Pisma sakupjena u ovoj knjizi su nastavak književnosti drugim sredstvima. Uostalom, život Danila Kiša, čak i u najtežim trenucima, kao da nije drugo do niz književnih detalja, niska motiva u kojima se kriju čitavi romani, kao kada piscu, već jako načetom bolešću, posle terevenke u Dubrovniku i, kako kaže u jednom pismu, u pokušaju da nadglasa loše sviranje, otkaže glasna žica
„Srbizacija“ i „ćirlizacija“ sve više prete da uništi dobri, stari „lalinski duh“ koji je značajan za celu Srbiju. Mnogo je pisano o identitetskim korenima Vojvodine koji su sami po sebi čudo, pisalo je „Vreme“ još pre devet godina kada je nastao ovaj tekst. Jer reč je o pokrajini u koju se večito neko doseljavao i čiji su svi stanovnici bukvalno dođoši i kolonisti. Neko je došao pre, neko kasnije, a kolonisti su večito ostali samo oni koji nisu poštovali ono što je najbitnije za Vojvodinu: voli je i ne pitaj čija je, jer samo tvoja ona biti neće
Nastavljajući da piše i da govori, Rušdi je, zapravo, pružio najistrajniji otpor svakom posezanju za slobodom govora, slobodom pisanja i slobodom mašte. Cena koju je pritom plaćao čini taj otpor dostojnim najviših razloga književnosti. “Sloboda govora je sam život”, kaže Rušdi, naglašavajući da ta sloboda ne sme da poznaje izuzetke: “Onog trenutka kada proglasite skup ideja imunim na kritiku, satiru, podsmeh ili prezir, sloboda misli postaje nemoguća”
Salman Ruždi će verovatno izgubiti jedno oko, nervi u ruci su mu prekinuti, a jetra mu je izbodena i oštećena – vesti su nakon što je čuveni pisac u petak napadnut u Njujorku. Iranski ultrakonzervativci čestitaju napadaču. Motiv nije poznat, ali znajući za Homeinijevu fatvu i odnos muslimanskog stanovništva prema Ruždiju zbog romana „Satanski stihovi“, nije ga teško pretpostaviti
Kada je formirana poslednja vlada, ceo državni vrh je bio ponosan i nesnosan povodom činjenice da polovinu sastava čine žene. Dve godine kasnije, na izmaku mandata “ženske vlade”, izvesno je da je u ovdašnjem političkom kontekstu nebitno sve osim Aleksandra Vučića. A on nije žena
“Trećina Skupštine je opoziciono orijentisana. To je ozbiljan potencijal. Ono što je za veliko žaljenje jesu trvenja u opoziciji. Ako se ičeg bojim, onda je to da će ovaj opozicioni potencijal u parlamentu biti straćen zbog eventualne eskalacije unutrašnjih razmirica između, pre svega, Narodne stranke i Stranke slobode i pravde. Potrebno je i poželjno da u opoziciji postoje različita mišljenja, ali ne bi smelo biti preganjanja gde će ko sedeti i borbe oko odbora i potpredsedničkih mesta koja ne znače ništa. Mislim da je neophodna praktična koordinacija u delovanju. Ako opozicija stvarno želi da ugrozi Vučića i njegov pogubni režim, mora naći zajednički jezik”
Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter
Nekako je ispalo da se Druga Srbija i dalje ne miri sa zločinom, ali za svoj ćeif, dok se ona mnogo veća Srbija miri jedino s porazom... Mada ni u to nije baš sigurna: koliko puta ste čuli ono – hajde da mi lepo sačekamo “dok se svetske okolnosti promene”... I mnogi misle da su to upravo i dočekali
“Prevod je ‘sekundaran’ tekst, u smislu da se odnosi na drugi, ‘primarni’ tekst koji mora da ga p renese. Ali, da bi ga istinski preneo, upravo ne sme da bude ‘sekundaran’. U tome je alhemija prevođenja: nešto što je izvedeno iz nečeg drugog mora ujedno biti i nešto za sebe. Tu stižemo do famoznog pitanja odanosti i izdaje. Često se kaže da je prevod lep ili veran – ali, čini mi se, kad prevodite umetničko delo, lepota jeste vernost”
Niko ne pominje ko je investitor kome pojmovi neolit, kulturno dobro i zakon ništa ne znače, i koji smatra da sme da zida zgradu na arheološkom lokalitetu. Niko ne pominje ni da li će on, ako jednog dana bude obelodanjen, odgovarati za nenadoknadivu štetu koju je počinio
Adolf Hitler je na današnji dan, 1. avgusta 1936. godine, u Berlinu otvorio jedanaeste Olimpijske igre. Kako je nacistički Rajh koristio Igre za svoju propagandu, ali i kako su Igre uticale na razvoj televizije, Dragan Ambrozić je pisao u „Vremenu“ 2012. godine
Iz ponude Glavnog takmičarskog izdanja stigla su nam još barem tri ostvarenja koja se uz tek ponešto relativizacija i tek prstohvat terminološke akrobatike mirne duše mogu označiti i kao komedije
Slučaj nemačke Reformatske crkve u Magliću, nekadašnjem Bulkesu, govori da je moguć zajednički jezik žitelja nekadašnjih nemačkih sela u Vojvodini i onih koji u njihovim kućama od 1945. stanuju
Hoće li nam sad, nakon svih ideoloških tabua, patriotskih tabua, religijskih tabua i ostalih koji su nas jahali, čak i izvesni rokenrol bendovi postati “svetinje u koje se ne dira”? Pa, ima li to igđe na svijet?!
Skandal “Jovanjica”; Prvostepena presuda Zoranu Marjanoviću; Zalivni sistemi; Košarkaška pojačanja
Grafiti protiv ruske invazije, dokaz antiruske doslednosti ovog jadranskog ostrva, plavetnilo neba i mora kroz šuplje krovove i prozorska okna, pitomi jeleni među kupačima na plaži Svetog Grgura i bodljikava žica za uspomenu
Kada se angažovao u predizbornoj kampanji, Abea su pitali da li to znači njegov povratak na premijersku poziciju. On je to negirao i naglašavao da podršku premijeru Kišidi vidi kao dužnost. Ipak, posle njegovog ubistva mnogi ne vide ko može biti pravi naslednik “šoguna iz senke”, kako su zvali Abea
Poslednja borba u kojoj svodi račune svog burnog veka, hronika ubrzanog propadanja jedne zemlje, analiza politika njenih protagonista, subjektivna istorija: Milovan Đilas, Raspad i rat – Dnevnik, 1989–1995, Vukotić Media
Miodrag Zarković je dugo u novinarstvu, ali je postao zvezda tek za publiku desničarskih Jutjub medija. Jedan je od retkih srpskih novinara koji izveštavaju sa fronta u Ukrajini. Tamo Zarković otvoreno navija za Ruse
“Razlika između Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića je ona koju vidimo na Koraksovim karikaturama. Milošević je tu introvetovan, oči mu se ne vide, on je lik koji deluje iz senke, iz bekstejdža. Nasuprot njemu, Vučić je stalno na pozornici, gleda nas svojim velikim očima sa svih strana i sve vreme zasipa nas svojim beskrajnim govorima. Ali, u suštini, on radi isto što i Milošević – učvršćuje ličnu vlast i nudi san o Velikoj Srbiji, koja se sad zove Srpski svet”
Koliko god da se menjao, ipak neke stvari za Bruka ostaju konstanta, a jedna od njih je velika ljubav prema Šekspiru. On Šekspirovo delo oslobađa konvencije igranja u maniru istoricizma i postavlja pitanje koje su to vrednosti Šekspirovog dela koje su imanentne celoj ljudskoj kulturi
„O problemima vezanim za uslove rada, prava radnike, nove oblike eksploatacije nedovoljno se govori i lokalno i globalno, sindikati su marginalizovani. Bitef je u tome pogledu opet avangarda“
Džejms Daglas Morison umro je od srčanog udara, u kadi, u hotelskoj sobi, trećeg jula 1971. godine. Ovakav kraj ubrzao je početak ostvarenja njegove poslednje želje – želje da bude ozbiljno shvaćen kao pesnik (Vreme br 674, 4. decembar 2003)
Bio je jedan od najvećih svetskih pozorišnih reditelja. Bitefova publika ga je volela, kao i on Bitef. Prvi put je bio u Beogradu 1957. godine
Rezultati prijemnih ispita za dobijanje indeksa pokazali su nizak nivo znanja maturanata. Na Medicinskom fakultetu 50 vukovaca ostalo ispod crte. Najviše maturanata sa 100 poena ima na ETF
Unesko je uvrstio ukrajinsku čorbu boršč na listu nematerijalne svetske baštine. Rusi tvrde da boršč njihovo jelo, a ne ukrajinsko
Miodrag Zarković je dugo u novinarstvu, ali je postao zvezda tek za publiku desničarskih Jutjub medija. Jedan je od retkih srpskih novinara koji izveštavaju sa fronta u Ukrajini. Tamo Zarković otvoreno navija za Ruse
