Bolest u koju Afrikanci ne veruju

Za Evropljane željne tuđih teritorija i bogatstva Afrika je vekovima predstavljala poslednju neprobojnu prirodnu tvrđavu. Ali neosvojivom je nisu činile široke reke i nepregledne prašume, već teške bolesti i ekstremna klima. „Fatalna Afrika! Putnici su kopnili jedan za drugim“, napisao je Henri Morton Stenli, jedan od prvih velikih putnika i istraživača prostranstava južno od Sahare koje je ostatak sveta tada poznavao samo kao obalu. „To je ogroman kontinent i svaka od njegovih tajni okružena je nebrojenim teškoćama.“

Beli ljudi su pre 150 godina uspeli da ga pokore, izdele i prisvoje, ali nikada se nisu sasvim izborili sa velikim tajnama i ogromnim teškoćama. Afrika je uglavnom ostala nepoznanica, prostor koji kod jednih izaziva gađenje i odbojnost, a kod drugih zbunjenost i nelagodu. Stereotip o „divljacima“, kojih su se plašili mnogi moderni Evropljani, zamenio je stereotip o Afrikancima kao „homofobima“ kojih se gnušaju njihovi postmoderni potomci. Neprihvatljivo svoja i čudna, crna Afrika je postala frustrirajuće i daleko, nekako nevidljivo mesto, skrajnuto naličje sitih i udobnih života.

„Užas! Užas!“, ključne su reči u romanu koji je pre stotinak godina utisnuo Afriku u kolektivnu svest Zapada kao neprozirno srce tame. Epidemija ebole je oživela ovaj stari bauk. Ali, kao i u zavodljivoj prozi Džozefa Konrada, ni novi užas nije samo afrički. Opasni virus, koji se tokom prethodnih pola veka povremeno pojavljivao i brzo nestajao u zabitima Centralne Afrike, pretvorio se u epidemiju od koje više ne strepi samo Zapadna Afrika. To se desilo zahvaljujući nepoverenju, shvatanjima i društvenim odnosima koji su uspostavljeni nametanjem zapadnih ideja u jednom neobičnom kontekstu, u bolnom sudaru evropskih vizija boljeg života i afričke realnosti.

Verovatno ništa tako dobro ne ilustruje veličinu i prirodu izazova kao činjenica da ogroman broj stanovnika i dalje ne veruje u postojanje epidemije. Prethodnih meseci, centralna poruka vlasti i međunarodnih organizacija nije bila „kako zaustaviti ebolu“ – već „ebola je stvarna“. Procenjuje se da je početkom avgusta u nekim od najugroženijih regiona manje od petine ljudi „verovalo u ebolu“.

foto: ap photo

POLITIKA EBOLE: Jedni smatraju da je reč o prevari koju su smislili domaći političari. Vlasti su decenijama bile toliko neodgovorne i grabljive da je svaka briga za ljude postala sumnjiva. Mnogi je, skoro instiktivno, vezuju za profiterstvo i posmatraju je u kontekstu samoživosti vlastodržaca. Logika duboko ukorenjene neverice glasi: „sada obraćaju pažnju na nas i naše zdravlje, jer samo tako mogu da izmuzu još para od stranih donatora i strpaju ih u svoje duboke džepove“.

U Fritaunu, prestonici države Sijera Leone, reč ebola je tokom prvih meseci epidemije, pre nego što je ubilačka bolest stigla iz dalekih provincija, postala popularan kolokvijalni izraz za „korupciju i prljavštinu u vlasti“. Povrh svega, ebola se prvo pojavila na zapadu zemlje, gde stanovništvo podržava opoziciju. Mnogi su zaključili da je virus lažan i da predstavlja trik predsednika Ernesta Bai Koromea kako bi pobedio na novembarskim izborima predstavljajući se kao spasilac. Nasuprot tome, pristalice vladajućeg Svenarodnog kongresa smatraju da je virus proizveden da bi predsednik bio srušen.

Ipak, u ovoj državi je najšire prihvaćen stav da je reč o veštačkoj, pažljivo dizajniranoj bolesti koja omogućava „berbu organa“ i, istovremeno, prikriva uzrok smrti žrtava. To „objašnjava“ i zašto građanima nije dozvoljeno da sami sahrane svoje najbliže. Sticajem okolnosti, u nekim od regiona bolest se pojavila tokom ili ubrzo posle jednog od tri programa vakcinacije koje su organizovali ili potpomogli Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF. Teško je sada ubediti ljude da nije bila reč o tajnim ispitivanjima u kojima je došlo do tragične greške, ili da cilj od početka nije bio da crni ljudi ponovo posluže kao pokusni kunići.

foto: reuters

DŽUDŽU I SUMNJA U BELOG ČOVEKA: U desetak sela su prošlog meseca napadnuti volonteri iz „Lekara bez granica“, a pojavile su se i barikade na putevima. Nažalost, ružna istorija zapadnog mešanja i kolonijalne vladavine učinila je da ljudi postanu sumnjičavi prema svemu što dolazi od belog čoveka. Crni ljudi su vekovima u ovom delu Afrike bili roba, „plod“ i „sirovina“ za izvoz, kao danas kakao i nafta. Uostalom, Gana je nekada bila poznata kao „Obala zlata“, a Benin kao „Obala robova“. Nije lako skinuti naočare obojene toliko strašnim istorijskim iskustvom.

Postojanje bolesti negiraju i mnogi od onih koji su gledali komšije ili rođake kako izdišu u najgorim mukama. Oni veruju da umiru samo ljudi koji su oveštičeni. Jedno od objašnjenja je da je vešti vrač iskoristio „džudžu“, crnu magiju, i „naveo zmiju da ujede celu porodicu“. Ljudi u ovom delu sveta uglavnom polaze od shvatanja da se ništa, ni loše ni dobro – od gubitka posla do pobede na izborima – ne dešava bez intervencije iz nevidljivog sveta vođene veštičarenjem. Epidemija side i ogromno bogatstvo u rukama malog broja političara samo su neki od brojnih „neobjašnjivih“ fenomena koji su doprineli da verovanje u moć „džudžua“ poraste i dobije nove oblike. Danas „modernost veštičarenja“ predstavlja jedan od ključnih činilaca zbunjujuće afričke savremenosti.

U Liberiji su prvi uspesi zabeleženi tek kada su stručnjaci shvatili da se epidemija može zauzdati samo uz puno poštovanje „lokalnih običaja i načina razmišljanja o medicinskoj zaštiti“. Uloga antropologa je bila ključna, prvenstveno kada je trebalo ubediti strane eksperte da će neki od njihovih starih, „proverenih recepata“ imati kontraefekat i pojačati otpor nepoverljivog stanovništva. Mnogi su imali problema da shvate koliko je građanima Liberije važno „kako će njihovi najbliži biti tretirani posle smrti“.

Jedan od najvećih problema u borbi protiv ebole – koja se najlakše prenosi pri dodiru sa telom osobe koja je podlegla bolesti – predstavlja verovanje da preminuli članovi porodice imaju odlučujuću ulogu u održavanju preko potrebne komunikacije i harmonije sa svetom duhova. Sahrane su važne jer mrtvi mogu da odrede budućnost živih – svetovi koje nastanjuju smatraju se podjednako stvarnim i snažno povezanim. Čak ni prihvatanje islama, po pravilu, nije podrazumevalo odustajanje od „vudua“ i srodnih obreda, ali je značilo usvajanje nove obaveze – da srodnik (istog pola) pre sahrane opere telo pokojnika. Procenjuje se da je čak 60 odsto obolelih u Gvineji bilo zaraženo ebolom na tradicionalnim sahranama.

I brojni hrišćanski misionari su zabeležili da obredi povezani sa smrću i sahranjivanjem, koji uglavnom uključuju dodirivanje tela, predstavljaju rituale na koje je „jevanđelje najmanje uticalo“. Uostalom, ebola se početkom maja proširila Sijerom Leone posle sahrane ugledne „tradicionalne doktorke“ koja je važila za uspešnog isceljitelja „nepoznate bolesti“ u susednoj Gvineji, u oblasti gde se ebola proširila još decembra prošle godine. Zaraženo je 14 žena koje su učestvovale u posmrtnom ritualu. One su bolest prenele u geografski udaljene delove zemlje.

foto: reuters

PERVERZNA URBANIZACIJA: Ebola se na istoku Gvineje pojavila u regionu u kome su godinama nemilosrdno sečene šume, najčešće zbog zemljoradnje. U novu, plodnu ravnicu se naselio veliki broj ljudi, uglavnom došljaka iz prenaseljenih i hronično gladnih gradova. To je značajno povećalo verovatnoću da neko dođe u kontakt sa voćnim šišmišima koji prenose virus ali nemaju simptome ebole.

Dok je „obrnuta urbanizacija“, beg iz beznađa u gradovima, imala odlučujuću ulogu u pojavi ebole, perverzna logika urbanizacije u Potsaharskoj Africi obezbedila je preduslove za održavanje i širenje epidemije. U afričkim metropolama ima veoma malo stvari koje smatramo preduslovom gradskog života. Struja i tekuća voda nisu dostupni velikoj većini stanovnika. U slamovima Zapadne Afrike, oni koji jedva da imaju šta da jedu moraju da plate da bi obavili nuždu u najprljavijim toaletima koje sam ikada video.

Povrh svega, građani su se ne samo navikli da od predatorske države ne dobijaju ništa, već su počeli da veruju da je sve dozvoljeno. Koliko, posle godina marginalizacije i poniženja nakon kojih mnogima više ništa nije sveto, svedoči i činjenica koju redovno ističu nesebični domaći i strani lekari, da čak i oni koji se odluče da dovedu člana porodice u državnu bolnicu obično lažu da zaraženi prethodnih dana nije bio na sahrani ili negiraju da su drugi ukućani inficirani ili već umrli od ebole.

VARLJIVI SIMPTOMI I NEISKRENI PACIJENTI: Nažalost, simptomi se u ranim stadijumima ne razlikuju od znakova malarije, teške dijareje i drugih bolesti koje su česte u kišnoj sezoni. Zato iskreni odgovori srodnika predstavljaju ključ za pravovremeno identifikovanje i izolovanje obolelih. Veliki broj smrtnih slučajeva među lekarima i drugim medicinskim osobljem predstavlja direktnu posledicu neiskrenosti koja prožima svaku komunikaciju sa vlastima.

Sklonost pacijenata i njihovih rođaka da daju lažne odgovore na ključna pitanja predstavljaju i jedan od glavnih razloga zašto veliki broj lekara ne radi i zašto su mnoge zdravstvene stanice zaključane. Jedina dečja bolnica u državi Sijera Leone je zatvorena prošlog meseca pošto je prekasno ustanovljeno da je četvorogodišnji dečak koji je primljen nekoliko dana ranije imao ebolu. Otac je lagao – dete je bilo na sahrani u njegovom rodnom selu, u oblasti u kojoj je veliki broj zaraženih, što su lekari saznali od maćehe koja je došla nekoliko dana kasnije. Trideset lekara i medicinskih sestara je smešteno u karantin. Ostali su odbili da se vrate na posao.

Brojna su svedočanstva o ljudima sa teškom posekotinom ili prelomom noge koji su, posle nekoliko dana očajničke potrage za lekarom, jedva uspeli da dođu do ginekologa ili zubara koji je bio spreman da im pogleda ranu. U uslovima kada su bolnice uglavnom zatvorene, stopa smrtnosti od upale slepog creva je postala veća nego od ebole – koju je u pet do sada zahvaćenih zemalja Zapadne Afrike preživelo skoro pola obolelih. Sve više ljudi, prepuštenih samima sebi, umire od malarije i tifusa.

RAZMERE I UZROCI NEMARA: Činjenica da je hrana sve skuplja i da su bolnice zatvorene ne dotiče političku klasu koja je navikla da sezonu kiša, period od juna do septembra, kada je rizik od celebralne malarije ogroman, provodi u stanovima na američkoj istočnoj obali ili u Londonu. O razmerama nemara svedoči da je termometar kojim se „na daljinu“ meri temperatura putnika na aerodromu u Monroviji, što je važna mera za sprečavanje širenja bolesti, danima pokazivao da svi imaju istu temperaturu tela – 32 stepena. Ebola je, ipak, donela i nešto dobro. Zadrigli policajci se boje da traže mito na brojnim čekpointima.

Širenja epidemije moguće je razumeti samo ako se uzme u obzir otuđenost lidera koji vladaju zapadnoafričkim državama i ignorisanje prirode njihove vladavine u centrima moći na Zapadu. Najilustrativniji je primer Elen Džonson Sirlif, predsednice Liberije. Iako je norveški Nobelov komitet prethodnih godina napravio nekoliko izbora koji su žestoko napadani, njena nagrada za mir je postala jedna od najspornijih, posebno u samoj Liberiji. Čini se da je dodeljena više kao posledica želje da je dobije uticajna crna žena, „prva šefica države u Africi“, nego što ima veze sa stvarnim zaslugama nekadašnje saradnice Čarlsa Tejlora, jednog od najokrutnijih moćnika u istoriji nesrećnog regiona.

Nacionalna komisija za istinu i poverenje stavila je Sirlif na listu 50 osoba kojima tokom narednih 30 godina treba zabraniti da obavljaju bilo kakvu javnu funkciju. Njena dva mandata obeležena su nepotizmom koji podseća na severnokorejski. Tri sina su joj na visokim državnim položajima – jedan je na čelu moćne Nacionalne bezbednosne agencije. Na većini ključnih mesta u zemlji sa predsedničkim sistemom nalik američkom – ali bez srednje klase – nalaze se prijatelji i rođaci vlastoljubive nobelovke. Svaki ministar, pored plate, ima na raspolaganju 30.000 dolara mesečno za „lične troškove“.

MUZIKOM PROTIV EBOLE: Ono što se ni ne trude ili ne uspevaju da postignu korumpirane i bahate vlasti pokušavaju da nadoknade muzičari i popularne radio stanice. Televizija i štampani mediji imaju zanemarljiv uticaj. Stanovnici uglavnom nemaju struju, a, na primer, u Liberiji je pismeno samo 37 odsto žena i 63 odsto muškaraca. Jedini masovni mediji su radio i „radio trotoar“, izuzetno efikasna ulična mašina za širenje glasina, istina i tračeva.

Muzika je u Zapadnoj Africi odavno postala moćno oružje u borbi za društvene promene. O eboli govori serija novih pesama kao što su „Ebola je stvarnost“, „Ebola u gradu“ i „Vanredno stanje“. Stihovi novih hitova su „Hajde da spasimo sebe i našu naciju od ebole / hajde da zaštitimo sebe i naše porodice“ i „Ona nije šala / ebola može da ubije“. Snimljene su i nove verzije popularnih melodija, uključujući „Slatku Liberiju“, veliki i neodoljivo sladunjavi hit iz osamdesetih, sa rečima nabijenim patriotizmom i optimizmom. Vodilo se računa da bude gospela, koji slušaju starije generacije, i hipka, liberijskog repa, koji preferira mlađi svet u zemlji u kojoj polovina stanovnika ima manje od 18 godina.

Prva velika epidemija ebole je donela neke nove, ali i odavno zaboravljene izazove. Naglavačke je okrenut jedan od temeljnih principa zdravstvene zaštite. Po pravilu, ljudi odlaze u bolnicu da bi ostali živi – u slučaju ebole odlazak u bolnicu je značio skoro sigurnu smrt. Bolnice su, u suštini, postale mrtvačnice. To je ojačalo verovanje da je jedini način da neko preživi da ode kod „tradicionalnog doktora“. Sledeći zadatak za lokalne vlasti i njihove partnere iz agencija UN je da pokušaju da ubede građane da ima ljudi koji su preživeli ebolu i da odlazak u bolnicu ne predstavlja prečicu na putu u grob.

U nekim sredinama nevericu je zamenila paranoja. Mnogi veruju da se ebola može preneti preko novčanica – libanski supermarketi su skoro sasvim opusteli. Istovremeno, i dalje se beleže slučajevi da članovi porodice otmu iz bolnice ili karantina rođaka da bi ga odveli kod iscelitelja. Mnogi i dalje skrivaju obolele u svojim kućama. Tarik Jašarević, predstavnik za medije Svetske zdravstvene organizacije, rekao je dopisniku „Vašington posta“ da se njegova organizacija uključila u trening doušnika koji su dobili mobilne telefone i „možda malo para“ da bi prijavljivali obolele i smrtne slučajeve. Nažalost, iako ima značajnog napretka, glavni izazov je ostao isti – kako ubediti ljude da ebola postoji pre nego što je dobiju.