Svetska finansijska kriza, koja se za tri godine pretvorila u dužničku krizu koja je pak prouzrokovala krizu Evropske unije, poprima mitološke oblike: mediji upozoravaju na svetski ekonomski kolaps i dugoročnu recesiju; ekonomski stručnjaci prebacuju političarima da isuviše vode računa o biračima na uštrb nepopularnih, a nužnih mera; građani besne što vlade spasavaju banke, a ne vode računa o socijalnom elementu tržišne privrede na kome je decenijama izgrađivana Evropa; nezaposlenost je sve veća, standard sve niži; nacije se sve više okreću sebi i krivicu za sveopštu bedu prebacuju na druge; populisti svih vera i naroda nadvikuju razumnu politiku. Kriza se kao aždaha nadvila nad Evropom, a uloga Svetog Đorđa zapala je kancelarki Nemačke Angeli Merkel.
Merkelovoj niko ne osporava ulogu lidera posrnule Evrope, ali joj kako u Parizu, Londonu ili Rimu i Atini tako i u Vašingtonu i Pekingu zameraju da deluje isuviše sporo i neodlučno, dok duboka kriza zahteva brza, energična, pa i rizična rešenja. Od najjače evropske ekonomije očekuju se spasonosna rešenja, a kada Nemačka izađe s konkretnim predlozima, mahom se nikome ne sviđaju. Kancelarka se najbukvalnije nalazi između dve vatre: dok joj na međunarodnom planu preti da bude optužena za urušavanje EU, kod kuće joj poručuju da se ne kocka sa budućnošću nemačke dece. Gledano spolja, Nemačka deluje kao egocentrična sila koja samo gleda da sačuva svoju ekonomsku dominaciju dok se sve oko nje raspada, dok Nemci sve manje vide smisao u tome da sadašnja vlada zadužuje buduće nemačke generacije, zarad projekta očuvanja evrozone čiji je ishod krajnje neizvestan. Pri svemu tome Merkelova je poznata kao političar koji tri puta meri i čeka da prođe vreme i, po mogućnosti, potreba da se stvarno zaseče.
JOŠ CRNIH PROGNOZA: Strahove u Evropi dodatno je usplahirila prognoza Organizacije za privrednu saradnju i razvoj (OECD), koju čine 34 razvijene industrijske zemlje sveta, bez privreda koje ubrzano globalno dobijaju na značaju kao što su Kina, Indija, Rusija ili Brazil. OECD je u svom izveštaju prošlog ponedeljka upozorio da dužnička kriza u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama preti da čitav svet gurne u recesiju. Rizik za to je „ogroman“, političari širom planete „moraju da se pripreme za ono najgore“. Ako se Evropa ne izbori sa situacijom u koju je upala, poremećaji u privredi mogli bi masivno da se prošire i dovedu do „apsolutno katastrofalnih rezultata“. Kao drugi faktor rizika za svetsku privredu, OECD navodi prezadužene SAD, jer ako ne uspeju da sprovedu sopstvene mere štednje, Amerika bi mogla da upadne u recesiju, koju više ne bi mogle da amortizuju nikakve političke mere. SAD bi naredne decenije trebalo da uštede 1,2 biliona dolara.
Indirektno, i OECD loptu šalje u dvorište Berlina: da bi se izbegao horor-scenario, države evrozone moraju svojim bankama da obezbede dovoljan kapital kako bi osigurale da solventne države po podnošljivim kamatnim stopama mogu da dođu do svežeg kapitala na finansijskom tržištu. Da bi se smanjila opasnost od dužničke zaraze u evrozoni, „evropski fond za spasavanje (koji za sada raspolaže sa nedovoljnih 440 milijardi evra, a čije povećanje koči Nemačka) mora znatno da se poveća i da se u igru uvuče Evropska centralna banka. Takvu „tešku artiljeriju“ moraju da prate reforme unutar evrozone, na osnovu kojih bi mogle da se sankcionišu države koje se neodgovorno ponašaju (za šta se Nemačka zalaže).
Crne prognoze OECD-a potvrdila je i agencija za rejting „Mudis“, koja je upozorila na opasnost novih državnih bankrotstava unutar EU i raspad evrozone, ukoliko bi nakon Grčke više država istovremeno postalo nesolventno. Takva eskalacija krize imala bi negativan uticaj na kompletnu monetarnu verodostojnost kako evrozone tako i čitave EU. Tržišta reaguju nervozno, premije na rizik za državne obveznice ugroženih zemalja rastu.
FRANCUSKA VEZA: Nemački „Špigl“ postavlja sledeća pitanja: Da li posle turbulencija u Grčkoj i Italiji sa još nesagledivim posledicama „EU u svom sadašnjem obliku uopšte može da se održi“? Ili će Evropa krizu moći da prevaziđe samo ako se napravi nova struktura, ako se podeli na „privredno zdravo jezgro Evrope i kriznu periferiju“? Ako bi se Unija raspolutila, možda bi bio spasen evro. Od političke ideje „ujedinjene Evrope“ ne bi, međutim, ostalo ništa, zaključuje „Špigl“ i citira bivšeg nemačkog ministra inostranih poslova Jošku Fišera: „Moramo veoma dobro da pazimo da ne izgubimo Evropu.“
U nemačkim medijima procurila je informacija da Berlin i Pariz navodno prave planove da se smanji evrozona u kojoj se sada nalazi 17 država. „Intenzivni pregovori“ po tom pitanju „vode se na svim nivoima“.
Merkelova i predsednik Francuske Nikola Sarkozi do sada su svakako imali ulogu dvojca koji Evropsku uniju treba da izvuče iz krize. Francuska, međutim, traži da Evropska centralna banka dobije na značaju, te da i sama, umesto da kao do sada otkupljuje samo one državne obveznice koje su već u opticaju, može direktno da kupuje državne obveznice od ugroženih zemalja kao što su Španija ili Italija. To bi, po nemačkom shvatanju, značilo da Evropska centralna banka mora da bude snabdevena ogromnim kapitalom, da bi se onda štampao novac, što bi dovelo do pada vrednosti evra. Stav Berlina je da Evropska centralna banka ne sme više da se upliće u finansijsku krizu, jer „kriza poverenja“ ne može da bude prevaziđena ako se Evropskoj banci dodeli uloga koju ne predviđaju evropski ugovori.
Francuska takođe traži da se poveća obim evropskog fonda za spasavanje, dok se Nemačka načelno tome protivi.
Francuski predlozi za suzbijanje krize, gledano iz nemačkog ugla, dobrim delom podrazumevaju da Nemačka treba dodatno i masivno da odreši kesu. Berlin, pak, pritom vaga ekonomsku štetu i rizik od upumpavanja nemačkih milijardi u rupu bez dna, kao i političku štetu koju bi imala ukoliko bi kategorički odbila Pariz i praktično ostala usamljena na evropskoj sceni.
U vremenima krize sve su izraženiji različiti interesi Unije podeljene na 17 članica evrozone i država koje imaju nacionalne valute. Sve češće se govori i o podeli unutar evrozone na nesolidne članice i „jaku šestorku“ – Nemačka, Francuska, Holandija, Luksemburg, Finska i Austrija – koje imaju maksimalan kreditni rejting trostrukog „A“ i koje su samim tim garant trenutnog fonda za spasavanje evrozone.
Angela Merkel energično je demantovala sve spekulacije o budućim podelama unutar EU i sužavanja evrozone: „Nemačka ima samo jedan cilj, da stabilizuje evrozonu u obliku koji trenutno ima.“ Dok u Briselu glasno tapšu na ovakve izjave, a ostatak EU podozrivo ih prima k znanju, premijer Velike Britanije Dejvid Kameron kaže da se njegova zemlja uveliko priprema na mogući raspad evrozone. Ne da bi to bilo u interesu Kraljevine, ali za svaki slučaj.
BRITANSKI FRONT: We agreed to disagree, tako bi učtivo mogao da se opiše nedavni susret Merkelove i Kamerona u Berlinu. Glavni akteri mirno su konstatovali da ne mogu da se slože oko uvođenja poreza na finansijske transakcije (i još oko mnogo toga), jer to što Nemačka traži kao jednu od mera za suzbijanje krize, za London, koji je centar evropske berze novce, prosto je neprihvatljivo. Sve pre i posle Kameronove posete bilo je, međutim, svakojako samo ne učtivo, i dovelo je do toga da anglosaksonski i germanski mediji u velikoj meri zaključe da bi najbolje bilo da Britanija što pre izađe iz te „gubitničke EU kojom dominira Nemačka“, odnosno da „Britanija nikada ništa nije učinila za EU“.
Buru je izazvala izjava Folkera Kaudera, šefa parlamentarne frakcije Hrišćansko-demokratske partije (CDU) Angele Merkel, da se sada „najednom u Evropi govori nemački“, kada je svima potreban novac. Nemačka traži da svi stanu mirno i da slušaju njene komande, graknuli su britanski mediji. Uzalud je Merkelova ponavljala da EU treba korak po korak što više ujedinjavati, da je Britanija neophodna Uniji. Kameron je na jednom banketu u bankarskoj četvrti Londona izjavio da krizu treba iskoristiti kako bi se smanjile kompetencije Brisela. Makar tako prenose nemački mediji, uz opasku da premijer ide niz dlaku evroskepticima u svojoj konzervativnoj partiji.
Ulje na vatru poremećenih nemačko-britanskih odnosa dolila je izjava ministra finansija Nemačke Volfganga Šojblea, da Kraljevina, doduše, ima pravo da se drži svoje funte, ali da on „očekuje pristupanje Britanije evrozoni“, i to možda brže „nego što mnogi na britanskom ostrvu misle“, te da će jednog dana čitava Evropa imati istu monetu.
Do koje mere se svaka izjava predstavnika Nemačke stavlja pod lupu u ostatku Evrope, pokazuje i ratoborna reakcija britanskih medija. „Nemački rat protiv funte, provokativna intervencija“, piše „Dejli mejl“, „Indipendent“ govori o „nemačkom protivudaru“, svi se prisećaju već antologijskog članka u „Gardijanu“ od pre nekoliko meseci koji pod naslovom „Četvrti rajh“ piše o „novom nemačkom hegemonizmu“. Poslanik torijevaca Filip Dejvis poručio je Šojbleu da bi vladi u Berlinu bilo bolje da „umesto da nama govori šta da radimo, oslušne šta žele ljudi u Nemačkoj – prilično sam siguran da bi radije vratili nemačku marku nego da spasavaju Grčku i Italiju“. Visokotiražni nemački „Bild cajtung“ odgovorio je tekstom na temu „šta Britanija uopšte još traži u EU“, a u Britaniji su na nož dočekali i članak objavljen u „Špiglu“ pod „antibritanskim“ naslovom „Bolesna imperija“.
PA TO JE NEPRAVDA: Nemačka savezna vlada zalaže se za brzu promenu važećih ugovora EU koji predviđaju kaznene mere za sve zemlje koje se nedisciplinovano zadužuju. Merkelova kaže da samo ako članice EU uspeju da se dogovore da se konsekventno sankcioniše kršenje Pakta o stabilizaciji i privrednom rastu, može da se povrati izgubljeno poverenje u tržišta. Berlin traži brzo uspostavljanje „fiskalne unije“ 17 članica evrozone, koja bi trebalo da zameni dosadašnju „monetarnu uniju“. Unutar fiskalne unije evropski partneri trebalo bi da se dogovore da deo svojih prava u vođenju budžetske politike ustupe Briselu, te da se potčine kontroli budžetskih izdataka, drugim rečima da se oformi privredna vlada EU.
Upravo u ovakvim zahtevima Berlina mnoge članice EU vide „proboj novog nemačkog hegemonizma“. Jer, Nemačka, doduše, želi da ulaže sredstva u spasavanje evrozone i EU, ali istovremeno želi i da kontroliše na šta će njene milijarde biti utrošene i da li se zemlje koje su dobile, dobijaju ili treba da dobiju finansijske injekcije pridržavaju striktnih mera štednje na kojima insistira ne samo nemačka vlada već i Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond.
Rat rečima protiv Nemačke, koja se našla u samom središtu svetske dužničke krize, uveliko je počeo u evropskim novinama. Britanski „Tajms“ u uredničkom komentaru tako piše: „Ako Klauzevic ima pravo i ako je rat samo vođenje politike drugim sredstvima, onda je Nemačka ponovo u ratu sa Evropom – makar u smislu da nemačka evropska politika pokušava da ostvari tipične ratne ciljeve: pomeranje međunarodnih granica i pokoravanje stranih naroda.“ Ekonomista i Sarkozijev savetnik Žak Atali piše da Evropi posle 1914, 1919, 1933. i 1936. godine, 2011. preti „peto samoubistvo“. Nemačka i Francuska su u prošlom veku četiri puta bile u situaciji da sramnim i apsurdnim odlukama Evropu pretvore u stratište, i svaki put su to učinile, piše Atali. „Danas to ponovo zavisi od Nemačke, u njenim rukama se nalazi oružje za kolektivno samoubistvo najnaprednijeg kontinenta na svetu.“
Tekstovi sa sličnom intonacijom, da bi Nemačka mogla, samo da hoće, da spase EU, ali da Berlin želi kontrolu na Unijom, mogu da se pročitaju i u Irskoj, Italiji i Španiji, a pogotovo u Grčkoj. Lisabonski „Publiko“ piše: „Dragi nemački prijatelji, Evropa je stvorena da bi se prevazišli ratovi, a Nemačka bila uključena u zajednički projekat solidarnosti i demokratije. Ako evro propadne, propašće i EU. Vaša guska, koja leže zlatna jaja, će umreti – bez zajedničkog tržišta i evra Nemačka bi izgubila na uticaju, izgubila bi tržišta i dobrosusedske odnose. Odgovornost za to snosićete pre svega vi Nemci. Zato što ne ispunjavate obaveze najjače i najbogatije evropske sile.“
A poljski „Uvam rze“ piše kako politička nauka o 20. veku ponekad govori kao o „Pax Americana“ i pita se da li će u 21. veku u srednjoj i istočnoj Evropi važiti „Pax Germanica“. Ako je tako, onda je to klasičan slučaj „istorijske ironije“.
U Nemačkoj čitavu ovu antigermansku halabuku posmatraju preneraženo i doživljavaju je kao veliku nepravdu i posve neprimereno pozivanje na nacistička vremena, sa kojima je Nemačka odavno i detaljno raskrstila. Nemačka je ugradila svoju državnost u stvaranje EU, na krizu je reagovala disciplinovano i na pravi način, da bi je sada prozivali što ne želi sama sebi da iskopa raku podmećući bezuslovno leđa za tuđi javašluk.
