Nema umora

Najdirektnije je to saopštio Slobodan Lalović, sekretar Komisije Vlade Srbije za ispitivanje zloupotreba u finansijskom poslovanju, požalivši se medijima da „kako se udaljavamo od 5. oktobra 2000, u javnosti, ali i u vladajućoj koaliciji jenjavaju volja i politički interes“ za primenu zakona. Lalović, međutim, nije bio sklon da proceni da, kako se sve češće šuška, kočnicu predstavljaju pritisci da se Zakon selektivno primeni, već, prema njegovom objašnjenju, „problem leži u samom konceptu Zakona, jer kada stvari postavite preširoko, imate pred sobom jedan mamutski posao, za čije bi okončanje trebalo nekoliko godina“.

A možda i decenija, s obzirom na dosadašnji tempo naplate. Jer, za pola godine primene Zakona koji je trebalo da kazni sve one koji su korišćenjem privilegija u vreme vladavine Slobodana Miloševića došli do enormnog bogatstva, umesto pompezno najavljivanih milijardi nemačkih maraka (ukupan iznos poreske osnovice, prema početnoj najavi guvernera NBJ-a Mlađana Dinkića je 8,3 milijarde maraka), podeljeno je 390 rešenja za porez u visini od 270.461.421 marke. Od toga je naplaćeno svega 55.333.529 maraka (utrošenih za jednokratne prednovogodišnje isplate po 3000 dinara prosvetnim i zdravstvenim radnicima i hiljadu „svetosavskih“ stipendija studentima). I to ubedljivo najviše od kompanije Bogoljuba Karića i ostale braće – oko 40 miliona maraka. Deo svojih jednokratnih poreskih obaveza ispunile su i neke druge firme (među najbržima je bio TV Pink), ali i pojedinačni posetioci promocija knjiga Mire Marković i sličnih manifestacija – bivši ministar inostranih poslova Živadin Jovanović, Dragomir Tomić (Simpo), bivši ministar policije i Miloševićev kolega sa haške optužnice Vlajko Stojiljković, pa onda još jedan lik sa iste top liste, aktuleni predsednik Srbije Milan Milutinović, bivša ministarka Radmila Milentijević…

RADNJA ISPOD ŽITA: Takav personalni sastav ekstraprofit-tima izazvao je u javnosti sumnje da je, radi stvaranja uverenja da je stavljena definitivna tačka na političko preusmeravanje tokova novca, za naplatu „kaznenog“ poreza odabran deo najočiglednije privilegovanih, dok su ostali finansijski miljenici prethodnog režima uspeli da „ispod žita“ i sa novim vlastima sklope „dil“ i svoje poslove legalizuju i bez plaćanja jednokratnog poreza.

Prema oceni Milana Nikolića, direktora Centra za proučavanje alternativa (CPA), građani u početku jesu bili dobro prihvatili uvođenje poreza na ekstraprofit, očekujući oštar rez u odnosu na Miloševićev period, ali su u prvim mesecima primene Zakona u dobroj meri izgubili početni entuzijazam. „Nakon zaoštravanja sukoba u okviru DOS-a, videlo se da jedna strana te koalicije favorizuje neke preduzetnike iz Miloševićevog perioda, pre svega one koji mogu biti od veće političke podrške“, kaže Nikolić i procenjuje da verovatno već sada funkcioniše politička logika „bolje da ja ne diram ove koji mogu da mi pomognu u sledećoj političkoj kampanji i, ako mogu, oštetim one koji bi njima pomogli, pa ću biti u određenoj prednosti“.

Nikolić upozorava na razne potencijalne opasnosti: „Preduzetnička elita iz Miloševićevog perioda može da pokuša da stekne pozicije slične onima koje je imala i u odnosu na novu vlast jedino kroz kanale korupcije, što je dvostruko loše za nas: prvo, što korumpira političku elitu, drugo, što donosi loš preduzetnički model. To nisu ljudi koji idu na inovacije, na nove tehnologije, obaranje cena, to su ljudi koji su navikli da ‘burazer tehnologijom’, činjenjem sitnih usluga, korumpiranjem državnih službenika i političkom lojalnošću postižu velike profite“, kaže direktor CPA-a i zaključuje da „s njima ne možemo u Evropsku uniju ni u razvijenu ekonomiju kompetitivnog tipa“. Uz ocenu da je umesto oporezivanja profita, što je teško dokazati, valjalo pristupiti oporezivanju imovine, Nikolić kaže i da mu je žao što nova politička elita nije prijavila svoju imovinu u momentu ulaska u Vladu, kako bi građani mogli da kontrolišu i njihovo ponašanje.

Predstavnici Vlade uporno, međutim, tvrde da strahovanjima da su ekstraprofiterski računi politički skrojeni nema mesta. „Ovo je mesto gde duvaju vetrovi sa svih strana“, reći će na tu temu Aleksandar Radović, predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba i glavni sakupljač poreza, tvrdeći istovremeno da ti politički pritisci različitih usmerenja nimalo ne utiču na rad tima kojim rukovodi. Isto tvrdi i ministar kome građani Srbije najviše veruju, Božidar Đelić: niti politička volja za obračunom sa ekstraprofiterima slabi niti su pokušaji brisanja sa spiska profitera, „kojih jeste bilo“, uspeli, „odgovorno tvrdi“ ministar.

ZAKONOM NA ZAKON: Iz njegovog objašnjenja proizilazi da je utisak o neuspešnosti akcije ekstraoporezivanja stvoren samo zbog toga što su prvobitno pogrešno procenjeni količina novca koji bi trebalo da bude oporezovan i tehnički problemi, odnosno zbog nedovoljnog broja ljudi koji bi trebalo da kopaju po brdu dokumentacije stvorenom od 1989. godine do momenta usvajanja Zakona o porezu na ekstraprofit. Guverner Dinkić se, promovišući akciju ekstraoporezivanja, pozivao samo na dokumentaciju i najavio poresku osnovicu od 8,3 milijarde maraka, objasnio je Đelić. „Kvaka“ je u tome da je dokumentacija pokazivala samo koliko je bilo primarne sive emisije, a tek posle se videlo da je najveći deo novca štampanog bez pokrića otišao za kupovinu socijalnog mira, zavrtevši pri tom spiralu inflacije. „Realnost istinskog profitiranja“, prema njegovim rečima, ukazuje na broj od nekoliko stotina miliona maraka, nikako milijardi. A premijer Zoran Đinđić, takođe tvrdeći da nema obustavljanja naplate ekstraprofita, tipuje na sumu od „nešto preko 300 miliona maraka“.

Do konačne brojke doći će se tek kada Komisija u potpunosti završi posao za koji se u početku nije tačno procenilo koliko je velik. Đelić kaže da je od Radovića upravo dobio potvrdu da su pojačani timovi koji rade na stambenim i spoljno-trgovinskim pitanjima i najavljuje ulazak „male armije ljudi“ u savezno ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, čijih se 3600 stranica dokumentacije o uvozu akciznih roba dostavljenih Komisiji pokazalo kao nedovoljno za utvrđivanje svih činjenica o možda i najzanimljivijem vidu bogaćenja u prethodnom periodu.

A da je cela priča o obračunu sa onima čije su bogaćenje građani Srbije u prethodnom periodu platili sopstvenim hodanjem po ivici egzistencije ozbiljno shvaćena, trebalo bi da pokaže i novi zakon o poreskoj administraciji koji „ukršta imovinsko stanje sa izvorima prihoda“. Taj zakon bi, za razliku od Zakona o porezu na ekstraprofit, u čijoj su nadležnosti bili privilegovani preduzetnici koji su (ponekad) samo koristili situaciju bez stvarnog sudara sa zakonom, trebalo da, prema objašnjenju Radovića, obuhvati i one koji su se obogatili kršeći zakon. Nacrt tog zakona trebalo bi da bude gotov u februaru, a od njega se očekuje da omogući poreskim organima da unakrsnom kontrolom utvrde da li postoji razlika između legalno utvrđenih i prijavljenih prihoda pojedinaca i njihove stvarne ekonomske moći i da, u slučaju raskoraka, takvu imovinu plene ili je dodatno oporezuju.

Božidar Đelić: zaštita interesa Srbije

Dan uoči odluke saveznog ustavnog suda koja se tiče dalje sudbine Zakona o porezu na ekstraprofit, ministar Božidar Đelić je apsolutno uveren da ne postoji opasnost od njegovog ukidanja. „U slučaju da se tako ne desi, mogu samo da kažem da ćemo zaštititi interes Srbije“, kaže Đelić i na molbu da objasni šta pod tim podrazumeva odgovara svojim omiljenim, odsečnim – „o tom, potom“.

Uverenje da Zakon opstaje Đelić potkrepljuje tvrdnjama da retroaktivni elementi (što je glavna zamerka zakonu) postoje i u nekim drugim zakonima, poreskim recimo, kao i činjenicom da je i sama Skupština uvidela da takvi elementi Zakona postoje, pojedinačno se o svakom od njih izjasnila i ipak usvojila Zakon – i to ne samo glasovima poslanika DOS-a i DSS-a.

„Ako su Francuska, Italija, Holandija i mnoge druge, rekao bih ustavno uređenije zemlje imale slične zakone, ne vidim gde je problem sa nama“, kaže Đelić. Ističući da je ponosan što je član jedine vlade u zemljama u tranziciji koja je imala hrabrosti i doslednosti da se s tim problemom suoči do kraja, ministar finansija ocenjuje da Zakon o ekstraprofitu nema samo ekonomsko-moralnu, nego i ekonomsko-efikasnu pozadinu.

„Vratićemo poverenje našim građanima da se ova nova tržišna utakmica otvara na uravnotežen način i da neće oni za koje je sudija uvek svirao penale u poslednjih deset godina biti oni koji će moći da kupe sva preduzeća i da, zahvaljujući svojoj ekonomskoj moći, pritiskaju ekonomski i politički sistem“, kaže Đelić. U odbranu ekonomske efikasnosti Zakona, ministar navodi podatak iz studije Svetske banke koja se bavi poukama poslednjih deset godina tranzicije: tu se, između ostalog, nalazi i grafikon koji pokazuje da „najveći rizik koji preti tranziciji nastaje ako se dozvoli da uzak krug ljudi koji je u početnim neuređenim situacijama ubrao rentu zatvori krug“.

Na činjenicu da, uprkos takvim argumentima, upravo iz redova tima koji se bavi „uterivanjem“ poreza na ekstraprofit dolaze ocene da volja za njegovom primenom jenjava, Đelić odgovara opaskom da „samo u zemlji Srbiji može da se desi da neko ko je od početka u timu koji dobro sarađuje (Lalović) može da kaže tako nešto“.

„Oni koji misle da jenjava volja greše jer volja za primenom ovog zakona nije relevantan faktor. On uživa ogromnu podršku građana i političke većine koja ga je izglasala i to više nije pitanje volje – mi primenjujemo zakon“, kaže Đelić i dodaje da „ipak postoji entuzijazam“.