Bitka za Evroaziju

Borba za preoblikovanje globalnog poretka zamenila je ideologiziranu epohu Hladnog rata, mada se jednačina rivalstva Istoka i Zapada promenila u odnosu na vreme Sovjetskog Saveza: najveći konkurent Sjedinjenih Američkih Država danas je Kina, ali ta binarna formula ne pokriva u potpunosti realnosti savremenog sveta.

Džo Bajden nije pogrešio kada je promovisao globalnu doktrinu borbe između demokratije i autokratije, između slobode i represije, između pravne države i brutalne sile, ali postoje države – od Indije koja tiltuje ka SAD i Pakistana koji se naginje prema Kini, preko Turske do zemalja Zaliva – koje pokušavaju da sopstvene interese ostvare i u autokratskoj Tvrđavi Azija kojom upravljaju Peking i Moskva i u slobodnom svetu.

GEOEKONOMIKA KAO ALAT

U toku je bitka za Evroaziju. Kina i Rusija ne pokušavaju samo da obezbede uticaj u tom regionu, već formiraju strateška savezništva (Iran, Severna Koreja) duž širokog prostora super-kontinenta, pokušavajući da izmaknu kontroli američke mornarice, ali i dolara. To još nije puno partnerstvo autokrata, ali svakako je blok koji je jedinstveniji i opasniji od bilo čega sa čime su se SAD suočavale poslednjih decenija. Zajedničko kinesko-rusko saopštenje iz februara 2022. opisuje dve zemlje kao branitelje svojih despotskih sistema protiv unipolarnog sveta pod kontrolom Amerike. Zvaničnici Irana opisuju saradnju Evroazije kao antidot hegemoniji SAD i Zapada. Predsednici Si Đinping i Vladimir Putin govore o neophodnosti odbrane “tradicionalnih vrednosti” od “neoliberalne elite”.

Kina se iz mnogo razloga smatra pretnjom bezbednosti SAD i Evropske unije. Impresivan ekonomski rast Kine, propraćen sve većim izdavanjima za armiju, umnogome je promenio dinamiku globalne moći.

“Vrhunsko umeće nije u tome da se dobije svaka bitka, već da se neprijatelj porazi bez borbe”, drevna je maksima pisca Umeća ratovanja Sun Cua na koju se oslanjaju vlasti u Pekingu.

Geoekonomika je Kinezima efikasnija alatka nego geopolitika. Još od početka ovog veka strategija je obezbediti samodovoljnost i osnovati sopstveni klub u kome nema igre po taktovima Zapada.

Kina je bila ključni inicijator formiranja BRIKS-a posle Velike recesije i finansijske krize 2008. godine. Grupacija je jasno dala do znanja da je rival zapadnom G7 i monetarnim institucijama poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Kinezi su, kao najveća ekonomska sila Azije, 2013. osnovali Azijski banku za infrastrukturne investicije. Uprkos negativnoj kampanji Vašingtona, banci je pristupilo 57 država, uključujući neke od ključnih američkih saveznika.

Početna grupa – Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika – sada se širi, što je dokaz rastućih kineskih ambicija koje Peking ostvaruje – geoekonomijom. Deo plana je, kao što se videlo na poslednjem samitu BRIKS-a u ruskom gradu Kazanju, pokušaj istiskivanja dolara kao globalno prihvaćenog sredstva obračuna i plaćanja. Rusi i Kinezi več znatan deo međusobnih transakcija obavljaju u rubljama ili juanima, a Peking i Teheran eksperimentišu na sličan način – mada nije realno očekivati da će se i globalni jug tome pridružiti.

Drugi veliki kineski poduhvat, Inicijativa pojasa i puta, ima za cilj da poveže 65 zemalja Azije, Evrope i Severne Afrike sa kombinovanim stanovništvom od 4,4 milijarde ljudi. Kupuju se luke, grade aerodromi, autoputevi i železnice, gasovodi, elektro-mreže, postavljaju optički kablovi.

Kina je najveći trgovinski partner više od 130 država sveta. Peking radi tačno ono što je Henri Kisindžer napisao: “Oni tako manevrišu da neprijatelja dovedu u nepovoljnu poziciju iz koje je bekstvo nemoguće”.

Donald Tramp misli da je moguće. Kineski strateški zahvati, motivisani namerom da se uspostavi mreža globalne ekonomske kontrole, remete međunarodne balanse moći i posebno iritiraju Sjedinjene Države. U retkom kontinuitetu sa politikom Bajdenove administracije, novi predsednik najavljuje još oštriji kurs prema Kini, koja je proglašena ne samo za najvećeg trgovinskog i privrednog neprijatelja, već i za bezbednosni izazov broj jedan u Aziji, regionu najvećeg Trampovog interesa.

Tramp preti zavođenjem carina od 60 odsto na kinesku robu, što može da bude riskantan potez u tehno-ekonomskom konfliktu imajući u vidu da je Kina najveći kreditor i poverilac Sjedinjenih Država i obim međusobne trgovine. Trebalo bi očekivati uzvratne mere Pekinga, recimo, u sferi kritičkih minerala i opreme za poluprovodnike u sektoru električnih automobila. Rat carina na čiste tehnologije rizikuje usporavanje zelene tranzicije. Preti operacijama zapadnih kompanija koje posluju u Kini, poput “Tesle”. Ugrožava zapadne izvoznike za Kinu.

Da bi se umanjile štete, neophodan je trgovinski i hi-tec detant. Ponajviše zavisi od Trampa. Ako je on znao da se rukuje sa Kim Džong-unom, zašto ne bi pokušao i sa Si Đinpingom? Njegov plan da se približi Putinu i tako ga odvoji od Sija zvuči logično, ali je nerealno očekivati da će uspeti da poravna stratešku grešku svog prethodnika, koji je u isto vreme otvorio frontove i protiv Rusije i protiv Kine. Mnogo toga zavisiće od diplomatije, a to baš i nije Trampova omiljena alatka u poslovanju sa svetom.

“PUSTITE KINU DA SPAVA”

Kineska mašina razvoja kao gorivo koristi izvoznu orijentaciju i državne subvencije, ali i oslonac na čistu energiju. Prošle godine, čista tehnologija učestvovala je sa 40 procenata u rastu zemlje omogućavajući značajnu prednost na tržištu električnih automobila. Tramp je, zanimljivo, u više navrata rekao kako bi pozdravio da kineske firme takve automobile prave u Americi.

Kina i SAD ne odustaju od podrške sopstvenom rastu, ali bi za sve bilo bolje da se uzdrže od trgovinskih i carinskih ratova koji podižu tenzije i nose potencijal da zapale Južnokinesko more oko Tajvana. Negativni ciklus u najavi može da nanese više štete nego koristi – čitavom svetu. Kada se Amerika ili Kina zakašlju, ostatak planete dobije zapaljenje pluća.

Sijeva Kina i Trampova Amerika imaju isti slogan: Učiniti Kinu ponovo velikom, odnosno Učiniti Ameriku ponovo velikom. Vašington, kao i Peking, želi kontrolu nad Evroazijom. Peking ima aspiracije da ubrzo postane najjača ekonomska sila sveta, a iza toga se krije i namera supremacije autoritarnog kineskog modela. Da li je to put kao neizbežnom konfliktu? Mnogi veruju da jeste. Napoleon je 1817. govorio: “Pustite Kinu da spava, kada se probudi, protrešće svet”.

Kina se probudila i u strateškom savezništvu sa Rusijom okuplja globalni jug u pokušaju da se oslobodi američke moći i nametne se kao lider novog sveta. Ali, ostvariti hegemoniju danas je izuzetno teško, ako ne i nemoguće. Bipolarni svet SAD i Kine možda deluje realno, ali to ne bi bio najefikasniji i najracionalniji sistem jer sem dva giganta postoji veliki broj ambicioznih, naoružanih, moćnih i bogatih igrača koji imaju uticaj. Zemlje poput Turske, Saudijske Arabije ili Indije imaju ključnu ulogu u tom rivalstvu. Mnoge od njih pripravne su da igraju na oba fronta, na čijoj je jednoj strani tvrđava Azija a na drugoj slobodan svet. Time se pitanje balansiranja Velike dvojke i borbe za liderstvo između Vašingtona i Pekinga usložnjava.

Sistem u kome bi dominirali samo SAD i Kina mnogima nije po volji. Evropska unija godinama pokušava da zauzme svoje mesto na globalnoj planšeti, ali uprkos svim potencijalima kojima raspolaže, konstantno zaostaje i za Amerikom i za Kinom. Pad je očigledan.

Kolektivne ekonomije evrozone su 2008. bile ravnopravne sa američkom, a prošle godine bruto nacionalni proizvod SAD bio je dvostruko veći od evropskog. EU je 1992. bila geoekonomski gigant u čijem je vlasništvu bilo 29 procenata globalne proizvodnje. Taj udeo je pre dve godine pao na 17 odsto.

Kako se dogodilo da EU u poslednjih pola veka nije uspela da stvori kompaniju vredniju od 100 milijardi evra kad u Americi postoji šest koje su procenjene na više od 1.000 milijardi dolara? Čitava EU ima samo četiri od 50 vodećih svetskih tehnoloških kompanija. Prihodi prosečnog Evropljanina su 27 odsto niži od američkih.

foto: ap photo

POSRTANJE EVROPE

Mario Dragi, bivši italijanski premijer i bivši predsednik Evropske centralne banke, postavio je sumornu dijagnozu: ukoliko EU ne poveća proizvodnju, prestaće da bude model socijalnog blagostanja i nezavistan akter u suočavanju sa globalnim izazovima – od ratova preko otvorenog rivalstva SAD i Kine koje preti da svet uvede u Drugi hladni rat, do borbe protiv klimatskih promena.

Ekonomski pad propraćen je rastom populističkih i nacionalističkih evro-autokrata, pa Evropljani propuštaju šansu da budu deo kvarteta najmoćnijih.

Rusija čvrsto drži poziciju trećeg temena globalnog trougla moćnih – pre svega i gotovo isključivo zahvaljajući svojoj nuklearnoj moći. Rat u Ukrajini ukinuo je moskovske debate kuda treba ići: pravac je Azija. Taj rat je istovremeno predstavljao malu rokadu u odnosima Moskve i Pekinga. Kina je dominantni brat koji je Rusima priskočio u pomoć u vreme zapadnih sankcija, posebno na prodaje gasa Zapadnoj Evropi. Obezbedili su saveznika za bitku za Evroaziju.

Kinezi su proračunati. Oni dobro pamte da između Sovjetskog Saveza i Kine nikada nije bilo iskrene srdačnosti. Štaviše, dve komunističke zemlje su septembra 1969. nekoliko meseci vodile pogranični rat. Peking je slabosti ruske pozicije zbog ukrajinskog rata umešno naplatio: ne samo što ruski gas kupuje po ceni znatno nižoj od one koji je Gasprom dobijao od Evropljana, već je Kremlju jasno dao do znanja čija je reč odlučujuća.

Putinu nije preostalo ništa drugo nego da se saglasi i da sebe na fotografijama sa Si Đinpingom predstavlja kao ravnopravnog partnera u saradnji “kojoj su nebo granice”. U međuvremenu, Rusija intenzivno traga za partnerima po svetu. Svako je više nego dobrodošao. Naročito Viktor Orban.

UKRAJINSKI POLIGON

Moskva i Delhi održavaju dobre bilateralne odnose. Iako nisu saveznici, Rusija i Indija imaju mnogo toga što ih približava u strateškom partnerstvu. Putin i premijer Narendra Modi sarađuju iako je Rusija uspostavila odnose strateške bliskosti sa Kinom, koja je istorijski rival Indije. Delhi se trudi da istovremeno bude blizak partner Americi. Rusija se približila Iranu. Kina je prošle godine posredovala u normalizaciji odnosa Teherana i Rijada. Ništa nije jednostavno, kako bi želela da predstavi grupacija BRIKS koja iza fasade trgovine pokušava da proturi stvaranje paralelnog svetskog poretka koji bi predvodili komunisti iz Pekinga.

Da bi sačuvao utisak (ne)smanjenog uticaja, vladar Kremlja koristi drugi poligon: ukrajinski. Nemilosrdno razara svog zapadnog suseda koji uprkos herojskom otporu posustaje na frontovima Donbasa. Preti taktičkim nuklearnim naoružanjem. Šta će tek biti kada se u Belu kuću ponovo useli Tramp sa svojim obećanjima mirnog rešenja “za 24 sata”, nepreciziranog plana koji, po onome što se zna, više ide na ruku Putinovim osvajanjima nego nameri predsednik Volodimira Zelenskog da protera neprijatelja koji danas kontroliše 18 procenata ukrajinske teritorije?

Svet skreće udesno. Mnogo toga neizvesnog vezuje se za jednog čoveka – novog stanara Bele kuće. Hoće li Tramp povući Ameriku iz NATO, koliko daleko je spreman da ide u konfrontaciji sa Kinom, da li će nastaviti da nipodaštava transatlantske saveznike, da li će ozbiljno smanjiti pomoć Ukrajini, da li će kao dokazani mrzitelj multilateralizma ponovo izvući SAD iz Uneska ili Pariskog dogovora o klimi, kakvu je osvetu smislio ajatolasima u Teheranu, da li će ohrabriti izraelske jastrebove da udare na iranska nuklearna postrojenja, kako će kažnjavati Međunarodni krivični sud koji se drznuo da izda nalog za hapšenje njegovog populističkog brata u Izraelu, da li će u svom poznatom stilu “uzmi ili ostavi” predsedniku Srbije poručiti da ako želi partnerstvo sa SAD mora da raskine “čelično prijateljstvo” sa Kinom, ili će u suprotnom ponoviti kultne reči iz svog nekadašnjeg rijaliti programa: You are fired! Otpušteni ste!