Biciklistička odiseja

Kada ste poslednji put vozili bicikl? Da li biste voleli da svaki dan biciklom idete na posao, recimo, u centar Beograda? Zdravo je, izbegli biste gužvu u saobraćaju, ne biste morali da se gurate i dolazite u isuviše blizak kontakt sa sugrađanima kao u gradskom prevozu, a ne biste imali problema ni sa parkiranjem kao kad se vozite autom. Pride i ne košta ništa. Građani bi bili zdraviji, manje gojazni, imali manje kardiovaskularnih problema, pa bi valjda bili i radno sposobniji i bolje raspoloženi. Saobraćaj u centru bio bi rasterećen a vazduh manje zagađen. Lepo bi bilo, ali nikome – svaka čast entuzijastima – ni na pamet ne pada da se nekamo uputi biciklom. S punim pravom.

U Beogradu se bicikl ne koristi kao prevozno sredstvo, jer to praktično nije moguće: nema razgranatih biciklističkih staza koje povezuju delove grada, voziti bicikl ulicom je pogibeljno, a trotoarom se ne može od pešaka, možda je čak i zabranjeno, ne znam. Beograđani bicikl tretiraju kao sredstvo za rekreaciju: odeš nekako do Ade, Save ili Dunava, pa se malo voziš zdravlja radi. U Tašmajdanu, zahvaljujući donaciji predsednika Azerbejdžana, napravili su neke trim ili biciklističke stazice, nije sasvim jasno, tek deci roditelji dovuku bicikle pa ih tamo bezbrižno ćeraju.

U mnogim evropskim metropolama omasovljavanje biciklizma su prepoznali kao idealno ekološko rešenje i radi izbegavanja saobraćajne gužve. U Londonu i Parizu gradske vlade mnogo investiraju u biciklizam, skandinavske gradove ili Beč i da ne spominjemo, gde čovek Balkanac mora da se navikne da mu se svako malo ispreči na putu biciklistička staza na kojoj može da bude pregažen. U Beogradu se o projektima biciklističkih staza u jezgru grada ni ne razmišlja, barem ne da ja znam. Nedavno su temeljno rekonstruisane i ulice Kralja Milana i Nemanjina i Resavska, naravno bez staze za bicikle.

U Berlinu je Zelena partija poodavno progurala projekat 160 kilometara dugačke biciklističke staze duž negdašnjeg Berlinskog zida koji je razdvajao glavni grad Narodne Republike Nemačke od Zapadnog Berlina. Slogan je glasio „iskusiti istoriju na biciklu“. Projekat je imao toliko uspeha da se prešlo na izgradnju 1400 kilometara dugačke nemačko-nemačke biciklističke staze koja se pruža od Baltičkog mora do granice sa Češkom. Iz jednog jednostavnog razloga: biciklistički turizam je sve rasprostranjeniji i donosi sve više prihoda. A drugo, na osnovu ekološki pogodnih projekata, u šta svakako spada biciklizam, mogu da se dobiju ozbiljna finansijska sredstva iz evropskih fondova, nekih 0,7 do 2 odsto sredstava namenjenih za izgradnju saobraćajne infrastrukture evropskih zemalja.

Takav jedan projekat na evropskom nivou pokrenuli su nemački Zeleni, a još 2005. podržao Evropski parlament u okviru razvoja nekonvencionalnog turizma. Megalomanski projekat nosi ime Iron Curtain Trail (www.ironcurtaintrail.eu) i predviđa izgradnju 6800 kilometara dugačke biciklističke staze koja se proteže duž linije negdašnje „gvozdene zavese“ koja je razdvajala istočni od zapadnog bloka. Deonice iz šarolikih razloga delimično odstupaju od istorijske linije razdvajanja. Biciklisti bi mogli da dožive negdašnju podelu kontinenta, piše na sajtu koji propagira projekat.

Ta sveevropska biciklistička staza počinje od Barencovog mora na norveško-ruskoj granici, ide kroz Finsku pa duž Baltičkog mora do Estonije, Letonije i Litvanije, obalom Poljske dolazi do Nemačke, prolazi pored Hamburga i Hanovera, prati Dunav u Češkoj i prelazi ga u Slovačkoj, ulazi u Mađarsku, preko Balatona dolazi do Zagreba, preko Temišvara duž granice između Srbije i Bugarske i makedonsko-bugarske granice dolazi do Soluna i odatle konačno do Crnog mora. Sa glavne staze račvali bi se dobro obeleženi putevi do kulturno-istorijskih znamenitosti i mesta pored kojih se prolazi.

U Srbiji biciklistička staza treba da se izgradi od Horgoša preko Kanjiže do Crne Bare, pa do Mokrina i Kikinde, da prolazi kroz Rusko Selo i Vojvodu Stepu pa dalje do Srpskog Itebeja, potom duž Begejskog kanala do Begejca i Krajišnika, pa do Vršca i Bele Crkve. Izgradnja ove biciklističke deonice i potrebne infrastrukture ima punu podršku evropskih institucija, a na Srbiji je da napravi projekte i na osnovu njih zatraži novac. Isto važi i za ostale zemlje. U Mađarskoj su izgrađene već dve etape ove biciklističke staze sa propratnim objektima. Ko zna, možda ćemo jednog dana sesti na bicikl i odvesti se biciklističkim stazama, recimo, do Gornjeg Milanovca.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.