Bogata zemlja siromašnih ljudi

Da li je posle masovnih demonstracija u Tunisu, Egiptu, Libiji, Jemenu i Siriji na red došao Izrael? Da li mlade Arape i Jevreje, čije su zemlje suprotstavljene i na ivici oružanih sukoba, nosi isti talas nezadovoljstva? Na prvi pogled činilo se da se pre svega mladi ljudi bune i sa jedne i sa druge strane nacionalnog fronta tražeći bolje uslove za život, da je posle „arapskog proleća“ došlo „izraelsko leto“. Sličnosti zaista postoje, ali su razlike, ipak, suštinske. U arapskom svetu je eksplozija socijalnog nezadovoljstva išla ruku pod ruku sa borbom za promenu političkog sistema, zapadni mediji su to upakovali u romantičnu predstavu o borbi za demokratiju i slobodu; u Izraelu kao parlamentarnoj demokratiji demonstracije mnogo više podsećaju na slične proteste širom Evrope.

Ali, Izrael ne nalikuje ni evropskim državama. Izraelci, pa i Jevreji širom sveta, svoju državu doživljavaju kao pticu Feniks oživelu iz požara nacističkih krematorijuma koja je iz Evrope poletela na Bliski istok, navodno na osnovu biblijskog predanja da se baš tu nalazi obećana zemlja. Legendu su Jevreji sa oružjem u ruci i američkim parama pretvorili u realnost i stvorili državu koju sa većim ili manjim intenzitetom osporava čitav arapski svet i koja se nalazi u konstantnom ratnom stanju.

Pa ipak, demonstranti su u Jerusalimu, Tel Avivu i nekim provincijskim gradovima po prvi put nosili i parole kao što je „Egipat je ovde!“ ili „Narod se podigao!“. U Tel Avivu su se pojavili plakati „Marširajmo kao Egipćani!“. Prošle subote je na ulicama bilo 350.000 ljudi (Izrael ima 7,8 miliona stanovnika). Sledeće subote u demonstracijama bi moglo da učestvuje preko pola miliona ljudi. To što je u arapskom svetu čas posle molitve u petak – kada se odlazi na demonstracije, za Izraelce je njihov „sedmi dan“, dan posvećen Gospodu, subota, šabat. Za ortodoksne vernike to je čista jeres.

KAMPOVANJE: I u Izraelu je sve počelo gestom pojedinca. Dvadesetšestogodišnja filmska rediteljka Dafne Lef početkom jula je izgubila stan i nije uspela da nađe novi koji bi sebi mogla da priušti. Zbog toga je na zelenoj površini poznatog bulevara Rotšild u Tel Avivu podigla šator. Mnogi drugi su prihvatili njenu ideju. Na negovanim zelenim površinama, inženjerskim poduhvatima otetim od pustinje, nastalo je protestno kamping-naselje. Nezadovoljstvo iskazuju pre svega mladi, obrazovani ljudi, pojednostavljeno bi se moglo reći osiromašeni srednji sloj, koji se buni protiv svog socijalnog položaja.

Za razliku od najnovijih nemira u Londonu, u Izraelu, međutim, ni govora nema o pljački, napadu na tuđu imovinu ili paljevini. Razlog možda leži i u tome što su Izraelci svi do jednog, muškarci i žene, koji sada iskazuju nezadovoljstvo, služili u izraelskoj armiji. Muškarci obavezno tri godine nose uniforme, žene dve godine, ali i posle, sve do svoje 45. godine – oficiri do 55. godine – stoje na raspolaganju da po potrebi godišnje služe još po mesec dana. U Izraelu okruženom neprijateljski nastrojenim susedima jedinstvo nacije po pitanju državnosti je neprikosnoveno. Svest o tome ne dozvoljava da bunt dovede u opasnost domovinu, da preraste u vandalizam i sukobe sa organima reda.

Izrael je bogata zemlja, ali u poređenju sa Amerikom ili zapadnom Evropom mnogi pojedinci sebe smatraju siromašnim, a svako poređenje sa zaista siromašnim arapskim susedima smatra se nesuvislim. Po izraelskoj statistici petina stanovništva živi ispod granice siromaštva, ali prosečna plata iznosi preračunato 1800 evra, učitelji, na primer, primaju oko 1400 evra. Kirija za pristojan stan u gradovima iznosi, međutim, oko 1000 evra.

Unutar relativno mladog socijalnog pokreta, koji, čini se, još nije iznedrio neku vrstu rukovodstva koje bi moglo da pregovara sa vladom, ipak su se iskristalisali određeni pogledi i zahtevi. Njih pre svega artikulišu komentatori uglednih medija.

MANJE PARA ZA REČ GOSPODNJU: Smatra se da različite vlade – ne samo trenutna vlada Benjamina Netanjahua, nego i mnoge pre njega – isuviše popuštaju ultraortodoksnoj, religioznoj jevrejskoj manjini. To je u protivrečnosti sa poimanjem zemlje, čija je baza nacionalna, ali svetovna. Smatra se da isuviše novaca odlazi na potrebe te manjine koja živi od socijalne pomoći, jer ne želi da radi, nego samo da proučava Reč Gospodnju, a čak i ne priznaje državu od koje i u kojoj žive kao Božju, jer „Mesija još nije došao“.

Previše materijalnih sredstava, po shvatanju demonstranata, odlazi na izgradnju novih jevrejskih naselja na teritorijama koje Palestinci smatraju svojim, protiv čega su čak i SAD, glavni saveznik države Izrael bez čije finansijske, političke i vojne pomoći teško da bi mogla da opstane.

U „Memorandumu za one koji marširaju“ ugledni novinar Bernard Avišhai kaže da se šestina budžeta troši na bezbednost i odbranu i da je to neizdrživo, bez obzira na realnu permanentnu opasnost u kojoj se zemlja nalazi. Komentator uticajnog lista „Maariv“ Ben Kaspit smatra da je izraelsko izborno pravo koren problema. U Izraelu ne postoji cenzus od pet ili četiri odsto za ulazak jedne političke partije u Kneset, parlament. Zbog toga je trenutno u parlamentu koji se sastoji od 120 poslanika zastupljeno 18 partija. Sadašnju Netanjahuovu vladu obrazuje koalicija pet partija. Slično je bilo uvek. Ko god da predvodi vladu, radi njenog opstanka stalno mora da popušta pred ucenama nekih manjina, obično predstavnika ultraortodoksnog dela stanovništva. Zbog toga je nemoguće izvršiti suštinske, neophodne, ali neprijatne političke i društvene reforme.

DOLE KAPITALIZAM: Netanjahu je pod pritiskom osnovao komitet u kome se nalazi i petnaest ministara, koji treba da ispita želje demonstranata. Nije verovatno da je to ustupak, koji će smiriti situaciju. Pogotovo što istovremeno električna energija poskupljuje za 10 procenata. Komentator Nadav Ejal poručuje predsedniku vlade: „Ako ste sposobni da sprovedete u delo što je potrebno, učinite to sada, a ako niste, sklonite nam se s puta.“

Zvanični Izrael veoma teško prima kritike sa strane. Predstavnici vlade, ambasadori, ali i mnogi pojedinci svaku primedbu i svako iskazivanje simpatije ili sažaljenja prema Palestincima dočekuju povikom da je to antisemitizam i ukazuju na holokaust. Pritom nije bitno što su i Arapi, znači i Palestinci, isto tako semiti kao i Jevreji. Jezici su slični, mir je na hebrejskom „šalom“, a na arapskom „salem“. A pošto se radi o ljudima koji odrastaju na legendama, čak i kad nisu vernici, valja podsetiti i na biblijsku priču da su Arapi potomci Ismaela, prvorođenog, mada vanbračnog sina praoca Avrama iz veze sa lepom egipatskom robinjom Hagar, a da je preteča Jevreja drugi, ali zakoniti sin, Isak, koga je po naređenju Gospodnjem Avram trebalo da žrtvuje i već je podigao nož za klanje, kad se Bog ipak smilovao i podmetnuo ovna… I ove građanske proteste raznorazne frakcije pokušavaju da stave u kontekst praotaca i tome slično.

Sa studentima, koji su i u Izraelu pokrenuli mase, marširaju stariji radnici i roditelji koji guraju bebe u dečjim kolicima sa parolama „Narod želi socijalnu pravdu“ ili „Dosta nam je zverskog kapitalizma“. Dobrostojeći građani kroz prozore i sa svojih balkona posve mirno posmatraju kretanja na ulici. Ti socijalni protesti su začudo veseli, povorke liče na karneval, iako šalju ozbiljne poruke. Niko se ne boji da bi bes mogao da se okrene protiv privatne imovine.

Izrael je u svetskoj krizi prilično dobro prošao. Nova slabost američke privrede još ne utiče na izraelsku. Izraelski krupni kapital je miran, kako nam kaže jedan sagovornik, „happy„, a „srednja klasa neka mirno štrajkuje“. Ni vlast ni većina stanovništva ne mare za izveštavanje svetskih medija. U gostima je upravo kineski ministar odbrane, koji sa izraelskom avio-industrijom ugovara isporuku borbenih aviona. Što se najvažnijeg saveznika, SAD, tiče, očekuje se dolazak nekih osamdesetak kongresmena radi usaglašavanja zajedničkih političko-ekonomskih ciljeva dve zemlje.

Još je nemoguće proreći koliko će demonstranata izaći na ulice sledeće subote, da li će vlada Benjamina Netanjahua uspeti da se održi do sledećih redovnih izbora 2013. godine. Kako god, u Izraelu su u toku najveća socijalna previranja od stvaranja moderne države Jevreja. Što reče jedan američki diplomata: u ovom trenutku samo nam je još to u tom delu sveta trebalo.