Pokrenuto 1990. kao njuz-magazin po ugledu na "Tajm", "Njuzvik", "Vremja", "Špigl" ili "Ekonomist", u kojem ima prostora i za iznošenje ličnog stava i moralnog apela, "Vreme" tri decenije u teškim uslovima neguje novinarstvo zasnovano na činjenicama, analiziranim onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje...
"Sasvim je sigurno da bi se neki građani Srbije usprotivili ako bi Amerikanci direktno podržali nekog od kandidata u Srbiji, kao što smo mi učinili sa Vojislavom Koštunicom 2000. godine. Ali iskreno, niko osim američkih Srba nije primetio entuzijazam Beograda oko Trampa. Američki Srbi možda mogu da utiču na izbore delimično u Ohaju, mada ni to nije odlučujuće"
Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. Za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva
"Usud politike je uništio sve, ništa više nema značaja osim politike i sporta, jer tu leži lova. Velika većina se keša za sitniš i zadovoljni su tim otpacima. Iz dana u dan tako, duranje, gubljenje snage. Diktator je veliki kradljivac snaga, krvopija, demokratska opozicija je propala, uništena je. Populacija postaje utvarna"
Pridavati rutinskom hirotonisanju jednog grla iz Vučićeve služinske ergele značaj i težinu osvetničke simbolike kontra The Petom oktobru prosto je, ako ništa drugo, precenjivanje njegove političke imaginacije
"Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku"
O vizuri mlade generacije nedavne prošlosti, za "Vreme" govore današnji politički aktivisti i novinari koji su bili deca 5. oktobra 2000.
"Teško je utvrditi koja je ‘ideologija’ kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli"
Bio je žestoki protivnik Vojislava Koštunice, da bi mu postao podjednako blizak čim je ovaj postao predsednik SR Jugoslavije. Nije izlazio iz kabineta Borisa Tadića i, kada je izgubio vlast, potpuno ga zaboravio. Vređao je Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića dok su bili u opoziciji, a posle im podilazio kao da nikad ništa ružno nije rekao. Lako će se odreći svakog političara u Srbiji i još će biti taj koji će gubitnika – ma koliko ranije s njim bio dobar – dodatno gurnuti pod vodu da brže potone. Ovako bivši premijer Republike Srpske Mladen Ivanić sažima za "Vreme" političku biografiju Milorada Dodika
Može li se i sme li se reći da je Zagorac Tito zapravo "ubio" Pavelića? I može li Srpkinja u hrvatskom Saboru ispovediti svoje prognaničko iskustvo?
Samoproglašeni predsednik ne vlada državom, već vlada ucenjenim bašibozukom, podtrpeznim kučkama i ližisahanima. Vežgaju i kevću da su Partizanova znamenja komunistička, pa ih treba skloniti. A stoti put ponavljam: 12.000 komunista ušlo je u rat, 9000 je poginulo. E, pa, neće moći promeniti ta partizanska znamenja, patriotska i građanska. Na Stadionu JNA, na Partizanovom stadionu još igraju Čajkovski, Bobek, Zebec, Milutinović, Šoškić, Galić, Jusufi, Kovačević, Vasović, Miladinović. Ne bih kročio na naš stadion kad bi se promenio grb, kao što ne bih ušao u Jugoslovensko dramsko pozorište da promeni ime. Jeste, tradicija je lepota koju čuvamo. Svako ko misli da može prebrisati partizanski ponos zajebao se
