„Strašno je ovo što se događa na Balkanu„, reče Dženis.
„Da„. Meril je odavno bila prestala da čita te stranice San–Tajmsa.
„Miloševića treba naučiti pameti.“
„Ne znam šta da mislim o tome.“
„Ti Srbi nikada neće promeniti svoju ćud.“
„Ne znam šta da mislim o tome„, ponovi Meril.
„Mogla bih da poručim granolu i tost od integralnog brašna.“
„To uvek poručuješ„, primeti Meril.“
Džulijan Barns, iz zbirke priča Sto od limunovog drveta
Malo koji geografski pojam je dobio tako zloslutan prizvuk, postao pretnja i ružna reč kao što je to ime poluostrva na jugoistoku Evrope. Divalj, neshvatljiv, ratoboran, zaostao. Jednom rečju, Balkan.
Balkanizacija, odnosno stvaranje slike o ovdašnjim narodima, nije novijeg datuma. Ona se vekovima provlačila kroz prozu, istoriografiju, kasnije celokupnu medijsku kulturu i svakodnevni diskurs. S jedne strane, stereotipizacija je umela da bude „pozitivna“. U 19. veku, Balkan se obrađuje u romantičarskom duhu. Mačo, hrabri muškarci, ratnički neustrašivi, spontani, neiskvareni „plemeniti divljaci“. Cvetan Todorov, bugarski naučnik, kritikujući takvu vrstu egzotizma kada je reč o posmatranju drugih, pisao je o Šatobrijanu koji odlazi da istražuje život Indijanaca: „Ono što Šatobrijan želi da vidi potpuno je određeno njegovim francuskim identitetom, a ne onim što oni jesu, jer ga to jedva i zanima. I tako, junaci njegove knjige nisu plod njegovih zapažanja nego njegove mašte koju je putovanje po Americi samo podstaklo.“ Zvuči poznato.
S druge strane, Balkan češće sa sobom nije nosio ništa dobro. Opisivan je kao homogeni prostor, nerazvijen, polucivilizovan, zaostao. Prikazivan je kao prostor kome su razdor i nesloga imanentni, gde se bore mali, ratoborni narodi koji su skoro isti. Opet, toliko toga je u njemu bilo izmešanog, od vera i nacija, da je lakše bilo posmatrati ga, bez razumevanja, samo kao Balkan.
Zaostali Balkan kao nešto Drugo u odnosu na naprednu Evropu bio je pogodan objekat. Tako blizu, a tako daleko, idealan za nametanje predstave kao i za etiketiranje, a opet lišen eventualnih rasnih i verskih implikacija jer su narodi Balkana beli i dobrim delom hrišćani.
„Balkan je zgodno poslužio da apsorbuje mnoštvo eksternalizovanih političkih, ideoloških i kulturnih frustracija koje potiču iz tenzija i protivrečnosti svojstvenih regionima i društvima izvan Balkana. Balkanizam je postao zgodna zamena za emocionalno pražnjenje koje je ranije pružao orijentalizam, pošto je oslobodio Zapad optužbi za rasizam, kolonijalizam, evrocentrizam i hrišćansku netrpeljivost prema islamu“, piše Marija Todorova.
Rat devedesetih je ponovo stavio poluostrvo u žižu javnosti. Dejvid Noris, profesor na Univerzitetu u Notingemu, piše: „Čini se da je u mislima mnogih ljudi (…) stalno bila prisutna sumnja da, na kraju krajeva, imamo posla sa Balkanom, i da se ništa drugo i ne može očekivati. Čitav taj region i narod u njemu su opasni.“
Ovoga puta, međutim, Balkan nije više homogen, već je poprište borbi (ponovo stereotipno prikazanih) dobrih i loših gde je s jedne strane apsolutni krivac, a sa druge apsolutna žrtva. Kako je neko primetio, često se zaboravlja da se na šahovskoj tabli i crne i bele figure kreću i po crnim i po belim poljima.
Vesna Goldsvorti, Marija Todorova i Noris pišu da je očigledan stepen do kojeg evropska politička podsvest projektuje svoje tabue i skrivene strepnje. „Balkan je prezreni alter ego Evrope.“ Ako bismo se koristili terminima analitičke psihologije, došli bismo do termina „kolektivna senka“ kao nepriznate, inkopatibilne i inferiorne strane grupe ili nacije. Ta komponenta sopstvenog bića se potom projektuje u nekog udaljenog i budi teskobu i animozitet.
Koliko je Balkan „nevin“ (a nije), koliko je samopercepcija postala uslovljena ovim viđenjem sa strane (ima li Balkana bez balkanizacije?, pita se jedan beogradski filozof) i konačno, ne formira li se svaki identitet u odnosu na drugog koji je lošiji, teme su o kojima treba i mora da se raspravlja.
No, problem je što od ovdašnjeg homogenizovanja Zapada i nekritičkog nametanja loših osobina jednom delu sveta, bez uviđanja razlika, imamo štete mi, a ne taj Zapad, odnosno Evropa. A od mnogovekovnog stigmatizovanja Balkana, koje je bilo kočnica kulturnom i svakom drugom dijalogu, opet smo na velikom gubitku.
Konačno, da li su Srbi Evropljani? Da li je Balkan Evropa? Ili je jedina legitimna slika našeg kontinenta slika modernizovanog Zapada? „Zapadna Evropa je stavila šapu na pojam Evrope“, reći će bugarska naučnica.
No, dovoljno je pogledati mapu pa znati da ipak jesmo u Evropi.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
