U zemlji u kojoj traju rat bez kraja i neverovatno složene, promenljive i tragične prilike, Amerikanci po običaju ne propuštaju priliku da budu uvučeni u sukob protiv neprijatelja koga jedva da poznaju
Ratno žarište se iz Pojasa Gaze već dva i po meseca preliva u vodama Crvenog mora oko tesnaca Bab el Mandeb kroz koji prolazi 14 odsto globalnog pomorskog komercijalnog saobraćaja. Pokret Ansar Alah (Ratnici Alaha) koji kontroliše severni Jemen i veći deo jemenske obale Crvenog mora, napao je veći broj brodova registrovanih u različitim zemljama za koje tačno ili pogrešno procenjuje da nešto voze u Izrael. Zbog toga je duž jedne od najkritičnijih komercijalnih pomorskih ruta na svetu više od 2.000 brodova promenilo kurs i umesto kroz Suecki kanal plovilo 8.900 kilometara (5.500 milja) dužom rutom preko Rta dobre nade.
Prema Blumbergu, svako takvo prilagođavanje rute koštalo je milione dolara i dodatnih 7–10 dana plovidbe brodova s kontejnerima robe ili nafte ili tečnog gasa na rutama između Pacifika do severnog Atlantika. Oružane snage Sjedinjenih Država i Velike Britanije, uz podršku Australije, Bahreina, Kanade i Holandije, od 12. januara izvode operaciju nazvanu “Prosperity guardian” (Čuvar napretka).
SAD i Velika Britanija su 1. februara lansirale krstareće rakete tomahavk sa brodova, podmornica i aviona na 60 ciljeva na 16 lokacija, uključujući vazdušnu bazu Al–Dailami u blizini međunarodnog aerodroma u Sani, na vojni kamp Kelen istočno od grada Sada u severnom Jemenu, na luku Hodeida na obali Crvenog mora, na komandna mesta, skladišta municije, lansirne sisteme, fabrike oružja, radarske sisteme, dronove…
Pokret Ansar Alah odgovorilo je napadom na brod američke mornarice USS “Levis B. Puller” u Adenskom zalivu, zatim na američki razarač USS “Graveli”, a potom i na britanski trgovački brod u Crvenom moru. Ansar Alah saopštava da njihove akcije u Crvenom moru imaju za cilj da pomognu Palestincima u Pojasu Gaze protiv kojih Izrael vodi vojnu operaciju pod nazivom “Gvozdeni mačevi”, a u kojoj je, prema procenama, do sada izgubilo život oko 20.000 ljudi. S obzirom na tragično ratno iskustvo, oni možda više od ikog drugog mogu da saosećaju s Palestincima.
Program Ujedinjenih nacija za razvoj je procenio da Jemen zbog dugotrajnog rata doživljava najgoru humanitarnu krizu na svetu: do početka 2022. sukob u Jemenu izazvao je više od 377.000 smrtnih slučajeva, od kojih je 60 odsto rezultat gladi, nedostatka zdravstvene zaštite i neispravne vode; više od 11.000 dece je ubijeno ili ranjeno kao direktna posledica borbi.
...SITUACIJA U JEMENU ZA ZIMU 2024: Zeleno – huti; žuto – južni pokret zajedno sa UAE; crveno – vlada zajedno sa Saudijskom Arabijom; plavo – Republikanska garda Jemena zajedno sa Salehovim pristalicama; narandžasta – elitne jedinice Hadrami (proksi UAE), belo – abijanski militanti
ISTE BOMBE, A DRUGI PILOTI
Amerikanci i Britanci produžili su misiju “odbrane slobodne plovidbe” u pustinji – gađali su 85 ciljeva u Siriji i Iraku za koje veruju da su povezani sa iranskom Islamskom revolucionarom gardom Kuds. Napadi su usledili skoro nedelju dana nakon što je 28. januara dron pun eksploziva udario u američku tajnu bazu Toranj 22 u Jordanu, koja se nalazi u blizini sirijske i iračke granice, ubivši tri vojnika i ranivši više od 40 drugih. SAD su za taj napad okrivile Islamski otpor, odnosno krovnu grupu Kata’ib Hezbolah u Iraku.
Bilo je i pre toga napada na američke vojnike, ali napad na Toranj 22 koji podržava Iran označio je prvu smrt američkih vojnika u talasu napada izazvanih ratom Izrael–Hamas, piše “Njujork tajms”. Prema pisanju ovih novina, širom Bliskog istoka, uglavnom u zemljama koje su bliske sa SAD, stacionirano je oko 40.000 američkih vojnika. Ranije ih je bilo više. U Iraku 2007. godine, tokom rata koji je usledio nakon invazije SAD, bilo ih je oko 160.000. Sada tamo ima samo oko 2.500 američkih vojnika, stacioniranih u instalacijama poput vazdušne baze Al Asad u zapadnoj pustinji Iraka. Trenutno je oko 900 američkih vojnika stacionirano u Siriji, gde podržavaju kurdske snage i deluju protiv Hezbolaha sa sedištem u Libanu.
Dok se procenjuje šteta koju su naneli američki vazdušni napadi, lopta se prebacuje na teren Teherana i njegovu odluku o tome da li da odgovori ili da primi udarac i odluči se za deeskalaciju.
Vašington i njegovi saveznici se klade u to da će Iranci radije izabrati ovaj drugi kurs ne videći nikakvu korist od upuštanja u rat sa daleko većom silom.
Istraživač Ruske akademije nauka Andrej Jašlavski podseća da aktuelni napadi SAD i saveznika nisu prvi u Jemenu. Poslednjih godina bilo je više od 370 napada na pobunjenike raketama, bombama, bespilotnim letelicama. Dakle, sada se ništa suštinski novo nije dogodilo. Bombe su iste, samo su piloti drugi.
Pokret Ansar Alah, milicija bez vazduhoplovstva ili mornarice, ima dugogodišnje iskustvo u građanskom ratu i u konfrontaciji sa Saudijcima od 2015. i, faktički, sa Sjedinjenim Državama koje ih su podržale, a čija se vojna intervencija u Jemenu pokazala bezuspešnom. Konkretno: nije dovela ni do mira ni do uspostavljanja poretka koji bi bio koristan za Rijad.
Ansar Alah je očigledno spreman za dugotrajni rat. “Sada svakako Huti nisu primitivni beduini koji prelaze pustinju na kamilama”, objašnjava bivši ruski ambasador u Jemenu Oleg Peresipkin.
Sistem bunkera i tunela je razvijen. U maju 2023. na paradi na starom aerodromu u Sani, pored tenkova i oklopnih vozila pokazali su čak i rakete sopstvene proizvodnje, ocenio je arabista Semjon Bagdasarov za RIA novosti.
ISTORIJSKI KORENI
Amerikanac Brus Ridel, stručnjak za bliskoistočnu politiku, još 2017. godine u članku za Brukings institut, pokušavao je da ilustruje kako su dve administracije Sjedinjenih Država podržale Saudijsku Arabiju u ratu protiv pokreta Huta u Jemenu koji je stvorio najgoru humanitarnu katastrofu na svetu i preti da se pretvori u najveću glad poslednjih decenija bez ozbiljne kampanje da objasne “zašto bi Amerikanci u njima trebalo da vide naše neprijatelje…”.
Pripadnike Ansar Alah mediji nazivaju Hutima, po poginulom lideru Badredinu al Hutiju, a po religiji su šiiti zajediti.
Ruski istoričar i bivši ambasador u Jemenu Oleg Peresipkin preporučuje da se zarad razumevanja prilika moramo okrenuti dalekoj istoriji:
“Prorok Muhamed, osnivač islama, imao je ćerku Fatimu, koja je rodila dva sina – Huseina i Hasana. Prvi je 680. godine poginuo u borbi sa odredom Omejadskog kalifata kod iračkog (ako koristimo moderne geografske koncepte) grada Kerbale. Tada je Hasan dobio unuka Zajeda, koji je nakon poraza u borbi za kalifatski presto pobegao u Iran, a zatim u severni Jemen, gde su se u 10. veku njegove pristalice naselile u gradu Sada…”
A i Amerikanac Brus Ridel, stručnjak za bliskoistočnu politiku, u članku za Brukings institut 2017. godine osvrće se na istoriju i podseća sa su Huti religijski Zajedovi sledbenici, koji su se u devetom veku zaustavili u planinama severnog Jemena, gde su bili većinsko stanovništvo i da je godine 740. Zajed predvodio ustanak protiv Omajadskog carstva, koje je vladalo iz Damaska. Poginuo je u pobuni, a veruje se da je njegova glava sahranjena u hramu u Keraku, u Jordanu. Sledećih hiljadu godina oni su se za kontrolu nad Jemenom, sa različitim uspehom, borili i protiv Osmanlija i protiv vehabija u 18. i 19. veku.
JEMENSKA REVOLUCIJA 1962.
Sa kolapsom Otomanskog carstva 1918. godine, vlast u Severnom Jemenu preuzela je Mutavaklitska kraljevina, međunarodno priznata kao legitimna vlada Jemena, čiji je glavni grad bio je u Taizu. To kraljevstvo se borilo i izgubilo granični rat sa Saudijskom Arabijom 1930-ih, a krajem 1950-ih i ranih 1960-ih sve više je bilo zahvaćeno političkim previranjima na Bliskom istoku.
U centru previranja bio je egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, koji je izveo revoluciju u Egiptu 1952. i svrgnuo monarhiju, nacionalizovao Suecki kanal i borio se protiv Izraela, Velike Britanije i Francuske 1956. Bio je promoter panarabizma, ideje da treba da postoji jedinstvena arapska država od Maroka do Omana. Sirija se 1958. ujedinila sa Egiptom kako bi formirala Ujedinjenu Arapsku Republiku (UAR), a Jemen se delimično priključio kroz savez “Ujedinjene arapske države” (UAS).
Naser je zapravo nastojao da u Jemenu obezbedi uporište na Arapskom poluostrvu, preuzme stratešku luke Aden od Britanaca i da parira Saudijskoj monarhiji. Međutim, pošto je Sirija 1961. napustila UAR, jemenski imam Ahmed se od decembra 1961. posvađao sa Naserom, sa kojim je prethodno bio saveznik protiv Britanaca i Saudijaca.
Međutim, Naser je održavao i paralelni kontakt sa 38-godišnjim prestolonaslednikom Mohamedom el-Badrom, imamovim najstarijim sinom, koji je tokom čestih poseta Evropi i Sjedinjenim Državama zloupotrebljavao alkohol i drogu, a bio sklon savezu sa Egiptom, Kinom i SSSR-om. Imam Jemena, 71-godišnji Ahmed bin Jahja umro je 19. septembra 1962. u snu. Nasledio ga je Mohamed el–Badr, koji je u svojim rukama već bio koncentrisao mesta premijera, ministra unutrašnjih i spoljnih poslova, odbrane i guvernera Sane.
Jedan od El-Badrovih najbližih savetnika bio je 46-godišnji potpukovnik Abdulah e-Salal iz porodice krupnog trgovca, koji je stekao oficirsko obrazovanje u Iraku. Godine 1948. on je učestvovao u neuspelom puču i odležao je sedam godina zatvora, ali je pušten 1955. na inicijativu El-Badra, koji ga je postavio za šefa svoje garde. Potom ga je postavio i za načelnika vojne škole u Sani, među čijim kadetima je 1961/1962. delovala organizacija “Slobodni oficiri”.
Nedelju dana nakon što se posle smrti oca 36-godišnji Mohamed el-Badr popeo na tron, vojska je napala kraljevsku palatu. Ujutro 27. septembra 1962. Radio Sana je objavio svrgavanje El-Badra i stvaranje Jemenske Arapske Republike (JAR).
Već prvog dana revolucije, presudom Narodnog tribunala, na čijem je čelu bio kapetan Dajfala, streljano je pedesetak članova vladajuće dinastije, guvernera i ministara. Na centralnom trgu Sane, ispred spaljene imamske palate, ostalo je više od 70 tela pripadnika starog režima.
foto: ap…
Garnizoni Taiz, Hodeida, Ib, Haji i Salif izjavili su podršku revoluciji. Salal, koji je za jedan dan unapređen od potpukovnika u brigadnog generala, preuzeo je dužnost u prisustvu pet stotina plemenskih šeika i raznih vlasti okupljenih u Sani na inauguraciji.
“Zbačena je korumpirana monarhija koja je vladala hiljadu godina i koja je bila sramota za zemlju, arapski svet i čitavo čovečanstvo. Svako ko pokuša da je obnovi neprijatelj je Alaha i naroda”, izjavio je Salal.
Radio Sana je objavio “Manifest revolucije 26. septembra”, koji je govorio o ujedinjenju zemlje (Jemen, Aden i Adenski protektorati) i izgradnji demokratske islamske republike. Istog dana objavljen je i sastav vlade u kojoj su bile istaknute ličnosti i sa severa i iz Adena, a koje su o svom imenovanju saznale iz prenosa Radio Sane. Saznavši da je postao ministar tokom ručka sa predsednikom Iraka Kasemom, Mošin Alani je, umesto da se vrati u Jemen, prvo otišao u Kairo da razgovora s Naserom.
Radio Sana je 28. septembra objavio kako je imam El-Badr ubijen tokom napada na palatu, mada je on, čuvši tenkove i videvši da pukovnika Salija nigde nema, pobegao na selo, pa se pridružio rojalistima u njihovim kampovima u Saudijskoj Arabiji. I šiitski zajditi su bežali u planine duž saudijske granice da bi se pridružili rojalistima, koji su većinom bili suniti. Saudijska Arabija je podržavala rojaliste protiv Egipta, kao i Izrael, tajno.
KENEDI, KUBA, INDIJA JEMEN 1962…
U brifinzima koje je CIA pripremala za američkog predsednika Džona Kenedija u jesen 1962, naročito krajem septembra i oktobra, dominirale su tri priče: Kuba (raketna kriza), Indija (rat sa Kinom oko granica Tibeta) i Jemen. Dan nakon puča u Jemenu, CIA je izvestila da Badrov ujak Hasan okuplja severna šiitska plemena zajdita duž saudijske granice da se bore za obnovu monarhije. U jednom podnesku se navodi da je Kairo “oduševljen” zbog puča i da je saučesnik u njegovom izvođenju; 2. oktobra 1962. da se “oblikuje građanski rat uz direktnu podršku UAR za jednu frakciju i Saudijske Arabije za drugu”, a 6. oktobra 1962. da “borba u Jemenu postaje međunarodna”.
CIA je 31. oktobra 1962. procenila da je Egipat imao 4.000 vojnika u Jordanu, u martu 1963. da je taj broj uvećan na 30.000. Glavni izvođač egipatske “Operacije 9000” u Jemenu bio je Anvar Sadat, predsednik Narodne skupštine i Naserov naslednik.
Počevši od kraja oktobra 1962, sovjetski bombarderi “tupoljev” Tu-16 (sa sovjetskim posadama) bombardovali su rojalističke ciljeve duž saudijsko–jemenske granice. Ta vazdušna operacija je dobila kodni naziv “Mubarak” po Hosniju Mubaraku, koji je bio nominalni egipatski komandant eskadrile Tu-16. (Reč je o Sadatovom nasledniku na mestu egipatskog predsednika, koga će mnogo kasnije 2011. srušiti tzv. Arapsko proleće).
Saudijska Arabija i Jordan, kao i Britanci, pritiskali su Kenedija da podrži rojaliste i da ne prizna novu vladu. Jordanski kralj Husein je vršio pritisak na Vašington i Rijad da “intervenišu u Jemenu pre nego što bude prekasno” i da bi revolucija u Saudijskoj Arabiji “mogla lako da se zapali avanturom u Jemenu”.
To je predstavljalo pritisak na Kenedija da primeni doktrinu američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, koji je 1957. obećao da će pomoći svakoj zemlji koja je ugrožena komunizmom, a 1958. poslao je trupe da spreči naserističko preuzimanje Libana.
Kenedi je 19. decembra 1962, uprkos saudijskom, jordanskom i britanskom pritisku da to ne učini, priznao novu vladu u Sani, samo dva i po meseca nakon što je to (1. oktobra 1962.) učinio SSSR, s kojim je u to vreme postigao dalekosežni kompromis u kubanskoj krizi. U tom jemenskom ratu su pobedili naseristi, a Egipćani su ublažili rivalstvo sa Saudijcima i 1967. počeli iz Jemena da povlače svoje najbolje trupe, koje su im, prema zapadnim hroničarima, kritično nedostajale u sukobu sa Izraelom na Sinaju.
“RAT U POLITBIROU” 1986.
Poput Nemačke, Kine, Koreje i Vijetnama tokom Hladnog rata, Jemen je od 1967. do 1990. bio podeljen na Severni Jemen (Demokratska Arapska Republika Jemen, glavni grad Sana) i Južni Jemen (Narodna Demokratska Republika Jemen, glavni grad luka Aden), koji je 1967. proglasio nezavisnost, čime je nad dvema trećinama teritorije današnjeg Jemena okončan britanski protektorat uspostavljen 1838. godine.
Britanci su otišli nakon gerilskog otpora marksističkog Nacionalno oslobodilačkog fronta i nacionalnog Fronta za oslobođenje okupiranog Južnog Jemena.
U oba Jemena prilike su bile hladnoratovski složene.
Novinar Džon Kifner je specijalno za “Njujork tajms” 9. februara 1986. godine u članku “Masakr uz čaj: Južni Jemen u ratu” opisao kako je jedan dvanaestodnevni rat počeo na sednici politbiroa u glavnom gradu Južnog Jemena:
“Čaj je članovima Politbiroa iz termos boce poslužio jedan od predsednikovih ličnih čuvara, prisećao se kasnije Ali Salem el-Bid, dok je drugi, kao i uvek, stavljao vođinu samsonite attache torbu na fotelju. Bilo je čudno, mislio je gospodin Bid, što je sastanak počeo skoro na vreme – sedam minuta posle 10 – mada je još bilo praznih mesta. Tada je počela pucnjava.
‘Čuvar sa akten tašnom, koji se zvao Hasan, iznenada je počeo da rešeta škorpionom Alija Antara gore-dole po leđima dok je ovaj otvarao svoju aktovku’, rekao je gospodin Bid, opisujući smrt gospodina Antara, potpredsednika i bivšeg ministra odbrane.
‘Još njih je ušlo iz bočne sobe sa AK–47 i počelo da puca na nas’, ispričao je gospodin Bid, jedan od trojice članova Politbiroa koji su živi izašli sa sastanka.
Tako je počelo ono što su i nezavisni izvori i novo marksističko rukovodstvo ovde opisali kao pokušaj masakra u stilu bandi predsednika Ali Nasera Muhameda el-Hasanija nad njegovim rivalima u 15-članom Politbirou vladajuće partije ove osiromašene nacije na jugu Arapskog poluostrva, ujutru 13. januara. Poslednji u nizu državnih udara u hronično nemirnoj zemlji, istorijski podeljenoj na stotine zavađenih plemena, doveo je do 12-dnevnih uličnih borbi koje su razbile veći deo prestonice ostavljajući hiljade mrtvih.
To je takođe odvelo predsednika Hasanija u egzil, dovelo njegove tvrdolinijaške komunističke protivnike na vlast i ostavilo mnoštvo otvorenih pitanja za ovaj strateški deo sveta, strateško uporište Sovjetskog Saveza na Bliskom istoku.
Većina članova Politbiroa bila je naoružana i u pratnji sopstvenih telohranitelja. Izbila je divlja pucnjava, a gospodin Bid se seća da je zaronio ispod stola i otpuzao na bezbedno u zadnju prostoriju za prijem, dok su se predsednikovi stražari povlačili iz sale za sastanke ispaljujući rafale.
‘Ko bi pomislio da kolega može da uradi tako nešto?’, pitao se Salim Saleh Mohamed, još jedan koji je preživeo sastanak, novi sekretar Centralnog komiteta Jemenske socijalističke partije. ‘Pa, prošlog juna je Politbiro usvojio rezoluciju da se svako ko je pribegao nasilju u rešavanju unutrašnjih političkih sporova smatra zločincem i izdajicom otadžbine…’”
Forbs na ruskom jeziku je pola veka kasnije podsetio i na jedan bizaran detalj iz tragičnog dvanestodnevnog rata koji je usledio:
“Zemlja je bila dom brojne kolonije sovjetskih ljudi koji su morali biti transportovani morem. U luku je uplovio ratni brod, a u njega su čamcima dovezeni evakuisani sa obale. Sve je išlo po planu, ali se iznenada supruga jednog od službenika trgovinskog predstavništva setila da je u žurbi kod kuće zaboravila kožni kaput koji je kupila valutom koju je dugo štedela. Ona je histerična i odbija da uđe na brod. Za nju je пaльтo smisao života, bez njega ne želi da se vrati u SSSR. A jadnom mužu ne preostaje ništa drugo nego da uzme u ruke belu zastavu (napravljenu od čaršava vezanog za štap) i mašući njome prošeta kroz ceo grad između zaraćenih strana da bi uzeo kožni kaput…”
“PLES SA ZMIJAMA”
Republikanski general po imenu Ali Abdulah Saleh došao je na vlast nakon niza državnih udara 1978. i, po sopstvenim rečima, “kao da se kretao po glavama zmija” naredne 33 godine vladao Jemenom kao pandemonijumom, hramom posvećenom svim demonima. Preživeo je pola tuceta raznih pobuna i ratova manjih ili većih (videti u okviru), održavao komplikovane odnose sa Rijadom i sa Vašingtonom, okrenuo se prema Iraku tokom rata u Kuvajtu 1991. …
Formalno, ujedinjenje dva Jemena se 1990. odvijalo na ravnopravnoj osnovi, ali je u maju 1994. ipak rezultiralo pobunom na jugu koja je prerasla u građanski rat dveju vojski koje nisu uspele da se međusobno integrišu u zajedničkoj državi.
Severnjaci su u julu 1994. uspeli da zauzmu Aden, nakon čega su hiljade pristalica Južnog Jemena, predvođene potpredsednikom Beidom i premijerom Atasom, pobegle iz zemlje. Počeo je proces dekomunizacije i izbacivanja južnjaka iz vojske i vladinog aparata.
foto: apDUGA ISTORIJA SUKOBA: Jemen, zemlja rata
U Abijanu je 1998. izbila pobuna militanata iz Jemena koji su učestvovali u ratu u Avganistanu (1979–1989) i vrativši se u domovinu, ujedinili se sa lokalnim islamistima i plemenima nezadovoljnim režimom “severnjaka” na čelu sa predsednikom Salehom. Tokom te pobune militanti Al Kaide su u jesen 2000. godine u Adenu napali i oštetili američki razarač USS “Cole”, što je približilo Amerikance Salehu, iako su oni njegovu saradnju protiv Al Kaide ocenjivali kao nepotpunu.
Američka invazija na Irak 2003. radikalizovala je taj pokret, a Saleh je uz podršku Saudijaca upotrebio vojsku i vazduhoplovstvo za suzbijanje pobune u provinciji Sada, matičnoj provinciji zejdita. U tom pohodu Salehove snage su 2004. ubile Huseina el Hutija, po kome su jemenski zajditi dobili ime Huti.
Brus Ridel, iz Brukings instituta, piše da su se pristalice Hutija u početku borile za stvaranje autonomije u severnom Jemenu, a kada su vlasti odbile da ispune njihove zahteve, oni su povećali cenu i tražili da se ponovo uspostavi teokratska država ukinuta revolucijom 1962. godine.
Kada su u oktobru/novembru 2009. vladine trupe potisnule Hute ka severnoj granici sa Saudijskom Arabijom, oni su prešli granicu i zauzeli vojnu bazu Al–Džaber u Saudijskoj Arabiji. Tamo su zaplenili mnogo novca i znatnu količinu opreme: tenkove, oklopna vozila, tešku artiljeriju. Nakon toga, Huti su uspeli da poraze trupe centralne vlade Jemena i da se pobedonosno vrate.
Ustanak je eskalirao u višegodišnji rat koji se nastavio sa promenljivim uspehom sve do 2011. godine kada su, tokom “Arapskog proleća”, Huti zauzeli provinciju Sada, a zatim i uspostavili kontrolu na teritoriji koja se delimično poklapa sa granicama Jemenske Arapske Republike koja je postojala od 1962. do 1990.
Kada su zauzeli i glavni grad Jemena Sanu u februaru 2012, zbačen je predsednik Saleh. Zamenio ga je njegov bivši zamenik, potpredsednik Abdrabuh Mansur Hadi, sunit sa juga pod uticajem Saudijaca.
On je predložio da se Jemen organizuje kao neka vrsta federacije šest pokrajina sa izvesnom autonomijom. Sever, kojim dominiraju zajditi, dobio je dva entiteta bez izlaza na more. Huti su zbog toga optuživali Hadija da je saudijska marioneta, a 2014. počeli su tajno da se mire i dogovaraju sa Salehom, koji im je dugovao krv, ali kome je veliki deo vojske ostao lojalan.
Pod pritiskom Huta i Salehovih snaga, Hadi se odrekao vlasti i pobegao u južni lučki grad Aden gde je okupio sebi lojalne guvernere i objavio da i dalje vodi zemlju. Huti su išli tamo po njega, ali Hadi je već pobegao u inostranstvo, a njegova vlada je pozvala arapske monarhije da pošalju trupe u Jemen. Pozivu su se odazvali Saudijska Arabija, UAE, Kuvajt, Bahrein, Katar, Jordan, Egipat, Sudan i Pakistan. Međutim, u novom obrtu, Abdulah Saleh je ubijen 4. decembra 2017. u blizini glavnog grada Sane, paralizovanog borbama koje su trajale nedelju dana. Državna televizija je bivšeg predsednika Alija Abdulaha Saleha nazvala “vođom izdajnika”, a Huti su 5. decembra 2017. na ulicama Sane slavili.
Vladajuća koalicija je u savezu sa Saudijskom Arabijom 2018. pokrenula ofanzivu protiv Huta u luci Hudejdu na Crvenom moru i posle šest meseci žestokih borbi sklopili su primirje u gradu, koji je ostao pod kontrolom Huta. Oni su 2021. pokrenuli i neuspešni napad na Marib, poslednje vladino uporište na severu i centar naftom bogate provincije.
A u avgustu 2022. francuska Legija stranaca ušla je u jemensku provinciju Šabv, koja je pod kontrolom koalicionih snaga predvođenih Saudijskom Arabijom, kako bi čuvala Totalovu fabriku tečnog prirodnog gasa.
U aprilu 2022. UN su posredovale u prekidu vatre između koalicije predvođene Saudijskom Arabijom i Huta, ali šest meseci kasnije primirje nije obnovljeno.
U maju 2023. godine predstavnici političkih partija i javnih organizacija u južnim provincijama Jemena – koje su prvenstveno sunitske, sa vrlo malo Huta – objavili su stvaranje nezavisne države u granicama Narodne Demokratske Republike Jemen, koja je postojala pre maja 1990. godine. Projekat jedinstvene države, koji je trajao nešto više od 30 godina, smatraju neuspehom.
TVRĐAVA HUTA
Huti (deset miliona ljudi, odnosno trećinu stanovništva Jordana) učvrstili su se u zavičajnom planinskom delu na zapadu Jemena. Oni se postavljaju kao branioci celog Jemena, uključujući sunitsko stanovništvo. Međutim, to ih nije sprečilo da zatvaraju sunitske džamije i da otpuštaju sunite sa rukovodećih pozicija.
Neki izvori govore o tome da je Hutima uzor i mentor Hezbolah, šiitski pokret u Libanu koji podržava Iran, a sa kojim Huti dele zajedničkog neprijatelja – Saudijsku Arabiju i Izrael. O tome govori i glavni slogan Ansar Alaha: “Alah je veliki, smrt Americi, smrt Izraelu, prokletstvo Jevreja, pobeda islama!”
Brus Ridel je 2017. godine u članku za Brukings institut podučavao američki establišment i publiku da su zajditi manjina šiita, znatno drugačija u doktrini i verovanjima od šiita koji dominiraju u Iranu, Iraku i drugde, a naročito da su oni sasvim drugačija sekta od iranske verzije šiiita koju su Amerikanci upoznali nakon iranske revolucije 1979. godine.
Neki ih nazivaju marionetama Irana. Oni dobijaju pomoć od Irana. Ali teško je reći da Teheran njima može da upravlja.
Treba napomenuti, piše Brus Ridel, da nacionalno-oslobodilačka retorika Ansar Alaha nailazi na drugačiji odgovor među Jemencima: većina pripadnike tog pokreta doživljava kao nacionalne heroje.
Sukobi u Jemenu
Gerilski otpor Britancima u Adenu 1962–1967.
Rat rojalista i naserista posle puča 1962.
Sukob u Adenu koji je počeo u Politbirou 1986.
Sukob Severnog i Južnog Jemena 1967–1990.
Građanski rat 1994.
Sukob sa Eritrejom na ostrvima Haniš 1995.
Pobuna “avganistanaca” i rat u Abijanu 1998–2014.
Ratovi u Sadi 2004–2014.
Građanski rat nakon što su Huti zauzeli Sanu 2014. do danas
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Odluka još dva meseca aktuelnog predsednika SAD da dozvoli Ukrajini korišćenje američkih raketa u ratu sa Rusijom predstavlja značajnu promenu politike Vašingtona u ukrajinsko-ruskom sukobu
Navodno su hiljade vojnika iz izolovane Severne Koreje već u Rusiji. Tamo će, kažu sagovornici DW, videti relativno blagostanje i propitati zvaničnu propagandu Pjongjanga. Ali, šta kada se vrate?
Profile na X-u, bivšem Tviteru, gase mediji, brendovi i poznate ličnosti. Podrška Ilona Maska dolazećem predsedniku Donaldu Trampu za njih je tek deo problema. Ali, da li su druge platforme bolje?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!