Risto Kubura,
razgovor s đakonom Radošem Mladenovićem iz Žičke eparhije počinje pitanjem:
„Oče đakone, glasno razmišljajući u vašem prisustvu pitaću: o Bože, i svi sveti, šta se to dešava na planeti?“
Đakon Radoš Mladenović:
„Rekao bih da se Amerika kao kobac nadnela nad celu planetu. U svom totalitarizmu nema premca i jedina je zemlja otvorenog komunizma. U Americi je sve komunističko – od jednopartijskog sistema, demokrate i republikanci avers i revers iste političke linije, do petokrake pod kojom započinju sve ratove i pod kojom ginu na frontovima.“
Risto Kubura:
Da li odobravate najavljeni miting homoseksualaca?
Đakon Radoš Mladenović:
„Narečeni festival pripada repertoaru lokalnih strategija. Taj miting bi trebalo da se održi na mestu gde je sveti đakon Avakum nabijen na kolac pored Stambol kapije, koja se nalazila između Narodnog pozorišta i spomenika Knezu Mihailu u Beogradu. Oni, dakle, oprostite na izrazu, koji se nabijaju na faluse, rugaju se krsnovaskrsloj žrtvi đakona Avakuma. Ne samo njegovoj već i ostalih velikomučenika koji su tu na kočeve nabijani.“
(„ID“)
Stoja,
folk zvezda, o sebi i Tini Tarner:
„Kada sam počela da promovišem prošli album, zezala sam se da imam novi imidž jer je bilo očigledno da sam se ‘ubucila’. Od tad nikako da smršam, mada se, ruku na srce, nisam mnogo ni trudila. Uostalom, bila bih smešna sa 45 kilograma i agresivnim nastupom na sceni. Ja sam puna energije, a ovako izgledam moćno! Uostalom, pogledajte Tinu Tarner. Ima šest banki, u top formi je… Ni ona nije baš preterano vitka i – ništa joj ne fali! Ja sam prava ženska – ima me!“
Stoja o svom novom albumu: „Mom kompozitoru, većini kolega, a i meni, najviše se dopada pesma Umri. Ne, nije to onaj fazon ‘umri muški’, nego tekst ide: ‘Umri, zbogom, a ja ću za tobom!’. Pesma je neobična, gotovo kao film.“ („Sabor“)
NN,
vlasnik ilegalne štamparije u Beogradu, otkriva da se mnogi „smrtnici“ radi lakšeg dobijanja viza u ambasadama predstavljaju kao estradne zvezde i da zbog toga naručuju lažne postere i CD-ove: „Došla je izvesna dama da joj kompjuterski obradimo sliku. Na telu jedne poznate manekenke našla se njena glava. Stavimo tu kombinovanu sliku na poster i na kompakt-disk. Ona se oduševi i objasni nam tek tada o čemu se radi. Trebalo je da joj pošalje garancije gospodin koji je nikada nije video u životu, već je s njim uspostavila samo telefonski kontakt preko svoje drugarice. Onako punačka kakva je bila sigurno da ga ne bi šarmirala. Ali, kada se već tamo nađe, rezonovala je, valjda će uspeti da pridobije njegovu naklonost i obezbedi posao i prenoćište. Kada je tamo stigla, gospodin se umalo šokirao. Čak je tvrdio da mu je podmetnuta…“ („Sabor“)
Ćira,
folk pevač u usponu, tvrdi da je neodoljiv za žene ilustrujući tu tezu iskustvom s jednog koncerta u Švajcarskoj: „Najbliže obožavateljke prvo su počele da me grle i čupkaju za kosu, a onda i da me kite švajcarcima. Neke od njih uspele su da mi zavuku novčanice ispod kragne. Pri tom mi puče gornje dugme na košulji i odveže se kravata. U žaru borbe i nju sam ubrzo izgubio! Pomislih, zavšiće se na tome, ali… Nije prošlo mnogo kad su dve devojke ili žene, ne sećam se, pokušale da mi stave lovu u pantalone. Pri tom puče rajsferšlus kao da ga nije ni bilo. Videh ja da je đavo odneo šalu, privedoh blok pesama kraju i krenuh da danem dušom. Prođoh pored jednog ogledala i kada sam video kako izgledam, umalo me nije šlog strefio. Ličio sam na očerupanog pevca.“ („Sabor“)
Nino,
estradna zvezda, u „Saboru“ otkriva: „Znate, kad ne radim, idem po kući neobrijan, neočešljan, ne perem kosu… Joj, da ne pomisle ljudi da sam i štrokav – tuširanje ne ukidam. Mrzi me da se sređujem i nije nikakvo čudo što sebi kažem: Našta ličiš, idiote! Na sreću, prva kafica mi pomogne. Posle nje, već sam sebi lepši. Onda priđem ogledalu, nasmešim se i kažem: Dobro jutro, lepotane! Najbolji si na svetu.“
O prošlosti i posledicama: „Jedno vreme sam se opijao – kada mi nije bilo ni do sebe, ni do okoline, ni do karijere. Bežao sam u alkohol. Činili su to mnogi, ali ljudi uvek vide samo mene. Oduvek sam bio dežurni krivac. Često se začudim što me ne okriviše za onaj užas u Njujorku! Ma, dobro je sve dok me ne odvedu u Hag.“
Konačno, uprkos brojnim zlobnicima: „Prognozirali su mi dva leta. A ja sam, eto, još mlad i lep! I pored mojih godinica!“ („Sabor“)
Vuko Pešikara,
poštar iz Kačareva, o počecima sad već tradicionalne kačarevske Slaninijade: „Bila pre petnaest godina gadna neka vejavica. A Kačarevci na posao putovali vozom. Za Beograd. Zavejalo tako, zimsko doba, šta ćeš. I sedimo tako u kafani, dangubimo i divanimo. Posvađamo se odjedared oko toga čija je slanina bolja. Dogovorimo se da donesemo po parče, pa na megdan. Da nije bilo tako, ne bi Kačarevo i Slaninijada pre sedam godina bili čak šest minuta na CNN-u. Celi svet nas vid’o.“ („Glas javnosti“)
Slađa ex Đogani,
pevačica, igračica i seks simbol: „Muškarci najčešće obraćaju pažnju na moj stomak ili guzu. Retko se dešava da neko primeti da imam lepe oči. To uoče samo pravi muškarci. Možda zvuči čudno, ali najseksi komplimentom smatram kada mi neko kaže da imam lepe oči.“ („Tina“)
Darko Kostić,
modni kreator i trenutno vrlo popularni stilista estradnih zvezda, o sve primetnijoj „želji za poistovećivanjem“: „Kad smo radili spot grupe Mobi Dik, Aleksandri (pevačici – prim. ur.) obukli smo košulju, stavili kravatu, povez preko očiju, šešir… Posle mesec dana u diskoteci sam video pet devojaka u istoj takvoj košulji, sa kravatom i šeširom. Tog trenutka sam pomislio da od žena pravim frankenštajne.“
O stajlingu narodnjaka Kostić kaže: „Mnogi pljuju po narodnjacima, što po mom mišljenju nema nikakvog smisla. Oni treba da izgledaju upravo tako kako izgledaju jer to iziskuju njihove pesme. Mene je sramota da to slušam, a kako je njima koji pevaju – mogu samo da zamislim.“ („Tina“)
Božidar Milenković,
stočar s Kopaonika, tvrdi da je prešao „vremensku kapiju“ i otputovao u drugu dimenziju. Avgusta prošle godine on je pao i onesvestio se, a pošto se probudio iz nesvesti video je konjanike odevene u odore srednjovekovnih vitezova: „Jedan od dva ogromna crna konja, bogato okićena lancima i kopčama na kožnim uzdama, zafrkta i prekide moje misli. Iako sam bio uplašen, shvatio sam da sam izgubljen u vremenu i prostoru. Upitao sam konjanike gde se nalazim. Oni me pogledaše i razmeniše nekoliko meni nerazumljivih reči, a zatim se jedan od njih okrenu ka meni i nešto promrmlja… U strahu od pomisli da ću biti okovan, skinuo sam pušku s ramena i opalio jedan hitac. Njihovi konji su, izdignuvši se na zadnje noge, zanjištali i dali se u bekstvo… Osvrnuo sam se i spazio ogromnu stenovitu planinu. Znao sam da je to Treska. Laknulo mi je jer sam postao svestan da ako sam izgubljen u vremenu, nisam i u prostoru.“ („Zona sumraka“)
Raka Marić,
menadžer i izvršni producent firme Stars Music Production, odgovara na pitanje hoće li svoju pažnju usmeriti na dolazak Rolingstounsa u Beograd: „Naravno da hoću. I potrudiću se da ih dovedem, ali ne ove godine. Pripremamo koncert Cece Ražnatović, pa nema mesta za dva spektakla. Ne može ni bogatija zemlja da podnese više koncerata na Marakani, a kamoli siromašna kao naša.“ („Blic nedelje“)
Ana Smolović,
manekenka iz Mojkovca, kaže da joj je vozač formule 1 Mika Hakinen omiljeni sportista i da bi volela da ga upozna: „Znam vrlo dobro koliko je lepa njegova devojka, ali sigurno nije zgodna i pametna kao ja. Inače, devojke s ovog prostora su poznate po moći kojom svakog muškarca mogu da osvoje. Samo da dođem do Hakinena, zaboraviće on sve devojke ovoga sveta.“
(„Blic nedelje“)
Mr Gvozden Sredić,
u „Pismu čitalaca“ predlaže:
„Pošto nam g. Solana u ime Evropske unije sugeriše kako da uredimo naše odnose u zemlji, predlažem da njega zamolimo da nam reši i pitanje srpskog naziva valute Evropske monetarne unije, euro ili evro. Istina najbitnije je imati ga u džepu, ali nije loše ni znati tačno kako se zove, zar ne?“
(„NIN“)
Jovan Čeković,
generalni direktor Jugoimporta, na konferenciji za novinare u Vladi Srbije predstavio je „prvu svetsku agenciju za čišćenje ubojnih sredstava“. Agencija će imati sertifikat Evropske unije i Pakta za stabilnost i dodaje:
„Namera nam je da posao proširimo i na Avganistan i dalje.“
(Beta)
Ljubodrag Stojadinović,
vojno-politički komentator, analizira tok suđenja Slobodanu Miloševiću:
»Globalna javnost nikada nije upoznala njegovu sofističku i paralogističku kreativnost. Milošević je impresivan upravo kad obrazlaže nemoguće i kad je u sukobu sa realnošću. Izvan zdrave analize takve njegove ekspresije mogu da budu fascinantne. Na taj način osobena frazeološka vulgarizacija može da opstane i kao argument.«
(»Politika«)
