Boris Spaski, koji je voleo šah, a nije voleo da ga igra

Boris Spaski je uživao sve pogodnosti tokom priprema za meč sa Bobijem Fišerom 1972, koji je postao poprište hladnoratovske konfrontacije između dva ideološki suprotstavljena sveta.

foto: ap photo

Na jakom turniru Mar del Plata u Argentini 1960, Bobi Fišer se izjednačio na prvom mestu sa Borisom Spaskim koji ga je pobedio. To je bio početak njihovog doživotnog prijateljstva i rivalstva. Pobedio ga je u Santa Moniki 1966. u pojedinačnom meču i ponovo ga nadigrao u timskom meču SSSR–SAD na Olimpijadi 1970.

Uprkos Fišerovom rekordnom nizu od 20 pobeda u sezoni 1970/71, u Ministarstvu sporta i u KPSSSR su verovali da Spaski može da pobedi u Rejkjaviku 1972.

On je postigao najveće uspehe pod pokroviteljstvom i uz značajnu podršku sovjetske vlade. Ovog puta dobio je stan u Moskvi i dobru platu, a za pripreme državnu daču sa poslugom od sedam članova, te medicinsku kontrolu. Lično je izabrao svoje trenere, među kojima su bili i Igor Bondarevski, Jefim Geler, Nikolaj Krogijus i Iv Nej. Krogijus je bio psiholog, a Nej odličan teniser. Ni on nije bio član partije. KGB ga je sumnjičio, ali Spaski nije popuštao.

Međutim, treneri i sportski i partijski funkcioneri su kritikovali opuštenost šampiona u koga su polagane nade od geostrateškog značaja. Spaski je provodio vreme igrajući tenis i plivajući.

Šahovski majstor Barden piše u “Gardijanu” da je Spaski bio atletski tip, sporski svestran. Na fakultetu je bio skakač uvis i odbojkaški polubek, a kasnije strastveni teniser. “Paisov” šahovski komentator opisuje kako je Spaski ponekad na šahovske partije dolazio u teniskoj opremi, stavio bi reket pored table i započeo brzopoteznu partiju dajući protivniku do znanja da je spreman da potpiše remi za nekoliko minuta.

Tokom priprema za meč stoleća relaksirao je svoje živce – a kidao funkcionerske – jer se posvećivao svemu drugom samo ne šahu. Ko treba javljao je kome treba da Boris Spaski na stolu drži i “Plejboj” i flašu viskija i da polupijan diskutuje o starogrčkim mitovima.

Sergej Pavlov, predsednik Komiteta za sport i fizičku kulturu u Savetu ministara SSSR-a, u materijalu koji je pripremio za Propagandno odeljenje CK KPSS, a koji je u zaglavlju nosio oznaku “tajno”, saopštavajući da je Spaski već pristupio pripremama za odlučujuću bitku, opisuje ga kao “visoko nadarenog čoveka čije mogućnosti ni izdaleka nisu iscrpljene”. Ali takođe kaže da Spaski ima i negativne crte: “Kao posledica teškog detinjstva i problema u vaspitanju, on se nekritički odnosi prema svom ponašanju, dozvoljava sebi nezrele istupe, narušava sportski režim, ne pokazuje potrebnu marljivost. Neki kod nas i u inostranstvu pokušavaju da još više pojačaju te nedostatke Spaskog razvijajući kod njega maniju veličine, podvlačeći njegovu ‘izuzetnu ulogu’ kao svetskog šampiona, podgrevajući i bez toga nezdravi merkantilizam Borisa Spaskog”.

Pavlov na kraju sa građanskom zabrinutošću priznaje da “mukotrpan posao” uticanja na ponašanje Borisa Spaskog koji mu je poveren “daje do sada beznačajne rezultate”.

Jakov Damskij, komentator tadašnjeg Gostelradija, opisivao je Spaskog poput nekog Oblomova: pametan, plemenit, talentovan – lenji барин (gospodin).

Za to vreme, Robert Fišer se za meč pripremao u skijaškom centru na planini Južni Apalači, okružen šahovskom literaturom i ne rastajući se ni danju ni noću od šahovske table.

Ruski istoričar šaha Isak Lindr, sklon paradoksima, primećuje da je Amerikanac Bobi Fišer na neki način “najbolji šahista sovjetske šahovske škole”.

SAGA O REJKJAVKU

Fišer je tražio da meč za šampionsku titulu u šahu 1972. bude održan u Beogradu (sa 14 godina on je igrao šah u Jugoslaviji, u Portorožu), ali nakon brojnih nesuglasica kandidatura Beograda je povučena, a meč je ipak održan u Rejkjaviku.

Fišer se nije pojavio na ceremonijama otvaranja, što je izazvalo veliku medijsku pažnju. Predsednik SAD Ričard Nikson je ubeđivao Fišera da se pojavi na meču. Usledio je poziv “najgoreg šahiste na svetu” Henrija Kisindžera “najboljem šahisti na svetu” Bobiju Fišeru: “Amerika želi da ideš i da rasturiš te Ruse”.

Kad se posle peripetija pojavio na meču, Fišer je izgubio prvu partiju, a na drugu nije došao. U Moskvi su tada razmišljali kako da narede Spaskom, a da ih on posluša, da prekine meč i tako krivicom Fišera ostane šampion. Spaski je odlučio da ipak spase meč.

Onda su pred 150 miliona gledalaca tog spektakla usledili sporovi zbog buke televizijskih kamera, zbog publike, zbog igre u zamračenoj sali, zbog sumnji u delatnost ruskih parapsihologa i ultrazvučnih talasa iz obližnje američke baze itd. Niz Fišerovih skandala i protesta su verovatno uznemirili Spaskog iako se, kako zapaža “Pais”, svetski šampion dosađivao prividno smiren. Kada je konačno ušao u meč, Fišer je pobedio u pet od narednih osam partija, efektivno rešivši ishod. Nakon 21. partije postao je svetski šampion sa rezultatom 12,5 : 8,5.

Spaski je bio zaprepašćen, ali se pridružio aplauzima na kraju i prijateljski se odnosio prema rivalu na završnoj ceremoniji.

Posle poraza, narodno raspoloženje od Kaljiningrada do Vladivostoka Vladimir Visocki je ovako opevao:

Я кричал: «Вы что ж там, обалдели?!

Уронили шахматный престиж!»

А мне сказали в нашем спортотделе

“Ага, прекрасно — ты и защитишь!”

Vikao sam: “Šta radite tamo, jeste li ludi?! Izgubili ste prestiž u šahu!” A meni su rekli u našem sportskom odeljenju: “Da, odlično – zaštitićeš ga ti!”

Na kraju pesme kaže: “Oh, donećemo krunu! Idem u krevet kao pešak, ali budim se kao kraljica!”

PEŠAK BEZ KRALJICE

Oni pešaci koji se ne probude kao kraljica nisu ni ranije dobro prolazili. Kada je u Vankuveru, u četvrtfinalnom meču kandidata za svetskog šampiona, Bobi Fišer pobedio sovjetskog šahistu Tajmanova sa 6:0, već na carini na aerodromu Šeremetjevo, koju je ranije prolazio bez ikakvih poteškoća, u prtljagu su mu našli neprijavljene devize – honorar od 1.100 guldena koji je nosio čehoslovačko-sovjetskom velemajstoru Salomonu Mihajloviču Floru za članke u holandskom šahovskom časopisu – i inostrano izdanje romana Aleksandra Solženjicina U prvom krugu.

Tajmanov je nakon toga sastavio pokajničku belešku, ali nije pomoglo. Sovjetski ministar za sport Sergej Pavlov je pisao Centralnom komitetu Komunističke partije o “besprimernom porazu sovjetskog velemajstora”.Tajmanov je isključen iz reprezentacije, onemogućen mu je izlazak iz zemlje, izgubio je državnu stipendiju i zvanje “zaslužnog sportiste”, zabranjeno mu je da objavljuje u šahovskim časopisima. Boris Spaski je jedini stao na stranu Tajmanova zaključivši svoje izlaganje na savetovanju u Ministarstvu sporta pitanjem: “Ako izgubimo, hoćemo li svi u zatvor?”

Jedan od trenera Spaskog, Nikolaj Krogijus, nazvao ga je “poslednjim Don Kihotom sveta šaha”.

FORD MUSTANG I OSTALO

Sam Spaski je govorio da ga poraz u Rejkjaviku nije poremetio. Nekoliko sati nakon što je izgubio istorijski meč od svog najvećeg protivnika, izjavio je da nije razočaran: “Ne znam tačno zašto, ali mislim da će mi život posle ovog meča biti bolji. Bilo mi je jako teško kada sam 1969. osvojio titulu šampiona u šahu. Možda je glavna poteškoća u tome što sam imao velike obaveze u šahovskom životu, ne samo u svojoj zemlji već i širom sveta. Morao sam da uradim mnogo stvari za šah, ali ne i za sebe kao svetskog šampiona”.

Govorio je da šahovska genijalnost nikada nikoga nije usrećila: “Jedini izuzetak je bio Miša Talj, koji se olako odnosio prema svom talentu. Možda bi to mogao biti i Kapablanka, шахматный баловень (šahovska maza). Titula svetskog šampiona mi nije donela sreću. Da, uspeo sam da malo popravim svoju finansijsku situaciju. Ali ako pogledate fotografije iz tog vremena, imam tako kiselu njušku. Čak nije ni fizionomija, već njuška (đîćŕ)”.

Posle tog meča se govorilo kako je malo ljudi na svetu koji se, kada sednu za tablu, toliko namršte i prave tako kiselu grimasu kao Boris Vasiljevič, velemajstor koji je voleo šah, ali nije voleo da ga igra.

A Botvinik je pak objašnjavao da je Spaski izgubio zato što je pohlepan: “Mislim da je izgubio meč od Fišera iz gluposti. Precenio je samog sebe. Kreativnost i novac idu ruku pod ruku. Pitanje je šta je važnije: novac za igranje šaha ili šah za zaradu? Pa, prešao je na drugi sistem i izgubio interesovanje za šah”.

Spaski je, takođe, bio pragmatičan – deponovao je svoj deo novčane nagrade u zapadnoj banci prkoseći ediktu da se dobitak preda Sportskom savezu SSSR-a.

Spaski je zapravo dobio 93 hiljade dolara, što je po sovjetskim standardima bila astronomska svota. On sam se, po sopstvenim rečima, uvek lako odvajao od novca i potrošio je ceo iznos za četiri godine.

Posle poraza se vozio po sovjetskim putevima u američkom ford mustangu. U Moskvi su bila samo dva takva automobila, drugi je pripadao teniseru Aleksandru Metreveliju.

Među šahistima su u to doba kružile glasine, jedna neverovatnija od druge. Neki su verovali da je Spaski skoro pa pukovnik KGB-a, drugi su insistirali da je antisemita i da je uživao podršku visokorangiranih antisemita u rukovodstvu SSSR-a. Spaski je kasnije za poraz okrivio svog pomoćnika Estonca Ivu Neja da je američki špijun i da je propuštao važne informacije u Fišerov logor. Bilo kako bilo, dve godine kasnije Estoncu je zvanično zabranjeno da napusti SSSR.

TREĆI BRAK I ODLAZAK U FRANCUSKU

Spaski je kasnije pričao kako ga ona pesma Vladimira Visockog nije mnogo dotakla. Uostalom, u njoj se peva o tome kako Fišer dobro igra šah. A s Visockim se nije sreo ni u Rusiji, ni u Francuskoj – mada su se obojica oženili Francuskinjama ruskog porekla.

Boris Spaski se 1975. oženio – treći put – Marinom Ščerbačevom, unukom Dmitrija Ščerbačova, generala carske vojske i aktivnog učesnika Belog pokreta.

Upoznali su se 1974. godine kada je Marina radila u francuskom trgovinskom predstavništvu. Izgleda da je KGB sumnjao da je radila za francusku obaveštajnu službu.

Senzacionalistička štampa u postsovjetskom periodu je pisala i da je KGB radio na razdvajanju ljubavne veze Borisa Spaskog i Marine Šćerbačove, da je provaljivao u njen stan, čak i da je, s ciljem da posvađa ljubavnike, u posteljinu podmetao – stidne vaši. Ako jeste, nije uspeo.

Venčali su se 1975. a Spaski se preselio u Francusku 1976. godine.

Razvod od zemlje je bio tih – predložio je sledeći dogovor sovjetskim vlastima: “Ako mi dozvolite da emigriram u Pariz, obećavam vam dve stvari: da nikada neću govoriti protiv SSSR-a i da ću biti na raspolaganju da igram za reprezentaciju kad god me pozovu”.

Kremlj je pristao. Boris Spaski je zadržao državljanstvo SSSR-a. Francusko državljanstvo je uzeo 1976. nakon što je sovjetski Sportski komitet prestao da mi isplaćuje stipendiju. Kad je bio u inostranstvu, sam je odlučivao na kom će turniru igrati. Pod zastavom SSSR-a igrao je do 1983. na velikim turnirima. Posle je igrao za Francusku na tri šahovske olimpijade.

Dobio je nadimak “jednonogi disident” od svog kolege Viktora Korčnoja, koji ga je mrzeo zato što je uvek govorio da je talenat Anatolija Karpova mnogo veći od talenta neumoljivog Korčnoja.

Za razliku od Spaskog koji je tvrdio da ne može da igra protiv šahiste koga mrzi, kažu da je Viktor Korčnoj, koji nikada nije postao svetski šampion, morao da mrzi svog protivnika da bi igrao normalno. Zato je, kažu, okačio portret Karpova na zid i pljuvao na njega.

Kada je 1974. godine 43-godišnji Korčnoj izgubio u meču kandidata od svog 23-godišnjeg protivnika, jugoslovenskim novinarima je ispričao nešto previše jako za moskovske uši, pa mu je zabranjeno da putuje u inostranstvo. Tvrdio je da su ga “kažnjavali zbog slobodoumlja, i uopšte zbog pokušaja da nadigra miljenika sovjetskog naroda”. Nakon što mu je zabrana putovanja ukinuta, zahvaljujući i tome što ga je Spaski branio, Korčnoj je pobegao u Holandiju…

Kada su se 1978. u meču okruženom skandalima srela dvojica šahista rođenih u SSSR-u – Karpov, koji je predstavljao Sovjetski Savez i Korčnoj, koji pobegao iz njega – Spaski je sukob novog svetskog šampiona Anatolija Karpova i odbeglog izazivača Viktora Korčnoja posmatrao iz senke.

foto: ap photo

REVANŠ STOLEĆA U ORGANIZACIJI GAZDA JEZDE

A njegov takmac Fišer se ubrzo nakon Rejkjavika povukao iz šahovskog života. Bez borbe je prepustio titulu prvaka sveta Anatoliju Karpovu. Veliki deo svoje nagrade iz Rejkjavika, koju je svakako uvećao i svojim skandalima, donirao je hrišćanskoj sekti kojoj je pripadao.

Nakon decenija koje je proveo kao samotnjak, Fišer je 1992. pristao na revanš sa Spaskim u Beogradu i na Svetom Stefanu, uz kolosalan nagradni fond od pet miliona dolara.

Fišer nije igrao 20 godina, a Spaski je tada već bio rangiran van 100 najboljih svetskih velemajstora, ali je njihov revanš nosio titulu “osvetničkog meča 20. veka”.

Iz Sjedinjenih Država su zapretili Fišeru da će ga kazniti sa 250.000 dolara i/ili desetogodišnjim zatvorom zbog “trgovine sa neprijateljom”. Fišer je tada pocepao rešenje Ministarstva finansija SAD u kojem mu zabranjuju da igra u zemlji pod sankcijama.

Spaski je opet izgubio sa 5:10 uz 15 nerešenih rezultata, ali nije bio zabrinut. Verovao je da je vratio Fišera u šah.

A voleo je i da poredi svoju torbu gubitnika od 1,65 miliona dolara sa 250 dolara koje je dobio 1968. za polufinale kandidata protiv Benta Larsena.

On i Fišer su pragmatično podigli svoj nagradni fond iz banke Jugoskandik Gazda Jezde, ponci šeme koja se srušila nekoliko meseci kasnije.

SR Jugoslavija u kojoj je odigran njihov poslednji meč se raspala. SSSR se takođe raspao.

SAD su izdale nalog za hapšenje i poništile pasoš svom hladnoratovskom heroju.

Fišer je završio život kao prognanik. Čak je pohvalio terorističke napade od 11. septembra 2001. rekavši da Amerika “treba da bude zbrisana”.

Spaski je bio jedan od samo nekoliko ljudi koji su prisustvovali sahrani svog takmaca i prijatelja Bobija Fišera koji je umro je u 65. godini u Rejkjaviku – i navodno glasno pitao da li je slobodno mesto pored njega.

Najbolji šahovski dani su bili iza Borisa Spaskog, ali je bio zadovoljan životom u Francuskoj. Rekao je da sve ide kako treba: porodica, briga za taštin plac u blizini Grenobla… Sin Borisa i Marine, rođen u Klamartu 1980. i nazvan po ocu Boris Spaski Mlađi (puno ime Boris Aleksander Žorž), završio je pravni fakultet Univerziteta u Sankt Peterburgu. Zasnovao je porodicu sa Francuskinjom, dajući roditeljima troje unučadi.

U intervjuu za “Ekspres gazetu”, sestra Borisa Spaskog, četvorostruka šampionka SSSR-a među damama (шашке) Iraida Spaskaja, toplo je govorila o svojoj francuskoj snaji, pokazujući na fotografijama kako je Ščerbačova i u starosti ostala lepotica.

Ali, nakon što je Boris doživeo seriju moždanih udara, idila se 2012. srušila. Španski “Pais” piše da iako nekoliko svedoka ukazuje na to da je Marina u Parizu veoma dobro pazila na Spaskog, on je zamolio svoje ruske prijatelje da organizuju neku vrstu otmice: izveli su ga iz kuće a da Marina nije znala, u ruskoj ambasadi dobio je jednokratni pasoš i odleteo je u Moskvu.

RAZVODIM SE OD FRANCUSKINJE, GUBIM SVU IMOVINU

“Dalji boravak u Francuskoj je opasan za mene. Neka to bude na njihovoj savesti. Ja sam u brakorazvodnom ratu sa svojom bivšom ženom Francuskinjom. Moji rođaci prodaju našu imovinu u Francuskoj. A danas mi je važno da sačuvam svoju arhivu od prodaje. Postoje retki dokumenti, jedinstvene knjige, materijali koji su zanimljivi za istoriju šaha. Na primer, pismo jednog Amerikanca ruskog porekla koje sam dobio pre meča sa Fišerom. Pričao mi je o ultrazvučnom zračenju koje koriste tajne službe i upozorio me da budem oprezniji. Kada bih uspeo da premestim svoju arhivu u Moskvu, onda bih je verovatno dao Ruskoj šahovskoj federaciji”, izjavio je Spaski u Moskvi.

U vreme kada se sudio s Marinom i sinom – živeo je na periferiji Moskve sa svojom novom partnerkom, Valentinom Aleksejevnom Kuznjecovom, kako piše “Pais”, ženom čelične fasade sa ljubavlju u srcu.

A njegova sestra Iraida Vasilijevna pričala je da je treći brak njenog brata uništila ta novinarka modnog magazina Valentina Kuznjecova. Prvo je postala agent starijeg velemajstora u Rusiji, potom veoma blizak prijatelj, a onda ga je bukvalno otela iz Francuske.

Boris Spaski verziju svoje Iraide Vasilijevne, ma koliko mu bila draga, nije prihvatao. O drugoj ženi Valentini Aleksejevnoj iz invalidskih kolica je govorio: “Hvala mom anđelu čuvaru – ona mi daje vodu, hranu i veš”.

Početkom septembra 2012. Spaski se razveo u Francuskoj, a moskovski sud je 2016. potvrdio odluku o raskidu braka Borisa Vasiljeviča i Marine Jurjevne Ščerbačove.

Kažu da ruski šahisti imaju običaj da, nagnuti nad crno belom tablom, pevuše: “Razvodim se od svoje žene Francuskinje i izvlačim se na suvo. Gubim svu svoju imovinu!”.

Život Borisa Spaskog završio se u Moskvi 27. februara 2025, četiri nedelje nakon 88. rođendana, mesec dana pre smrti njegove jedine sestre Iraide, tri i po meseca posle smrti njegovog najstarijeg sina iz drugog braka Vasilija Solovjeva-Spaskog, muzičkog novinara i člana Saveza pisaca Ruske Federacije, koji je živeo 57 godina.