U govoru kojim se obratio naciji američki predsednik Buš zatražio pomoć "stare Evrope" i Ujedinjenih nacija da bi se pre predsedničkih izbora izvukao iz iračkog živog peska
Druga godišnjica terorističkog napada na Svetski trgovinski centar (WTC) u Njujorku opet je pokrenula bujicu istraživanja javnog mnjenja o posledicama ovog događaja bez presedana u američkoj istoriji. Nesumnjivo je da je 9/11, kako se kolokvijalno zove ovaj tragični događaj u kome je bilo oko tri hiljade žrtava, ostavio dubok ožiljak na kolektivnoj psihi ovog grada. Ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da dve trećine Njujorčana strepe od novog terorističkog napada, procenat je čak nešto veći nego godinu dana posle tragedije. Znatan broj anketiranih priznaje da izbegava podzemnu železnicu, strepe od odlaska u oblakodere, imaju košmarne snove… Trećina anketiranih ocenjuje da ni posle dve godine ne mogu da kažu da se njihov život vratio u nekadašnju, normalnu kolotečinu: „Svaki put kad prelazim most hvata me panika“, kaže tridesetsedmogodišnja Flora Mjuk koja živi u Bruklinu.
Na drugu godišnjicu terorističkog napada raspoloženje stanovnika Njujorka nije preterano optimističko: većina smatra da Velika jabuka, kako se u žargonu zove ovaj grad, ostaje laka meta terorista, da je nespremna za biološki ili hemijski napad koji bi mogli da zatruju vazduh i vodu…
Njujorčani još ističu američke zastave, još nose značke-zastavice i minđuše-zastvice, ali ankete otkrivaju da je gama raspoloženja daleko složenija nego neposredno posle napada: u pitanju nije samo prkos i ponos, već i neka nova privrženost gradu koji je tako neočekivano i tako brutalno napadnut, ali i strah da sve može da nestane u jednom trenutku. Veliki broj anketiranih otkriva da se posle terorističkog napada u septembru 2001. okrenuo religiji.
Tipično za američki way of life porodice nastradalih organizovale su se u razna udruženja: mnogi još traže finansijsku nadoknadu za pretpljeni bol i gubitak najbližih i naglašavaju da su za sada dobili samo „mrvice“ iako su svi ubeđeni da su milioneri. Kažu, velike pare su pokupile razne advokatske kancelarije. U jednom udruženju porodica nastradalih u WTC otkrivaju da se porodice vrlo lepo druže, evo, drugu godišnjicu 9/11 obeležiće zajedničkim izletom do Las Vegasa! To je Amerika…
U Americi još traje polemika o tome šta treba podignuti na mestu gde su bili blizanci-oblakoderi: u suštini, to je polemika između selling and telling. Drugim rečima, jedni bi da ovo najskuplje gradsko zemljište u jednom od najskupljih i najmoćnijih finansijskih centara na zemaljskoj kugli i dalje bude simbol upravo toga. Drugi bi da ovo mesto stradanja bude spomenik žrtvama terorističkog napada. Pobednički projekat arhitekte Danijela Libskinda, stručnjaci ocenjuju kao veoma uspešan, on pokušava da pomiri ove dve želje: usred velikog biznis-centra biće veliki prazan prostor, memorijalni centar sa tamnim, stilizovanim grobom.
Ima mišljenja da Libskindovo rešenje ima i poruku koju je možda bilo mudrije izbeći: ono je još jedna poruka američke nepobedivosti i nadmoći, zdanje će biti najviše na svetu, kako se i moglo naslutiti. Komentator londonskog „Gardijana“ pita da li je to izazov Bin Ladenovim naslednicima i pomalo cinično napominje da Amerika izgleda ne prihvata nikakav simbolizam koji podrazumeva i nešto skromnosti i nižu gradnju…
CENA RATA: Neposredno posle terorističkog napada, američki predsednik Džordž Buš je u svom nadahnutom populističkom maniru naciji obećao brz i nemilosrdan obračun sa teroristima, hvatanje Bin Ladena i razbijanje njegove mreže. Ankete su pokazivale da je Buš junior, o čijim su državničkim, pa i diplomatskim sposobnostima mnogi liberalniji komentatori pisali sa neskrivenom zajedljivošću, pogodio „patriotsku“ žicu svojih zemljaka, njegova popularnost je doživljavala zvezdane trenutke.
Ovog septembra, na drugu godišnjicu teorističkog napada na Njujork i Vašington, Bušova popularnost je u stalnom padu. Neki eksperti prognoziraju da će se ova tendencija nastaviti. Izgleda da na adresu Bele kuće konačno počinju da pristižu računi za posustalu ekonomiju, porast nezaposlenosti i – dva rata.
U nedelju se Džordž Buš obratio naciji. Ovaj govor neki analitičari su ocenili kao ključni test za njegov opstanak na vlasti.
Poslednji meseci pokazali su da je napad na Irak bio daleko složeniji poduhvat nego što je to naciji poručivala Bela kuća, ali i većina američkih eksperata, pa i medija koji su se zdušno stavili u službu ratne propagande.
Sadržina Bušovog govora, priznanje da je američka akcija u Iraku zapala u živi pesak i da sada Amerika traži pomoć međunarodne zajednice, iznenadila je čak i najoštrije kritičare Bušove spoljne politike. Gotovo irealno zvuči onaj deo iz Bušovog govora u kome poziva Ujedinjene nacije i Evropu da prevaziđu stare razmirice i sukobe i da slanjem svojih trupa, ali i značajnom finansijskom transfuzijom doprinesu američkim naporima u Iraku i tako preuzmu „svoj deo odgovornosti u globalnoj borbi protiv terorizma“.
Još pre samo nekoliko meseci Vašington je arogantno držao lekcije „staroj Evropi“, nije davao ni „po lule duvana“ za mišljenje Ujedinjenih nacija poručujući da mu za intervenciju i Iraku nije potreban pečat ove organizacije… Bušova Bela kuća valjda je tako videla mesto Amerike kao „stvaraoca istorije“…
Očigledno je da je najnoviji Bušov manevar, svojevrsna „deamerikanizacija“ iračkog konflikta, kako se već govori u Vašingtonu, prvenstveno planiran da ostavi utisak na domaću publiku: počela je predizborna kampanja za Belu kuću i došlo je vreme polaganja računa. Posebno je delikatno pitanje ljudskih žrtava: posle proglašenja pobede u Iraku poginulo je 149 američkih vojnika, devet više nego za vreme ratnog sukoba, bombardovano je sedište Ujedinjenih nacija u Bagdadu, haos je sve veći…
Buš je poručio naciji da će od Kongresa tražiti dodatnih 87 milijardi dolara za pobedu nad teroristima, za stabilizaciju i ekonomsku obnovu Iraka i Avganistana. Kongres je ovog proleća već odobrio 79 milijardi dolara za ratne troškove, fiskalna godina se završava 30. septembra, a pare su potrošene…
Buš je naglasio da je „Irak sada postao centralni front u borbi protiv terorizma i da neprijatelji slobode ovde ukopavaju svoje pozicije i tu moraju biti pobeđeni. To traži vreme i zahteva žrtve… Za Ameriku nema povratka na vreme pre 11. septembra 2001. godine kada smo živeli ugodno opušteni u opasnom svetu. Najsigurniji način da se izbegnu napadi na Amerikance je da se neprijatelj napada tamo gde živi i planira svoje akcije. Samo to će ga sprečiti da se pojavi na našim ulicama i u našim gradovima…“, rekao je Džordž Buš poručivši patetično „u Irak smo otišli kao oslobodioci i vratićemo se kao oslobodioci!“
Američki nacrt predviđa multinacionalne vojne snage pod američkom komandom.
U svom petnaestominutnom govoru kojim se obratio naciji Buš nije spomenuo Osamu bin Ladena, nije spomenuo da do sada nije nađeno oružje za masovno uništavanje, glavni razlog američkog napada na Irak. Buš nije pomenuo ni zaoštravanje konflikta između Izraelaca i Palestinaca za koji je tvrdio da će se smiriti jednom kada Sadam Husein bude svrgnut. Sukob je samo dobio na intenzitetu. Buš nijednom nije upotrebio ni reč okupacija…
DEMOKRATI U AKCIJI: Suma koju Džordz Buš traži delovala je prilično šokantno, daleko je veća od očekivane i sasvim je izvesno da će predstavljati veliko opterećenje, američki deficit već dostiže cifru od 500 milijardi dolara.
Bušov govor i predsednički izbori, izuzetno važan događaj na kalendaru američkih političkih događaja, konačno je ohrabrio i demokratsku opoziciju da artikulisanije progovori o tome šta zapravo misli i o Bušovoj spoljnoj politici, a naravno i o domaćoj. Hauard Din, bivši guverner Vermonta i jedan od vodećih demokratskih pretendenata na Belu kuću hitro je poručio naciji da je suma alarmantno velika. Po njegovoj računici malo više od polovine ove sume bilo bi dovoljno da svi Amerikanci dobiju osnovnu zdravstvenu zaštitu (sada je oko 40 miliona Amerikanaca bez ikakve zdravstvene zastite što predstavlja jedan od najosetljivijih socijalnih problema, ali i paradoksa u ovoj bogatoj zemlji).
Din koji među potencijalnim demokratskim kandidatima za Belu kuću zvuči i izgleda kao „nov čovek u Vašingtonu“ kaže da ga Džordž Buš sve više podseća na Lindona Džonsona i Ričarda Niksona u vreme rata u Vijetnamu: ne priznaje očiglednu činjenicu da Amerikanci gube. Iz demokratskog tabora sada stižu dokumentovane optužbe da ovih 87 milijardi koje traži Buš iznose dva puta više od para predviđenih za održavanje infrastrukture, mostova, puteva, saobraćaja u SAD… Slična situacija postoji i kada je reč o sredstvima koja se daju za obrazovanje…
Vodeći američki listovi ocenjuju da je Buš konačno bio prisiljen da se suoči sa istinom i prizna kako Vašington nije u stanju da obezbedi sređivanje situacije u Iraku te da mu je neophodna pomoć Ujedinjenih nacija koje je pred vojnu intervenciju Bušova administracija nemilosrdno ponižavala.
„Reći sada Ujedinjenim nacijama da imaju ‘odgovornost’ zvuči prilično pretenciozno, osobito kad se ima u vidu da se Buš nije obazirao na brojne primedbe koje su pre invazije stizale iz Ujedinjenih nacija“, ovako Bušovu poruku ocenjuje „Njujork tajms“ i poručuje da su neophodni realistički pregovori, osobito sa Francuskom, Rusijom i Nemačkom.
Evropski listovi sa daleko više cinizma komentarišu ovaj vašingtonski salto-mortale:
BRODOLOM: „Mond“ piše da je Buš otvoreno priznao neuspeh u Iraku, ali da je ovo obraćanje naciji istovremeno i priznanje brodoloma na Bliskom istoku. I na ovoj izuzetno važnoj tački američka spoljna politika doživela je kompletan fijasko: Buš je lansirajući „mapu za mir“ sasvim nerealistično i pretenciozno pokušao da i ovaj bliskoistočni sukob iskoristi u svojoj predizbornoj kampanji olako obećavajući brzo rešenje i čak samostalnu palestinsku državu za dve godine.
Neki evropski analitičari ukazuju na to da je „stara, anemična Evropa“, kako su je arogantno otpisivali vrhovi američkog političkog i vojnog establišmenta, mnogo mudrije procenjivala situaciju i na Bliskom istoku i u Iraku, a sad je ta Evropa zamoljena da spasava Ameriku i Buša iz ove vojne avanture, odnosno da „američki avanturizam u ovom delu sveta dobije međunarodni legitimitet pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija“.
Većina evropskih komentatora ukazuje da je Buš mogao da potraži put iz iračkog bespuća na tri načina: priznanjem neuspeha i povlačenjem svojih 180.000 vojnika; nepriznavanjem neuspeha i ostajanjem po svaku cenu; i konačno, pokušajem da se neuspeh prikrije pozivanjem u pomoć međunarodne zajednice. Buš se očigledno opredelio za treću opciju koja za sada nailazi na hladan prijem u Parizu, Berlinu i Moskvi: Širak i Šreder su već odgovorili da američki predlog ne ide dovoljno daleko, međunarodne snage bi bile pod američkom vojnom komandom a iz predloga se uopšte ne vidi da su Ameriknaci spremni da Iračanima prepuste vlast u zemlji.
Jedan francuski komentator postavlja sledeće pitanje: „Zar Francuska treba da proliva krv svojih vojnika i žrtvuje ugled svoje diplomatije samo da bi Džon W. Buš ponovo bio izabran za predsednika?“ Potvrdan odgovor mu se čini apsurdnim.
U sličnom tonu pišu i neki britanski listovi koji sve otvorenije i dokumentovanije traže odgovornost premijera Tonija Blera za podršku ovoj najnovijoj američkoj ratnoj avanturi.
U američkoj javnosti znatnog odjeka imala je poruka demokrate Dina: „Govorom od 15 minuta ne može se ispraviti ono što je pogrešno činjeno tokom 15 meseci da bi se obmanuo američki narod u pogledu rata u Iraku, niti govor od 15 minuta može da popravi posledice petnaestomesečnog lošeg upravljanja u Iraku“.
Sve je očiglednije da će predsednik SAD morati da ponudi mnogo više da bi ga međunarodna zajednica izvukla iz iračkog živog peska.
Teroristički napad na SAD 11. septembra 2001. svakako predstavlja civilizacijsku tačku preloma, onaj trenutak koji je nepovratno izmenio lice sveta. Suludi, zločinački, a ipak fascinantno veličanstveni napadi (nemački kompozitor Karlhajnc Štokhauzen ih je označio kao „najveće umetničko delo u istoriji čovečanstva“!) imali su za rezultat novu alternativu, bilo da će njima pax americana biti uzdrmana i srušena bilo da će ih iskoristiti kao povod za nova tektonska globalna pomeranja u svoju korist.
KOMUNIKACIJA: U danima koji su usledili nakon američkog crnog septembra nekoliko grupa ljudi je, sasvim nezavisno jedna od druge, došlo na istu ideju. U njujorškom kvartu Soho, samo 12 blokova udaljenom od mesta na kome su nekad stajali tornjevi blizanci, u Vuster stritu otvorena je izložba fotografija nastalih 11. septembra; onih koje direktno korespondiraju s tragedijom, ali i onih koje oslikavaju specifičan duh toga dana širom zemlje. Izložba je otvorena 13. oktobra sa početnih skromnih 200 snimaka, sve do impresivnih 5500 koliko je prikupljeno do ovog trenutka. The September 11 Photo Project, prema rečima organizatora, nije samo foto-art šou ili umetnički muzej već jedinstvena prilika za živu komunikaciju između ljudi koji su doživeli tragediju i pokušavaju da svoje priče i iskustva prenesu i ljudi koji su zainteresovani za sklapanje mozaika tih apokaliptičnih događaja. Iz grada u grad, gde se ova izložba seli, fond fotografija se uvećava – izložba je otvorena za priloge svih, jedino je broj fotografija po osobi ograničen na tri. Prihvaćene su one izložene i fotografije nastale izvan Sjedinjenih Država, i to iz čak 40 zemalja. O razmerama projekta možda najbolje svedoči podatak da autora dosad izloženih snimaka ima više od 900!
Nisu navedeni izričiti uslovi o kvalitetu načinjenih fotografija (što bi bilo logično za klasičan art projekat), pa su primetne potpuno različite forme; od kolaža do fotografija snimljenih u trenutku, crno-belih i u boji. Karakteristika ovog projekta (u odnosu na većinu sličnih) jeste da je dozvoljeno uz snimke dostaviti i tekst – „objašnjenje“ fotografije. Većinom su to kraće beleške, dnevnički zapisi, pesme autora, ali prisutne su i priče i mini eseji. Isto tako, udovoljeno je zahtevu nekih autora da njihove slike (pošto same za sebe najbolje govore) nemaju propratni tekst. Većina fotografija posvećena je događajima iz Njujorka, ali su dobrodošli i snimci Pentagona i ostalih mesta pogođenih terorističkim napadima. Cenzure nema.
INTERESOVANjE: Započeta u Sohou tri nedelje nakon dana D, suočena s ogromnim interesom publike, izložba je preseljena u Vašington, pa u Sakramento, Pasadenu, Feniks, Čikago, Hjuston, Boston, Atlantu i ostale američke gradove. Aktuelno mesto boravka ovog putujućeg karavana jeste sam Njujork, i to od 15. avgusta do 20. septembra. Osim toga, nakon 18 meseci projekta, otvorena je stalna kolekcija u gradskoj narodnoj biblioteci. Kruna ovog projekta je izdavanje knjige izabranih fotografija, čiji je fond namenjen daljnjim aktivnostima izložbe i porodicama nastradalih. Njeni čitaoci biće u prilici da „ponovno oživljavaju trenutke tog užasnog dana i emocije koje su pratile one koji su ih stvarali…“, kako je istakao Majkl Feldšuh, organizator projekta. Takav način oživljavanja tog užasnog dana ima svakako prednosti u odnosu na filmski ili dokumentaristički prikaz. Za razliku od „pokretnih slika“ koje ne ostavljaju dovoljno prostora i vremena za valjanu recepciju i dublje promišljanje – samim svojim trenutnim smenjivanjem – klasična fotografija pruža adekvatn(ij)u priliku za razmišljanje o onom što gledamo, ima svojevrsnu dubinu koju svaki gledalac može doživeti na svoj način. Gnev, zahtevanje trenutne odmazde, rata, mržnja, praštanje. Mnoštvo različitih glasova. Većinu radova nisu načinili profesionalci, primetni su znatni nedostaci, čak gubitak fokusa. Ove fotografije su potpuno neobrađene, sirov materijal. Ali, imaju ono što profesionalni snimci možda ne bi imali: lični doživljaj događaja koji je snažno prodrmao temelje sveta as we know it. Slike nestalih, voljenih osoba, dragih predmeta, smrskane gomile gvožđa i betona, ljudi koji u panici skaču s vrhova tornjeva. Presek ovih utisaka možemo čitati kao oporuku hrabrosti i humanosti, heroizma i zločina, sve na jednom mestu.
Vrlo sličan pomenutom jeste i projekat Here is New York, takođe pokrenut u Sohou, u neposrednoj blizini famozne ground zero. Njegovi organizatori predstavljaju ga ne samo širom SAD već i u mnogim neameričkim (uglavnom evropskim) gradovima, Berlinu, Dablinu, Londonu, Drezdenu, Cirihu, Tokiju itd. O interesu koji je pobudio ovaj projekat najrečitije govori činjenica da je do Božića 2001. (kada je planirano zatvaranje galerije) prodato više od 30.000 primeraka fotografija. Međutim, već 2. januara okupilo se mnoštvo ljudi ispred ulaza u galeriju i zahtevalo ponovno otvaranje i nije bilo drugog izbora do da se tom zahtevu udovolji!
Kao i u slučaju izložbe The September 11 Photo Project, objavljena je knjiga izloženih fotografija. Ovog puta predstavljene su sve pristigle fotografije, što je doprinelo da Here is New York: a demokracy of photographs izađe na spektakularnih 860 strana. Knjiga se reklamira kao dosad najveće fotografsko dostignuće posvećeno jednom pojedinačnom događaju! U predgovoru se podvlači vrlo važna stvar koja razdvaja neposrednog učesnika od neutralnog posmatrača: iako je njujorška katastrofa bila vodeća vest u svim svetskim medijima, za žitelje Njujorka ona nije bila vest, bio je to „neprihvatljiv košmar“. Prvi put se to desilo u SAD i to na monstruozan način. Tek ovim je svet zaista postao globalan – od 11. septembra 2001. godine ceo svet je Njujork!
Kao ilustrativnu, možemo navesti priču o slici koja nije urađena – čoveku koji, očekujući da će Twin Towers večito stajati na svom mestu, nije ni pomišljao da ih fotografiše. Ipak, to je učinio 1. septembra, očaran divnom slikom koja mu se pružala, uz senku koju su tornjevi činili pod uglom od 45 stepeni. Iako je imao priliku, WTC nije uslikao fatalnog dana, želeći da mu prizor od desetak dana ranije ostane zauvek urezan u sećanje.
PODELA EMOCIJA: Kako to već biva u sličnim situacijama, neki ljudi su ovakvim javnim prikazom i potenciranjem ove privatne, a tako javne tragedije bili pogođeni. Kao odgovor na njihove razumljive emocije, razložno se navodi da diskusija o njima neće povratiti drage osobe ili otkloniti bol izazvan njihovim nestankom, ali neće ni navesti ljude da pomisle da se to nikada nije desilo. Uz obavezan pijetet žrtvama mora se pronaći put ozdravljenja svih, a k njemu vode pamćenje, razmišljanje i nesebična podela emocija.
Promišljanje o žrtvama u SAD danas ima posebnu težinu. Kao što završetak uvoda u knjigu Here Is New York ispravno opominje, ne smemo zaboraviti da svaka fotografija pristigla na izložbu nesumnjivo prikazuje da terorizam ne može (ne sme) nikada i nigde uspeti. Na predstavljanju izložbe u Čikagu gradonačelnik tog grada je podvukao: „Takođe je važno da dođemo zajedno kao grad da odamo poštovanje onima koji su izgubili život i da obnovimo zavet mira, razumevanja, tolerancije i poštovanja za čitavo čovečanstvo.“ U trenucima kada se, upravo koristeći i ovim zločinom, opravdavaju namere da se počine novi (suludi, zločinački ali ovog puta nimalo veličanstveni), sa propratno dirljivo urnebesnim budalaštinama o osovinama zla, oni koji misle o žrtvama moraju ustati protiv toga. Uostalom, tvrdi se da je pre nekoliko meseci uhvaćen i izručen SAD mastermind napada od 11. septembra, Halid šeik Mohamed. Eto prilike da se protiv pravog krivca, ako je pravi, na delu dovrši drugi nastavak priče o zločinu i kazni. To su stanovnici grada Njujorka, sada pre svega kao pripadnici globalnog sela, dužni učiniti pre svih. Od njih nemamo pravo zahtevati ili očekivati da spreče neminovno, kao što niko i ništa nisu mogli odvratiti nekolicinu pilota kamikaza od njihovog paklenog nauma. Ali, jasno sročenu i na pravo mesto upućenu moralnu poruku nepristajanja – svakako da, u dobro usaglašenom mono refrenu: ne u naše ime.
Dejan Petrović
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
