Brže, bolje, skuplje

Olimpijski moto „Citius, altius, aortius“, „Brže, više, hrabrije“, ili u modernijem prevodu „Brže, više, jače“, koji je 1895. osmislio propovednik u crkvi Sen Žermen de Pre Anri Didon, organizatori Letnjih olimpijskih igara u Tokiju 2020/21. su korigovali u politički korektno „Brže, bolje, zajedno“. Za novije Igre taj moto bi trebalo da glasi „Brže, bolje, skuplje“, jer, kako piše magazin „Vol strit“, te Olimpijske igre koje se privode kraju na novim stadionima bez gledalaca koštaće više od 25 milijardi dolara, što je za 11,04 milijarde dolara više nego što je potrošeno na Letnje olimpijske igre u Londonu 2012. i za 5 milijardi dolara više nego na Zimske olimpijske igre u Sočiju 2014. godine.

Kako piše jedno od izdanja „Forbsa“, budžetiranje Igara je svaki put od 1960. dovelo do velikih prekoračenja troškova. U studiji iz 2020. danskog ekonomskog geografa Benta Flivbjerga ukazuje se na slučaj Montreala, kome je trebalo 30 godina da otplati dug nastao zbog povećanja troškova za čak 720 odsto Letnjih igara 1976. No, ako iko zna, valjda Japanci znaju na šta troše pare i zašto.

POSLERATNO VASKRSENJE

Pod dijametralno različitim režimima Japan je još od 1930-ih skoro stalno lobirao, licitirao, pripremao se ili bio domaćin Olimpijskih igara. Pokušao je da bude domaćin Olimpijskih igara u dvanaest navrata, i uspeo četiri puta (vidi okvir).

Zapravo, uspeo je pet puta, ako se računaju Igre 1940. koje je trebalo da se poklope sa pompeznom svečanošću povodnom 2600. godišnjice osnivanja Japana, ali su otkazane zbog japanskog napada na Kinu 1937.

Tada su militaristički lideri odveli naciju u jedan od najmračnijih perioda moderne japanske istorije, masakrirali 300.000 Kineza u Nanđingu i izazvali milione žrtava u Kini i širom Pacifika. U samom Japanu je poginulo 1,85 do 2,8 miliona Japanaca (oko 4 odsto celokupnog stanovništva), a industrijska proizvodnja pala je neposredno nakon rata na jednu desetinu predratnog nivoa, uz visoku posleratnu inflaciju 1946.

foto: picasa / za uvećanu sliku desni klik mišem pa »open image...«

Profesor Šigeri Okubo sa univerziteta Nagoja piše da su u ranoj fazi posleratne rekonstrukcije Japana okupacione vlasti nastojale da spreče Japan da obnovi vojnu snagu, pa puna obnova teške industrije nije bila preporučljiva, a sistemski su rasparčavani monopolski holdinzi zvani „zaibatsu“, kakvi su bili Micuši, Micubiši i Sumitomo.

Uprkos nedostatku robe i investicionih fondova, okupacione vlasti su ipak koncentrisale raspoložive resurse u kontrolisanu obnovu proizvodnje čelika, uglja, rudarstva, električne energije, brodogradnje, pomorskog i železničkog transporta i hemijskog đubriva. Industrijska proizvodnja se brzo oporavila sa 31 odsto predratnog nivoa u januaru 1947. na 80 odsto tog nivoa već u aprilu 1949.

Paradoksalno, preokret od posleratne ekonomske depresije, inflacije i stezanja kaiša ka oporavku Japana, pomogao je, prema tumačenju profesora Šigerija Okube, jedan novi rat – Korejski (1950–1953), zbog koga je porasla vojna potražnja robe i usluga. Japanskim dobavljačima dodeljivane su vredne ratne narudžbine.

Brzo je pokrenuta rekonstrukcija japanske privrede uz korišćenje novih dostignuća u tehnologiji i do 1952. BDP Japana je vraćen na nivo uporediv sa onim iz 1935. To je još jedan slučaj, pored nemačkog, koji govori o paradoksu posleratne obnove, da su se one više razorene ekonomije brže razvijale jer su primenjivale noviju tehnologiju nego one koje su pretrpele manju ratnu štetu a zadržale staru tehnologiju.

Tu politiku obnove su nazivali Dodžova linija – po Džozefu Dodžu, američkom bankaru, predsedniku Bostonske banke od 1933, koji je bio savetnik brigadnog generala Daglasa Mekartura i koji je od 1945. do 1951. nadgledao okupaciju Japana, kao što je bio angažovan i na posleratnoj rekonstrukciji Nemačke.

foto: unknown / za uvećanu sliku desni klik mišem pa »open image...«

VAŠINGTONSKI VISOVI I VOZ ŠIKANSEN

Samo mesec dana nakon što je saveznička okupacija Japana okončana u aprilu 1952. godine, guverner Tokija predložio je da se Japan ponovo prijavi za domaćina Olimpijskih igara 1960. da bi se onom „pravom Japanu, koji je sada vraćen u mir“ omogućilo da se vrati na međunarodnu scenu.

Te Sedamnaeste olimpijske igre 1960. dobio je glavni grad jedne druge sile Osovine – Rim. Tokio nije bio obeshrabren pa je od oktobra 1955. otpočeo kampanju kako bi istisnuo rivale Detroit i Beč u nadmetanju za Osamnaeste igre 1964. Iako postoje paralele između olimpijskih ponuda Tokija za Igre 1940. i 1964. u tome što je oba puta bila vidljiva težnja da Japan iskoristi globalni mega događaj kao priliku da istakne svoju jednakost sa tehnološki naprednim zapadnim državama, drugi ciljevi bili su dijametralno različiti. Tridesetih godina prošlog veka Japan je iskoristio Olimpijske igre da naglasi da je napredniji od ostatka Azije i da je njegov ekspanzionizam nužan. Olimpijske igre u Tokiju 1964. su često opisivane kao simbol transformacije Japana iz militarističkog parije u punopravnog člana međunarodne zajednice, koji se nakon rata kao feniks rađa iz pepela.

Olimpijski plamen na ceremoniji otvaranja Igara 1964. zapalio je ambiciozni sprinter i student prve godine na Univerzitetu Vaseda Sakai Jošinorito, „Atom Boj“, rođen u Mijošiju, gradiću u prefekturi Hirošima, 6. avgusta 1945. godine, na dan kada je Hirošima razorena atomskom bombom.

Olimpijsko selo je bilo smešteno u Jojogiju, gde je pre rata u Pacifiku bio poligon japanske vojske, a američka vojska je posle rata to područje pretvorila u stambene objekte za porodice pripadnika američkih okupacionih snaga, zbog čega je nazvano „Vašingtonski visovi“.

Te prve azijske Olimpijske igre bile su katalizator promena u gradu domaćinu Tokiju, koji nije bio nuklearno uništen kao Hirošima i Nagasaki, ali je bio temeljno razoren konvencionalnim američkim bombardovanjem, a pet godina pre Olimpijskih igara „zagađen, smrdljiv nered koji je malo ljudi želelo da poseti“, kako to opisuje američki pisac Robert Vajting čiji su memoari Tokio džanki objavljeni u aprilu.

Sedamdesetih godina prošlog veka svaki četvrti Japanac je živeo u industrijskom koridoru Tokio–Osaka, a svaki deveti u Tokiju, koji je kao nacionalni centar vlasti, finansija, poslovanja, industrije, obrazovanja i umetnosti postao magnet za mnoge Japance i bio suočen sa brojnim problemima izazvanim povećanjem gustine stanovanja. Godine 1972. cena zemljišta u najvećim japanskim gradovima ili blizu njih bila je 25 puta veća nego što je bila 1955. godine. Japance su zapadnjaci opisivali kao ljude koji žive u „zečijim kućicama“ – u stanovima od 12 kvadratnih metara životnog prostora, često sa zajedničkim objektima, u mračnim stambenim zgradama udaljenim od gradskih jezgara, što je značilo produženo vreme za putovanje vozovima, metroima i autobusima u kojima su za ukrcavanje i iskrcavanje putnika bili neophodni „gurači“ i „izvlačitelji“.

U tom kontekstu, možda je simbolički najmarkantniji onaj trenutak kada je car Hirohito lično pustio u saobraćaj voz šinkansen, koji je razvijao brzinu od 320 km/h i za samo tri sata stizao od glavnog grada do Osake udaljene 250 milja i tada je smatran najbržim vozom na svetu.

BEJZBOL, KOŠARKA, DŽINS I DŽEZ

Što se sporta tiče, samo tri nedelje nakon što je Japan potpisao dokument o predaji, studenti Univerziteta u Tokiju su održali svoj prvi posleratni turnir u ragbiju, a iste godine su uskrsnule nacionalne lige u bejzbolu i košarci. Kažu da je japanske građane tokom savezničke okupacije (1945–1952) na to ohrabrivao brigadni general Daglas Mekartur.

U robnim kućama, bioskopima, kafićima, barovima, noćnim klubovima i restoranima širio se uticaj američke kulture – od džez i rok muzike do flipera, restorana brze hrane, američkih bezalkoholnih pića, plavih farmerki i motocikala. Stariji su na taj internacionalizam u pop kulturi gledali kao na gubitak japanskog identiteta usled priliva strane kulture.

Olimpijske igre 1964. bile su prilika za japanske lidere da oprezno obnove osećaj nacionalizma nakon traumatičnih ekscesa iz Drugog svetskog rata. Neki od najkontroverznijih simbola japanske nacionalnosti – car, zastava izlazećeg sunca i nacionalna himna – ponovo su se pojavili, ovoga puta kao simboli mirne nacije.

Mnogi nezaposleni, otpušteni veterani poražene vojske očajnički su zahtevali novi osećaj „doma“ i „zajednice“. Izgubivši ekonomsku i, u mnogim slučajevima, emocionalnu sigurnost, nastojali su da očuvaju što je više moguće od svog prošlog života, ali prilagođenog promenjenom svetu koji ih okružuje. „Istoričari će zaista biti zauzeti pokušajima da objasne šta se dogodilo u Japanu pedesetih godina prošlog veka: kako se poniženi Japan organizovao da postane moderna komercijalna nacija, a da u svojoj kulturi ostane duboko japanski? Kako su mobilizovani odgovarajući elementi te kulture, a da nisu povređeni ostali?“, konstatuje američki savetnik za menadžment, edukator na Harvardovoj biznis školi Peter F. Draker (1909–2005) jednim drugim povodom, u tekstu pod naslovom „Iza japanskog uspeha“ iz 1981. On konstatuje da su, ako je uopšte smisleno tako govoriti o japanskoj kulturnoj tradiciji, nasilje i međusobni rat isto toliko njegov deo koliko i potraga za harmonijom i uzajamnošću interesa, kojima se često opisuje posleratni industrijski sklad Japana.

On podseća na to da su 150 godina pre nego što se moderni Japan rodio1868, odnosi između vojnih gospodara i njihovih vojnika, samuraja, i seljačke radne snage izazvali 200 krvavih seljačkih pobuna, od kojih je svaka bila ugušena podjednako krvavo. Tokom 20-ih godina prošlog veka (u fazi formiranja moderne japanske industrije), Japan je imao najgore, najugroženije i najnasilnije radne odnose od bilo koje industrijske zemlje na svetu. „Vladanje uz atentate“ bilo je pravilo za odnose među konkurentskim grupama 30-ih, pisao je Draker 1981.

SEPUKU JUKIJA MIŠIME

Sedam godina posle pacifističkih Olimpijskih igara 1964, 25. novembra 1970. je u vojnu bazu tadašnjih japanskih zaštitnih snaga u centru Tokija ušao Jukio Mišima, proslavljeni autor četrdesetak romana, desetina drama i mnogo zbirki kratkih priča, knjiga eseja, filmskih scenarija i libreta. Tu je zajedno sa četiri pripadnika svoje privatne desničarske milicije zvane „Društvo štita“, osnovane 1968. za borbu protiv komunista i levičara, oteo komandira, primorao ga da okupi garnizon, a onda je sa balkona u garnizonu održao vatren govor tokom koga je grdio vojnike zbog lojalnosti režimu koji podupire Amerika i pacifističkom ustavu i podsticao ih da vrate caru prerogative živog boga i nacionalnog vođe iz perioda pre rata. Vojnici koji su se okupili ispod balkona najpre su ga slušali učtivo, tiho, zanemeli od šoka, a onda su počeli da zvižde i da mu dobacuju da je lud i da sada vlada mir.

Nakon svog govora Mišima se vratio u zapovednikovu kancelariju i rasporivši stomak kratkim mačem izvršio sepuku, ritualno samoubistvo, onako kako su u prethodna vremena to praktikovali samuraji, a i kako to čini junak njegove priče Patriota koji je izvršio samoubistvo posle pokušaja puča 1935. Nakon tri neuspešna pokušaja da se raspori, pripadnik njegove milicije je završio obred odsekavši Mišimi glavu. „Njegov dugo planirani izlazak iz modernog sveta bio je potpun. U svom radu, on se s nostalgijom osvrnuo na Japan oblikovan herojskim i viteškim vrednostima. Njegovo dramatično samoubistvo tumačeno je – kako je on to i hteo – kao čin prkosa uperen protiv moderne zemlje u koju se pretvorio Japan“, pisao je „Nju stejtsmen“ pod naslovom „Mračne fantazije Jukija Mišime o carskom Japanu“.

ŠIBUSAVIN SAVET

Drugačija tradicija je tada bila dominantna u Japanu. Kada je poraženi, poniženi i skoro uništeni Japan počeo bolno da se obnavlja, postavilo se pitanje: koja su pravila odgovarajuća za složeno moderno društvo, društvo koje mora da učestvuje u konkurentnoj svetskoj ekonomiji i zavisiti od njega?

Oživljavano je oko 100 godina uvažavano pravilo da je nacionalni interes na prvom mestu, pravilo koje je prvi formulisao preduzetnik, bankar i poslovni filozof iz devetnaestog veka Eiči Šibusava (1840–1931). Kao rezultat toga, poslovni upravljači se s poštovanjem slušaju kad god se raspravlja o ekonomskoj i socijalnoj politici, piše Draker, ali ipak ističe da, iako je Eiči Šibusava bio veoma poštovan, njegovo učenje nije imalo uticaja na one praktične ljude koji su bili daleko impresioniraniji poslovnim uspehom Jataroa Ivasakija (1834–1885), osnivača Micubišija, koji je u Japanu devetnaestog veka bio ono što su J. P. Morgan, Endrju Karnegi i Džon D. Rokfeler zajedno bili u Sjedinjenim Državama. Ivasaki je odlučno negirao Šibusavinu tvrdnju da biznismeni treba da se brinu o nacionalnoj politici.

Konkurencija je obično nemilosrdna između kompanija iz iste oblasti i između grupa kompanija – na primer, između Sonija i Panasonika ili između Micui banke i Fudži banke. Neki od najuspešnijih japanskih preduzetnika i kompanija – Honda, na primer, ili Matsušita, kao i Panasonik ili Soni – ne slažu se automatski da je stavljanje nacionalnog interesa na prvo mesto odgovornost poslovnog lidera. Čak su, ponekad, bili prilično voljni da nanesu teške poraze protivnicima sa kojima su morali da žive i rade.

foto: morio / za uvećanu sliku desni klik mišem pa »open image...«

POLITIKA BRZOG RASTA

Japanska ekonomija je prolazila kroz nekoliko faza: kroz tzv. posleratne ekonomske reforme i rehabilitaciju (1945. do sredine 1950-ih), kroz period visokog ekonomskog rasta (sredina 1950-ih do početka 1970-ih) i kroz tzv. izgubljenu deceniju (poslednja decenija 20. veka i kasnije).

Od 1955. do 1972. japanski realni BDP rastao je po godišnjoj prosečnoj stopi od 9,3 odsto (1956–60. – 8,8 odsto; 1961–65. – 9,2 odsto, 1966–70. – 11,1 odsto). U radu o japansko-azijskom načinu posleratnog razvoja ekonomije, već pomenuti profesor Šigeri Okubo piše da su dva elementa uticala na brz rast 60-ih. Prvo, razvoju potrošačke ekonomije značajan podstrek je dao tzv. Plan udvostručavanja prihoda iz 1960, kojim je potvrđena odgovornost vlade za socijalnu zaštitu, stručno osposobljavanje i obrazovanje, a takođe za redefinisanje politike razvoja koja uključuje i potrošače kao proizvođače.

Drugo, industrijska politika Ministarstva trgovine i industrije (MITI) je 1959. uticala na promenu strukture japanske privrede koncentrisanjem na visokokvalitetne proizvode visoke tehnologije namenjene domaćoj i stranoj potrošnji. To je naglasilo potrebu Japana za stabilnim, ekonomski naprednim trgovinskim partnerima koji bi zamenili azijska tržišta na koja je ranije bio slat jeftin tekstil.

NAFTNI ŠOK

Era visokog rasta nastavila se do „naftnog šoka“ 1973. godine, odnosno do naftnog embarga OPEK-a 1973–74. koji je stvorio poremećaj u japanskoj ekonomiji, koja je u velikoj meri zavisila od bliskoistočne nafte čiji je brzi rast cena okončao eru relativno jeftinih i bogatih energetskih resursa. Postala je sve jasnija japanska zavisnost od goriva i hrane – što je pokazalo zaprepašćenje izazvano 1972. kada su Sjedinjene Države privremeno zabranile izvoz soje u Japan.

U sedamdesetim godinama prošlog veka izvoz se smatrao vitalnim za uravnoteženje deficita izazvanog brzim rastom cena nafte. Kako je japanska ekonomija uspešno prebrodila recesiju izazvanu eskalacijom cena nafte 1972–74. i 1979–81, uvećan je obim izvoza japanskih automobila, televizora u boji, visokokvalitetnog čelika, precizne optičke opreme i elektronskih proizvoda. Trgovinski bilans robne razmene Japana sa zapadnom Evropom i Sjedinjenim Državama je rastao.

„JAPAN INC.“

U SAD su zvonili na uzbunu. O toj kampanji govori Izraz „Japan Inc.“ (Japan incorporated, inkorporisani Japan) kojim su opisivana institucionalizovana poslovna savezništva među kompanijama povezanim uzajamnim vlasništvom, poznata kao keiretsu, koja su uz blisku saradnju rukovodilaca preduzeća i državnih službenika dominirala ekonomskom aktivnošću Japana od 70-ih i 80-ih do 90-ih.

Pod naslovom „Japan Inc. i druge priče o apokalipsi industrijske politike“ Adam Tirer 28. juna 2021. u magazinu „Diskurs“ virdžinijskog univerziteta Džordž Mesjon citira izraze: „Amerika je u kolapsu!“, „Azijska država će preuzeti vodeću globalnu moć“, pa kaže da se čitalac vara ako misli da je tu reč o Kini – za čije je „zaustavljanje“ u američkom Senatu nedavno usvojen predlog zakona o industrijskoj politici od 1500 stranica vredan 250 milijardi dolara.

To su izrazi kojima su mnoge knjige tokom 80-ih i početkom 90-ih predstavljale Japan kao ekonomskog agresora koji preti da prestigne SAD. Knjiga Džordža Fridmana i Meredit Lebard iz 1991. Budući rat sa Japanom čitana je kao potencijalni scenario za ono što se činilo kao stvarna mogućnost – da se ekonomske prepirke pretoče u novi sukob u Tihom okeanu.

Postokupacijski odnos SAD sa Japanom je zasnovan na Ugovoru o bezbednosti iz 1951. kojim je predviđeno da će Japan imati pristup američkom tržištu u zamenu za održavanje američkih baza na tlu Japana. A „Njujork tajms“ je 1981. čak „pozivao“ Japan „da dođe ovamo, okupira nas i učini upravo ono što smo radili za njih od 1945. do 1952.“, to jest da „Japanci indirektno vladaju Amerikom i potpuno preoblikuju američko društvo…“.

Glavna briga postale su japanske investicije u legendarne američke nekretnine, poput Rokfeler centra i Pebl bič golf rizorta. Naslov knjige ekonomskih novinara Daglasa Frana i Kerin Kolins iz 1990. odražavao je ton javnih debata: „Rasprodaja: Kako dopuštamo Japanu da kupi našu zemlju, našu industriju, naše finansijske institucije i našu budućnost?“

Na Kapitol Hilu stvari su postale ružnije i poprimile rasnu nijansu: demokratski predstavnik Teksasa Džek Bruks izrazio je žaljenje što je Hari Truman bacio samo dve nuklearne bombe na Japan kada je „trebalo da baci četiri“. Nekoliko članova Kongresa okupilo se 1987. na travnjaku na Kapitol Hilu da čekićima razbiju Tošibin radio.

„IZGUBLJENA DECENIJA“

Taman kada je „japanska fobija“ u Americi dostigla svoj vrhunac, japansko tržište deonica srušilo se 1990. zbog precenjenih vrednosti nekretnina, pogrešnih proračuna monetarne politike i raznih drugih makroekonomskih faktora. Više se nije govorilo o „japanskom čudu“, niti o „japanskoj opasnosti“, već o japanskoj „izgubljenoj deceniji“ i japanskoj „ekonomiji mehura“ koji je pukao.

Ograničene mogućnosti ulaganja na domaćem tržištu, špekulativna ulaganja u hartije od vrednosti i nekretnine je 80-ih dovelo do duboke recesije. Japanska ekonomija je nastavila da stagnira, balansirajući između ekonomskog i anemičnog rasta ulaskom zemlje u 21. vek. Suočila se s vlastitim limitima i sa globalnim izazovima, a kod kuće zbog rastućih razlika u prihodima i zbog brzog starenja stanovništva.

Uz sve plime i oseke, ipak se pokazuje da je 57 godina duga japanska olimpijada (kao što znamo od starih Grka, period između Olimpijskih igara) bila plodna. To najbolje ilustruje podatak da je u tom periodu japanski BDP per kapita uvećan 18 puta.

Podaci Svetske banke pokazali su da je pretpandemijske 2019. japanski bruto domaći proizvod po stanovniku bio dostigao 40.113 dolara, što je iznad proseka od 39.412 dolara među zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. To je veliki skok u poređenju sa samo 843 dolara iz 1964, što je bilo negde oko polovine od 1647 dolara OECD-a. Dolar je 1964. razmenjivan za 360 jena, sada za oko 103,5. Japanske nominalne godišnje plate povećane su deset puta.

Za 57 godina od Olimpijskih igara ‘64. japansko društvo je dramatično promenilo socijalnu strukturu, porodične odnose, urbanost, infrastrukturu, tehnologiju, strukturu zaposlenih. Većina seljaka je prešla iz ruralnog u urbani život sa manje društvenog stresa nego što je to bio slučaj u Evropi i Americi (vidi okvir).

Japan je 1964. bio četvrta najveća ekonomija po BDP-u u svetu, iza SAD, Francuske i Velike Britanije. Samo četiri godine kasnije, japanska ekonomija bila je druga po veličini, a tu poziciju je – osim nekoliko godina početkom 70-ih – držao decenijama sve dok Kina 2010. nije zauzela njegovo mesto.

foto: ap photo

SIMBOLIKA DVA STADIONA

Kada je 2013, najavljeno da će Tokio ponovo biti domaćin Olimpijskih igara 2020. godine, političari stasali u vreme Olimpijskih igara 1964. su izrazili uzbuđenje i nadu da će taj događaj možda biti katalizator novih pozitivnih promena u Japanu 21. veka, da će omogućiti sada zreloj japanskoj ekonomiji da promoviše buduće promene u celom svetu. Međutim, odluka da Japan bude domaćin Igara rasplamsala je rasprave o troškovima, kakve su se vodile i povodom Igara u Riju, kao što je buru izazivalo prekoračenje troškova za Igre u Atini 2004. što je samo pogoršalo finansijsku i ekonomsku krizu u Grčkoj 2007–2017.

Kada je srušen stadion sa preko 54.000 sedišta koji je izgrađen za Olimpijske igre 1964, demonstranti, ekolozi i arhitekte izjasnili su se protiv novog stadiona za 80.000 gledalaca koji je dizajnirala slavna britansko-iračka arhitektinja Zaha Hadid, a koji je trebalo da košta preko 2,2 milijarde američkih dolara, što bi ga činilo najskupljim stadionom ikada izgrađenim.

Foto: Indiana Jo / wikimedia.org

Japanski zvaničnici su potom odabrali dizajn arhitekte Kenga Kume koji je predvideo da se za izgradnju nacionalnog stadiona u velikoj meri koristi japansko drvo iz svih 47 prefektura Japana, raspoređenih prema geografskoj širini, tako da severni deo bude napravljen od drveta sa Hokaida, a južni od drveta sa Okinave. „Njujork tajms“ je takođe pisao kako je predviđeno da se 2000 kubnih metara kedra i ariša za izgradnju stadiona doveze iz svih prefektura u Japanu – mada piše i da su posle suzbijani protesti zbog navodnog doprinosa podizvođača deforestaciji Bornea. Dobronamerni diskurs je tim povodom ukazivao na arhitekturu uklapanja u prirodu, dok su drugi govorili o cinizmu realnosti postmodernog doba.

„Svojom prirodom, drvo ne podleže spektaklu. Uobičajen materijal u japanskoj tradicionalnoj arhitekturi sve do zapaljivog bombardovanja Drugog svetskog rata, lako i vidljivo izdržava vremenske uslove, zahteva stalnu pažnju i zamenu i odiše neprolaznošću, krhkošću i skromnošću“, pisao je „Njujork tajms“ 2018. Na stadionu napravljenom od materijala koji „ne podleže spektaklu“, u gradu u kome je proglašeno pandemijsko vanredno stanje, odložene Olimpijske igre se završavaju bez publike – dakle bez spektakla, takoreći antiutopijski.

Da li nam to nešto govori o sledećoj olimpijadi?