Uskokovićeva hajdučija

Poslednjeg dana januara srpska policija oglasila se saopštenjem u kojem se javnost obaveštava da je Branislav Uskoković, bivši direktor Elektrodistribucije Beograd, uhapšen i priveden istražnom sudiji zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja i krivično delo nesavesnog rada u privrednom poslovanju. U celoj situaciji vremešni Uskoković (65 godina) nije bio sam: krivične prijave su podnete i protiv rukovodilaca u EDB-u Ratomira Bajagića i Đure Mitrovića, kao i protiv vlasnika privatnih firmi koje su sarađivale sa Uskokovićem – navedena su imena Slobodana Markovića, Vladana Skadrića, Lidije Bukvić (jedna od tri ćerke Branislava Uskokovića) i Stojana Lakovskog.

U saopštenju se iznosi podatak koji je zapanjio čitavu javnost: „Radeći na ovom slučaju, kriminalistička policija je utvrdila da je Uskoković raznim mahinacijama kupio ukupno 30 kuća, stanova i poslovnih objekata na teritoriji Beograda, koje je osim na svoje ime prevodio i na članove svoje porodice“. Pored ovog saopštenja u javnosti se pojavio izveštaj Komisije za ispitivanje zakonitosti rada, finansijskog poslovanja i korišćenja sredstava EDB-a iz kojeg se vidi da je bivši direktor za milione dinara ojadio firmu na čijem se čelu nalazio desetak godina.

MOĆ CENTRA: U čitavom poslu nije bio sam, već je organizovao, verovatno, grupu svojih poverenika (pominju se imena dvanaestorice direktora i rukovodilaca) na vodećim mestima u EDB-u, pa su mogli zajedno da otimaju. U izveštaju su pomenute firme, uglavnom privatne, s kojima je Uskoković sklapao raznorazne ugovore, sve na štetu EDB-a. Istraga će pokazati da li su to firme Uskokovićevih prijatelja ili, kako tvrdi za „Vreme“ izvor iz EDB-a, firme samog Uskokovića. Ljudi koji su sve ove godine radili u Elektrodistribuciji Beograd mogli su svakodnevno od početka devedesetih da budu svedoci uspostavljanja mafijaškog sistema upravljanja, potpune centralizacije i usmeravanja odlučivanja ka jednom centru. To zvuči poznato. Po onome što je u javnost iznela Komisija i po onome što smo mogli da saznamo od izvora u EDB-u, gotovo da nije postojao nijedan posao u koji Uskoković nije bio umešan jer, jednostavno, bez njegovog aminovanja, pismenog ili usmenog, nije se moglo ama baš ništa uraditi. A to što se radilo odlazilo bi najvećim delom na račun samog Uskokovića, a ponešto i za predizborne aktivnosti tadašnje vlasti. Iz tog perioda je i sledeči slučaj: u jesen 1996. godine traženo je od Uskokovića da partijskoj centrali prosledi novac za kampanju i on je zamalo mogao da izgubi položaj zato što je nešto ranije za veliki novac kupio najnoviji model mercedesa, pa nije odmah imao dovoljno novca. Jedan od načina na koji je Uskoković ostvarivao materijalnu dobit a na štetu firme ticao se saradnje s velikim građevinskim kompanijama. Pošto je voleo poslove u kojima ima „prelamanja“ i „đuture“ pogađanja, ne bi naplatio izvođaču građevinskih radova troškove tzv. plombiranja brojila, a za uzvrat bi EDB-u (čitaj Uskokoviću) pripali neki stanovi u novoizgrađenom naselju. Onda ni ne čudi njegova sklonost ka nekretninama.

Kada se kupovala oprema, to je rađeno na potpuno divlji način, burazerski, na „dođem ti“, a pri tom su milioni maraka izlazili iz preduzeća. Uskoković je prodavao i opremu iz EDB-a kao staru da bi je kasnije prefarbanu kupio i instalirao kao novu. Ko zna da li će ikad biti obelodanjeno koliko je dugova raznoraznim ljudima i preduzećima otpisao, odnosno, koliko klijenata EDB-a nije u proteklih deset godina plaćalo struju. Za sve to vreme građani su bili iscrpljivani restrikcijama koje su pravdane nepravednim sankcijama. Domaćinski odnos i svest o opštem dobru Uskoković je pokazao i kada je trebalo opremiti kancelarije: samo za četiri platna slikara naivca Save Stojkova iz Sombora dato je 24.000 nemačkih maraka. Automobili su kupovani kod prijateljskih firmi iz Čačka po ceni koja je uvek prelazila maloprodajnu. Pošto je to bila njegova firma, Uskoković je ekipe koristio u toku izgradnje brojnih zadužbina kojima je preplavio Beograd. Takođe, jedan od omiljenih načina poslovanja direktora Uskokovića bio je da EDB uplati privatnoj firmi na račun svotu za određenu robu koja nikada ne dođe u magacine EDB-a.

PROFIL: Komentarišući za naš list slučaj Uskoković, Dušan Davidović iz Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja kaže da je ovakva osionost u ponašanju direktora jedne državne firme posledica ukidanja Zakona o društvenoj samozaštiti 1992. koji je jednim svojim delom podrazumevao mehanizme kontrole poslovanja unutar preduzeća. „Kada je ukinut taj zakon“, kaže Davidović, „otvorena su širom vrata malverzacijama i uopšte kriminogenom ponašanju u poslovanju. Kada se danas kaže Zakon o društvenoj samozaštiti, to može zvučati anahrono, ali je uvek bolje imati zakon nego dozvoliti pojedincu da sam o svemu odlučuje. Jednostavno, Uskoković je paradigma jedne mafijaške političke strukture i pitanje je vremena koliko će se sličnih stvari otkriti.“

U novinama se pojavio i spisak adresa na kojima se nalaze sve kuće Branislava Uskokovića iz kojeg se vidi da je preferirao beogradsku opštinu Vračar i po onome što čovek koji se šeta ovim delom grada može da vidi – uglavnom se nije štedelo. Najreprezentativniji objekat je vila u Petrogradskoj 3 koja se vodi na najmlađu ćerku Jelenu, udatu Mitrović, vlasnicu radnje za hemijsko čišćenje Jupiter u obližnjoj Kalenićevoj 6. Na ovoj adresi, na prezime Uskoković, vode se dva stana i poslovni prostor u prizemlju koje je Branislav nasledio od svoje starije sestre Milke Uskoković. Komšije kažu da je pokojna starica bila ponosna na svog brata i da je do poslednjeg dana bila aktivna u boračkoj organizaciji i kao predsednica kućnog saveta. Po njenoj smrti, Branislav Uskoković dolazi u vlasništvo stana u Kalenićevoj, a potom bez saglasnosti stanara zauzima zajedničke prostorije u prizemlju i pred kraj 2000. otvara radnju ćerki Jeleni. Pretpostavlja se da je pomenuta vlasnica radnje za hemijsko čišćenje studirala neko vreme u Francuskoj, pa je otac, na račun firme, često odlazio detetu u posetu. Da li je Uskoković i u Parizu uspeo da zapati nekakvu nekretninicu, istražni organi tek treba da utvrde.

ULOGA OPŠTINE: Postoje indicije da ova familija ima kuće i u Podgorici i Budvi.

Pokušali smo da proverimo u Opštini Vračar da li je Uskoković dobio dozvole da onoliko zida i ako je dobio kako nikom nije upao u oko. Saznali smo da mu u Opštini nisu dali dozvole, da su čak pokušali da sruše objekat u Kičevskoj 19, ali da to u vreme Miloševića nije bilo moguće jer je Uskok, kako su ga zvali u EDB-u, bio moćan čovek kome se sve moglo. Ostaje pitanje kako od promene vlasti naovamo ništa nije učinjeno na tom planu jer se nedavno desilo da u ulici 14. decembra bude porušen jedan objekat koji je zidan bez dozvole, a nedovršena zadužbina Branislava Uskokovića u ulici Božidara Adžije 13 stoji netaknuta. Treba reći, kada je o pomenutoj nedovršenoj vili reč, da je plac na kojoj se nalazi kupljen pre desetak godina, a da je ona „pod krovom“ nekoliko godina. Kao da Uskoković nije mogao baš sve da postigne.

Za čitavu priču oko nekretnina možda je bitno i to da je bivši direktor EDB-a u osamdesetim bio odbornik u Opštini Vračar, dok se docnije bavio samo privredom i izgleda zbrinjavanjem sve tri kćeri koliko je mogao. I u ovoj oblasti delovanja Branislav Uskoković je pokazivao smisao za starinu i za prave vrednosti: tako se u njegovom vlasništvu našla stara i lepa vila u Topolskoj 4. I ostali objekti su tu u blizini, u krugu od kilometar i po: Molerova 59 i 45, Baba Višnjina 46, Novopazarska 41 itd.

Hapšenjem Branislava Uskokovića nova vlast je pokazala da će se možda upustiti u ozbiljniji obračun s nasleđenim sistemom koji su predstavljali „ljudi posebnog kova“, sposobni da zbog ličnog bogaćenja unište preduzeće koje upošljava više desetina hiljada ljudi. Vešto izbegavajući čari medija, bivši direktor JP EDB, plivao je uspešno kroz sistem koji je sam stvorio u ambijentu koji su mu drugi omogućili.