Božanski status narodnih poslanika

Za „Vreme“ iz Verone

Iako bi italijanski parlament u sledećem sazivu trebalo da ima 450 poslanika manje, čime bi država uštedela oko 52 miliona evra, čini se da ni to neće promeniti mišljenje velike većine Italijana da su „troškovi demokratije“ preterani. Takvo ubeđenje je u septembru prošle godine motivisalo čak 69 odsto glasača da na referendumsko pitanje „Da li ste za smanjenje broja poslanika?“ odgovori sa „da“.

Božanski status predstavnika naroda dospevao je u žižu interesovanja javnosti tokom proteklih decenija u onim trenucima kada bi se takozvani „mali čovek“ suočio sa skandaloznim otkrićima koja su svedočila o besprimernoj nezajažljivosti stranačkih perjanica. Dok bi skandal trajao, najčešće uključen u širi kontekst neke od političkih afera, povlašćeni položaj članova predstavničkog doma i kolega im senatora bio bi do u detalje razmatran na raznim nivoima, uključujući i one primarne na kojima po pravilu isklijava krhka biljčica javnog mišljenja: u barovima, kancelarijama, neformalnim skupovima…

Kako bi skandal bivao potisnut drugim medijskim sadržajima tako bi splašnjavalo i zanimanje za ovu temu, ali samo do sledeće prilike. Pritom treba imati u vidu da je političko zanatstvo koje je prisutno na italijanskom poluostrvu skoro dve i po hiljade godina stvorilo kod vladajućih struktura specifičan gen koji odbranu sopstvene samoživosti i neograničene pohlepe uzdiže u visine prirodnih nagona i zonu vrhunskog talenta. Otuda je mudro ćutanje na optužbe javnosti bilo najčešći odgovor „dvora“ čiji su paladini odlično znali da svako čudo traje samo tri dana.

PLATA OD 14.000 EVRA: Ali, da ogorčene zamerke upućene na račun „kaste“ nisu bez osnova, utvrđeno je istraživanjima kudikamo ozbiljnijim od kafanskih brbljanja uz piccolo bianco. Prema jednoj engleskoj studiji čije su rezultate kasnije potvrdile i druge evropske agencije, jedan italijanski poslanik košta poreske obveznike oko 140.981 evro godišnje, duplo više nego njegove engleske kolege koji se izdržavaju sa oko 77.000 evra, i znatno više od onoga što dobijaju nemački ili francuski parlamentarci. Španski deputati su u odnosu na italijanske kolege puka sirotinja. Zadovoljavaju se šest puta manjom apanažom.

Plata članova italijanskog parlamenta sačinjena je od nekoliko delova. Osnovu čini nadoknada za obavljanje ove funkcije u iznosu od 5000 evra mesečno neto. Tome treba dodati dnevnice koje mesečno iznose 3503 evra, a koje bi trebalo da budu nadoknade troškova života u Rimu. Na to dolaze takozvani „troškovi mandata“ od 3690 evra, nadoknada za telefon od oko 1200 evra godišnje, kao i tromesečni dodatak od 3323 do 3995 evra za troškove prevoza. Dakle, kada se sve sabere dobijamo vrtoglave mesečne prihode od oko 13.971 evra.

Senatori su zbog svoje posebne odgovornosti, a među njima ima i onih koje predsednik Republike imenuje za doživotno trajanje mandata, plaćeni još malo izdašnije pa su njihove mesečne prinadležnosti za 700 evra veće od poslaničkih. O tome da li je ova suma mala ili velika može se čak i raspravljati, ali pritom treba imati u vidu još nekolicinu činjenica.

POVLAŠĆENA KASTA: Troškovi života u Rimu jesu visoki za one koji žive daleko od prestonice, ali i oni koji imaju stanove u glavnom gradu ili u njegovoj blizini takođe dobijaju nadoknadu od 1200 evra mesečno, što bi se zdravim razumom teško dalo objasniti. Već u ovoj brizi „da se neko ne naljuti“ može se naslutiti hronična bolećivost poslanika prema samima sebi. Jer, odluke o visini nadoknada kao i drugim privilegijama Parlament donosi ne samo suvereno (pošto je suverenost vrhovnog zakonodavca u prirodi njegove funkcije) već i bez obaveze da bilo kome polaže račun o opravdanosti tih troškova. Adaptacija stanova, kuća i ostalih reprezentativnih objekata za život pripadnike elite za vreme, ali i nakon okončanja mandata su poduhvati u kojima država veoma rado dreši kesu. Jer, onaj koji je prvi rekao „država, to sam ja“ možda nije ni sanjao da će biti u istoriji najčešće citirani suveren, ali eto, posrećilo mu se. Pitanje troškova reprezentacije je posebna priča čiji bi se tok, nakon uvida u samo nekoliko ovde navedenih natuknica, mogao naslutiti.

Parlamentarci mnogo toga dobijaju ili koriste potpuno besplatno. Spisak privilegija je podugačak i datira iz perioda od pre deceniju i više, ali je indikativan sam po sebi. Uvid u njega objašnjava veliki otpor poslanika delimičnom smanjenju njihovih primanja.

Cene ishrane u sjajnom restoranu Parlamenta sa raskošnim menijem se, bez preterivanja, mogu porediti sa onima iz najskromnijih radničkih menzi. Ukoliko onorevole (u prevodu „časni“, što je zvanična titula poslanika i senatora) reši da se u slobodno vreme malo zabavi, neće potrošiti ništa. Bioskopske, pozorišne i muzejske ulaznice za njih su besplatne, a i na sportskim susretima im sleduje besplatno mesto na tribinama. Pod krovom Parlamenta poslanicima su na besplatnom raspolaganju frizerski salon i sauna, dok gospođe poslanice dobijaju bonove zarad friziranja u ovlašćenim ženskim salonima u Gradu. U slučaju izražene želje da se pohađaju kursevi iz informatike ili stranih jezika, oni će takođe biti besplatni. Ovlašćena banka je na usluzi poslanicima uz redukovane cene za održavanje tekućeg računa i niske kreditne kamate, a tu je i nekoliko poštanskih šaltera čije se usluge poslanicima plaćaju sa posebnih računa.

Transport kopneni i vazdušni je besplatan. Otuda je dodatak za troškove prevoza koji poslanik prima na tri meseca u iznosu od oko 3500 evra u proseku, viđen pre svega kao lepa uštedica. Poslanicima su zarad odlaska na teren na raspolaganju i državni automobili sa vozačem. Ako koriste sopstveni automobil, neće plaćati putarinu, a imaće pravo da se voze i onim rimskim ulicama u kojima je saobraćaj ograničen. Ako se neka važna utakmica igra u Milanu ili Torinu, tu je državni avion za skoknuti i vratiti se u Rim oran za sutrašnji radini dan.

: Po nekim kriterijumima koje navodi portal „Salute internacionale“, italijanski poslanik spada u red najpovlašćenijih korisnika zdravstvenog osiguranja. Pod permanentnom su zdravstvenom kontrolom, a mogućnost odlaska na specijalističke preglede je neupitna. Najbitnije je da ovo povlašćeno zdravstveno osiguranje ne važi samo za njih, već i za članove njihovih porodica. Prema podacima iz 2010. (svežijih nema), povlaštene zdravstvene usluge je osim 630 poslanika (Senat je isključen iz statistike) koristilo i 1109 članova njihovih porodica, računajući i „nevenčane partnere“. Za tu godinu oni su samo za naočare potrošili 480.000 evra, psihoterapeutske seanse država je platila 257.000, a na fizioterapiju je otišlo 976.000.

Postoji još jedna stavka u poslaničkim prihodima koja je kao stvorena za domaćinsku uštedu. To su izdaci za „troškove mandata“ u iznosu od 3690 evra. U političkom žargonu ovaj trošak je namenjen za portaborse što bi u bukvalnom prevodu značilo „nosači prtljaga“. Reč je, međutim, o jednoj ili dve osobe plaćene ovom sumom koje su tokom 24 sata na apsolutnom raspolaganju svakom pojedinačnom poslaniku radi obavljanja administrativno-tehničkih poslova. Uz diskretan stepen malicioznosti moglo bi se samo pretpostaviti kakav je i koliki obim poslova koje bi trebalo da obavljaju ovi poslanikovi asistenti kako bi on bio maksimalno pripremljen za rad. Poslanici, osim onih nezavisnih, instrukcije i obaveštenja dobijaju na sastancima poslaničkih grupa, pa je logično postaviti pitanje: kako onda potrošiti novac namenjen administrativno-tehničkim uslugama? Jednostavno. Angažuju se jedan ili dva bliža rođaka, tako da novac ostaje u krugu porodice. Sve je po zakonu, sve je i dokazivo i prikazivo, ali koja je vajda od toga za državu?

Ovaj način trošenja državnih para u maniru „pijanog šeika u kafani“ počeo je da privlači pažnju političkih eksponenata pojavom Pokreta Pet zvezda, trenutno jedne od tri vodeće političke grupacije u Parlamentu, mada je i ranije bilo stidljivih pokušaja da se troškovi političke kaste obuzdaju. Ključna reč, sinonim za ovaj ljuti okršaj Parlamenta protiv samoga sebe, reč koja će, u najblažem slučaju, izazvati mrštenje, pa i gađenje kod velike većine italijanskih građana jeste vitalicio. To je skraćeno od naziva rendita vitalizia, u prevodu „životna renta“, a u žargonu samo „životna“. Reč je o doživotnoj penziji za sve one koji su jedan deo života (pa makar i dva dana) proveli u službi naroda kao njegovi politički zastupnici. Ovaj institut, zamišljen kao garancija poslaničke nezavisnosti od bilo koga, ustanovio je italijanski parlament 1954, a potvrdio Senat dve godine kasnije. Nadoknada je ne samo doživotna (na stranu penzija stečena u redovnom radnom odnosu) već i nasledna. Nasleđuju je udovice, ali i deca.

Pokušaja da se „vitalici“ ograniče bilo je s mene pa na uštap od 1997. godine, kada je minimalni predstavnički staž potreban za sticanje „političke penzije“ podignut na dve i po godine. To bi značilo da će izabrani građanin, ukoliko mu mandat u Parlamentu potraje 30 meseci, kada napuni 65 godina primati do kraja života 80 odsto poslaničke plate, što će reći 4000 evra. Tek deset godina kasnije ova odredba biva promenjena tako što se „radni staž“ produžuje na četiri godine, šest meseci i jedan dan, a suma se određuje posebnom kalkulacijom baziranom na dužini mandata.

BUNT POSLANIČKIH PENZIONERA: Bura nezadovoljstva je pokrenuta knjigom La casta autora Serđa Rica i Đan Antonija Stele koja je 2007. godine doživela fantastičan uspeh uz milion i dvesta hiljada prodatih primeraka. Proglašena manifestom snažnog antipolitičkog raspoloženja, poslužila je i kao vetar u jedra tadašnjem komičaru Bepeu Grilu, jednom od osnivača Pokreta Pet zvezda. Za vreme vlade Marija Montija 2012. godine omraženi vitaliciji su u formalnom smislu ukinuti. Na ovaj način je bilo obavljeno samo pola posla jer je na jaslama penzionog fonda ostalo 2700 zaslužnih penzionera iz ranijih skupštinskih saziva, uključujući i njihove naslednike koji su trošili oko 200 miliona evra državnog novca godišnje. Upravo na njih se obrušio tajfun Pet zvezda nakon ulaska u poslaničke klupe i nakon žestoke borbe u kuloarima vlasti kada uspeva da izdejstvuje odluku skupštinskog prezidijuma kojim se i ovi „zaostali vitaliciji“ imaju podvrći kontributivnom načinu obračuna: koliko uplata toliko penzije.

Odijum bivših narodnih perjanica je bio žestok. Smesta su se organizovali i krenuli u kontraudar. Među pobunjenicima upada u oči ime poznato i ovdašnjoj publici: Ilona Štaler, zvana Ćićolina, koja je jedno vreme bila poslanica u italijanskom parlamentu ispred svoje Radikalne stranke. Njeni članovi su se svako malo smenjivali u skupštinskim klupama kako bi za mesec, dva boravka u njima zaradili penziju za ceo život. Ta sreća je zapala mnogim radikalima uključujući i Ćićolinu, čiji je petogodišnji angažman u Palati Montećitorio pretočen u 3000 evra (bruto) penzije koju prima i dan-danas. Na čelu „penzionerskog bunta“ je Berluskonijeva advokatska perjanica Mauricio Panic, koji je veštim manevrima jula prošle godine uspeo da ubedi članove nadležne senatske komisije da ospori odluku o anuliranju starih vitalicija. Međutim, njegova tužba pada pred Evropskim sudom, koji presuđuje u korist ukidanja ovih počasnih penzija.

Trenutno je rezultat nerešen. Italijanski poslanici, uključujući one koji su zarad dobra nacije na svojim nejakim plećima poneli i pravosnažne sudske presude zbog kriminala, i dalje ostaju među najprivilegovanijima na svetu, udobno se baškareći na grbači onih koji nakon četrdeset godina radnog staža treba da žive sa penzijom nešto većom od 500 evra.

A da je sve ovo pre svega problem lične etike, a ne ekonomije ili politike, svedoči i vest objavljena u aprilu ove godine. Aktuelna predsednica italijanskog senata, Berluskonijeva politička sledbenica Marija Alberti Kaselati, poslednjih jedanaest meseci koristila je predsednički avion u privatne svrhe 124 puta, što je državu koštalo nešto više od milion evra.

Van fokusa ovoga teksta za sada će ostati čitava lepeza mahinacija, skandala i zloupotreba koji se dešavaju na lokalnom nivou. A građanima ostaju izbori da kažu šta imaju.