno važnoj tački američka spoljna politika doživela je kompletan fijasko: Buš je lansirajući „mapu za mir“ sasvim nerealistično i pretenciozno pokušao da i ovaj bliskoistočni sukob iskoristi u svojoj predizbornoj kampanji olako obećavajući brzo rešenje i čak samostalnu palestinsku državu za dve godine.

Neki evropski analitičari ukazuju na to da je „stara, anemična Evropa“, kako su je arogantno otpisivali vrhovi američkog političkog i vojnog establišmenta, mnogo mudrije procenjivala situaciju i na Bliskom istoku i u Iraku, a sad je ta Evropa zamoljena da spasava Ameriku i Buša iz ove vojne avanture, odnosno da „američki avanturizam u ovom delu sveta dobije međunarodni legitimitet pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija“.

Većina evropskih komentatora ukazuje da je Buš mogao da potraži put iz iračkog bespuća na tri načina: priznanjem neuspeha i povlačenjem svojih 180.000 vojnika; nepriznavanjem neuspeha i ostajanjem po svaku cenu; i konačno, pokušajem da se neuspeh prikrije pozivanjem u pomoć međunarodne zajednice. Buš se očigledno opredelio za treću opciju koja za sada nailazi na hladan prijem u Parizu, Berlinu i Moskvi: Širak i Šreder su već odgovorili da američki predlog ne ide dovoljno daleko, međunarodne snage bi bile pod američkom vojnom komandom a iz predloga se uopšte ne vidi da su Ameriknaci spremni da Iračanima prepuste vlast u zemlji.

Jedan francuski komentator postavlja sledeće pitanje: „Zar Francuska treba da proliva krv svojih vojnika i žrtvuje ugled svoje diplomatije samo da bi Džon W. Buš ponovo bio izabran za predsednika?“ Potvrdan odgovor mu se čini apsurdnim.

U sličnom tonu pišu i neki britanski listovi koji sve otvorenije i dokumentovanije traže odgovornost premijera Tonija Blera za podršku ovoj najnovijoj američkoj ratnoj avanturi.

U američkoj javnosti znatnog odjeka imala je poruka demokrate Dina: „Govorom od 15 minuta ne može se ispraviti ono što je pogrešno činjeno tokom 15 meseci da bi se obmanuo američki narod u pogledu rata u Iraku, niti govor od 15 minuta može da popravi posledice petnaestomesečnog lošeg upravljanja u Iraku“.

Sve je očiglednije da će predsednik SAD morati da ponudi mnogo više da bi ga međunarodna zajednica izvukla iz iračkog živog peska.