NN,
ispitanik u istraživanju javnog mnjenja Centra za proučavanje alternativa:
„Ja kao radim u kao fabrici, oni me kao plaćaju, pa moja porodica i ja kao živimo.“
(„Danas“)
Vesna Vukelić Vendi,
folk pevačica i skandal majstor, (opet) o domaćim političarima: „Ne mogu da verujem da je Maršićanin ispao najveći švaler. Vuk Obradović, hajde de, on ima onaj vodnjikavi pogled stereotipnog švaleraša, ali za Maršićanina, s onim njegovim podočnjacima, nisam verovala. Kao prava švalerčina mi deluje Bane Ivković jer mi liči na čoveka koji može da se zaljubi samo u novac i moć, a takvi su najbolji švaleri. Sladak mi je i Siniša Vučinić. On me je svojevremeno zvao da budem portparol njegove stranke, ali ja ne varim tu njegovu levu orijentaciju. Inače ja sam prava dobrica. Ali, da mogu da biram: Čeda Jovanović. On je broj jedan.“ („Ekskluziv“)
Dejan Santovac,
bivši vlasnik nekoliko noćnih klubova u Moskvi, tvrdi da je svojevremeno, zahvaljujući saradnicima Srbima, promenio noćni život ruske prestonice: „Pravi početak je vezan za menadžera Sinišu, legendu noćnog života Beograda, koji je radio u klubu Nana, pa u Italiji, a onda je došao u Moskvu. U mom Džezu mogao si da vidiš najlepše obučene ljude i Sinišu s neverovatnim fazonima: lepim ženama kaže da su pametne, pametnima da su lepe. Siniša je toliko daleko išao u svom bezobrazluku da je dozvoljavao da se u prvom redu parkiraju samo mercedesi, čak ni ferari ili jaguar. Rekord je bilo veče kada je bilo parkirano 39 mercedesa. Mnogo toga je zavisilo od Sinišinog raspoloženja. Bio je u stanju da s ulaza vrati milionera jer je u džemperu sirogojno „.
Iz sličnih iskustava sledi zaključak: „Nijedan pravi klub ne može da opstane ako tu ne radi dobra riba i jedan gej. To je recept za uspeh, šlag na svakoj torti. Šta god da radiš, ako uradiš sa šmekom, ima smisla, nije bitno da li si uradio pravu stvar ili ne. Šmek nema cenu, to je stvar osmeha, pogleda, detalja… Ne može da se nauči ili kupi. Znam mnoge koji su bili spremni da daju sav aluminijum, svu glinu i olovo Rusije za malo šmeka, ali ne vredi“. („Ekskluziv“)
Sonja Savić,
glumica, o povezanosti droge, države i homoseksualnosti:
„Heroin pojeftini uvek kada su neke velike frke koje mogu da utiču na državu. Državi odgovara da ima heroinske zavisnike, jer oni ne mogu da utiču na promene, a ljudi koji puše marihuanu mogu da organizuju te promene. Kada je otvorena Industrija 1991. godine i počela da se širi tehno kultura, u Beogradu su besplatno delili ekstazi. Probala sam ga i otkrila da su oni na taj način stvorili novu generaciju homoseksualaca. Ekstazi otvara čakru iznad dupeta i na taj način je analni otvor opušteniji… Sve to kontroliše država.“
(„Ekskluziv“)
Žarko Petrović Žare,
vođa „najžešće“ grupe navijača Partizana poznate pod nazivom Kaznena ekspedicija, o starim dobrim vremenima: „U Zagreb nas je išlo dve-tri hiljade. Unapred se znalo šta ćemo da radimo. Čim izađemo iz voza, odemo u jedan dragstor blizu stanice, ubacimo tri dimne bombe i utrčimo da iznesemo hranu i piće. Zatim odemo do Lovačkog doma i čekamo navijače Dinama koji su morali tuda da prođu na putu za stadion. Stalno smo ih drali od batina i zadali smo im domaće zadatke koje nikada neće rešiti. Uvek smo više cenili Torcidu. Puno ih je dolazilo u Beograd, svi u spitfajer jaknama i skoro svi su bili drogirani.“
Prema Žaretovim rečima, „Kaznena ekspedicija“ povremeno je imala popuste: „U Istanbulu smo nas petorica bili u javnoj kući na azijskoj strani grada. Doneli su nam račun od 1200 maraka i kad smo odbili da platimo, skupi se njih sto s noževima i satarama. Na sreću, gazda je bio iz Novog Pazara i kad je video da navijamo za Partizan, samo je skinuo jednu nulu. Najbolje smo prošli nedavno kad smo išli s košarkašima na utakmicu s Ostendeom, u Belgiju. Kad je trebalo da krenemo nazad, naredili smo vozaču da vozi u Amsterdam. Tamo smo se proveli fantastično. Neki su išli kod kurvi i kad je trebalo da plate, izvadili su sto dinara, a dobili kusur pedeset maraka.“
(„Ekskluziv“)
Dragan Nikolić Čupa,
„bivši žestoki momak, bodigard vidovite Zorke, taksista“, o nepristojnoj ponudi jedne poznate beogradske dame: „Posle završene vožnje, u polutami zgrade u kojoj stanuje rekla mi je da je zaboravila novčanik i potvrđivala to istresanjem stvari iz svoje torbe pa mi je predložila da mi p…, to jest, da mi uzvrati oralnim zadovoljstvom. Ja sam joj iskusno odgovorio da će joj smetati volan. Ona je samo slegnula ramenima i našla se u neverici, ali sam je brzo vratio u stvarnost predloživši joj da to može da uradi jednom mom prijatelju što radi na benzinskoj pumpi, a da on meni za to naspe dvadeset litara benzina u rezervoar. Pristala je i odvezao sam je do pumpe pred kojom nisam dugo čekao da ona privoli pumpadžiju da mi sipa gorivo. I, moram da naglasim da sam jedino tada u karijeri dobio čist benzin i to punu meru, što je na našim pumpama prava lutrija.“
(„Ekskluziv“)
Bane Krstić,
frontmen grupe Garavi sokak o Beogradu i Novom Sadu: „Ti u Novom Sadu ne možeš da egzistiraš, a da pri tom nekog varaš. U Beogradu je to moguće jer je ogroman i možeš da se kriješ. Novi Sad je centar regije u kojoj se puno radi, gde se proizvodi život, hrana, biljke. To je jedan human posao koji stvara specifičan mentalitet. Ja taj svoj pogled na Vojvodinu nazivam lirskom sociologijom…Ti si danas putovao od Beograda do Novog Sada i primetio si koliko je autoput loš. Loš autoput znači da se preko njega često prelazi, a to znači da su Beograd i Novi Sad u dobrim odnosima i da stalno komuniciraju.“
Krstić o zvukovima: „Primetio sam odavno da motor auta proizvodi određeni tonalitet uz koji volim da pevušim. Čak pravi i vibrirajući zvuk koji sam ja nazvao auto vibrato. Uz tu muziku ponekad komponujem svoje pesme. Verujte mi da je taj zvuk najlepši kada putujem prema Beogradu ili kada se vraćam u Novi Sad. Potpuno je isti u oba smera.“
(„Duga“)
Vesna Perović,
predsednik Skupštine Crne Gore: „Srela sam dosta Crnogoraca koji čeznu da nauče savršenu ekavicu ne bi li i jezikom pokazali da su veći Srbi od Srba, i to je jedan od pokazatelja neshvatljivog dvojnog nacionalnog osećanja koje donosi čitavoj Crnoj Gori dosta nesreće. Ja bih svima njima preporučila da bar svoju decu podstaknu da, umesto ekavice, prilegnu na učenje engleskog, pa makar sebe smatrali i Srbima. Od engleskog će sigurno imati više koristi.“
(„Duga“)
Marko Vidojković,
saradnik „Duge“ piše o poljupcu i o Srpkinjama: „Po želji, za vreme poljupca, hvatajte žrtvu za dupe. Nemojte da vas zavara to što se devojke s lakoćom ljube u usta u novogodišnjoj noći. To nipošto ne znači da ćete uspeti da ih strpate u krevet. Prosečna Srpkinja se lako ljubi, ali je za krevet potreban barem guzati golf.“
Što se tiče Srba, Vidojković ističe sledeće: „Većina Srba su tobdžije. Srbi su toliko potentni da im žene nisu dovoljne. Mačo Srbi povaljuju sve živo, žene, koze, ovce i kućne aparate, a kad se nađu u zatvoru ili vojci, povaljuju i druge, malo manje mačo Srbe. Znači, nije sramota kad mačo Srbin, ćelavi fašista ili pop u zatvoru siluje drugog muškarca, čak se posle o tome ispredaju i bajke, ali je sramota kad se pederi u roze pantalonama muvaju centrom grada. Ali, ovde je običaj da se kumovima odsecaju glave i komšijama povaljuju ćerke, može i malo licemerja sve to da začini.“ („Duga“)
Zoran Simović,
golmanska legenda, o svojoj nekadašnjoj popularnosti u Turskoj: „Vodili su me po školama samo da me deca pipnu. Osećaš se kao mečka koju pokazuju. A u novinama kreću karikature, što je dokaz velike popularnosti. Na jednoj su me nacrtali s ovnujskim rogovima. Hteo sam da odem u redakciju i sve porazbijam. A tamo je najveća počast kad ti kažu da imaš na glavi rogove ovna, jer je to simbol muškosti. Zamislite da vam ovde neko nacrta rogove! Ne bi vas oprali ni Dunav ni Sava dok ne dokažete da niste rogonja i da vas žena ne vara.“ („Duga“)
Vanja Bulić,
novinar, o jednoj reklami na našim televizijama:
„Testirajte sebe: šta piše na limenki s kojom jedna simpatična kornjača ima ljubavni odnos? Ne znate, naravno, jer vam u svakodnevnom životu nedostaje zdrav seks, pa se divite jednoj običnoj kornjači (nadam se da je mužjak), koja u tom trenutku postaje vaš delegat na specijalnom zadatku. Iz ovako devijantnog odnosa može svašta da se izrodi, pa ako već ne možete da se setite koja tečnost se nalazi u limenki, brzo ćete shvatiti poruku: ako ne kupite ovo piće, j… će vas kornjača! A kako da kupite kad ne znate šta piše na limenki? U prevodu: kupili ne kupili, bićete j…! U tome je suština svake velike i prave reklame, jer se samo delimično naslanja na život u kome je sve manje zdravog seksa.“
(„Duga“)
Miroslav,
stanovnik romskog naselja ispod mosta Gazela, govori o teškom životu:
„Vidiš, bre, kako je sve poskupelo. Nama Ciganima je sve teže da preživimo, a kad treba da se ratuje, guraju nas u prve redove. Ima puno muškaraca odavde koji su bili na ratištu ranjavani, a kad se obrate za neku pomoć, samo ih lažu. Pre smo živeli mnogo bolje. Kad bi nam se vratio Sloba!“
(„Glas“)
Nikola Vukčević,
reditelj, u svom dnevniku, komentariše suđenje Slobodanu Miloševiću:
„Opet Milošević na TV-u. Slušam slučajno ili namjerno, ovih dana šta ljudi pričaju, gledajući ga. Ti ljudi su pripadnici različitih političkih partija, svih uzrasta ali mu se gotovo svi dive!?! Svi navijaju za njega! Mnogi kažu: ja sam ga deset godina mrzio više nego ikoga, a sad mu se divim…
Neki su imali nekog Jana Palaha što se zapalio, u znak protesta, na trgu goreći kao fitilj, gdje je sva inteligencija njegove domovine bila lampa da pojača njegovu svjetlost od gorenja. A mi?“
(„Monitor“)
