Postajanje Frojdom

U najnovijem romanu Džulijana Barnsa Elizabet Finč glavi junak razmišlja šta da radi sa zaostavštinom – reč je o ličnoj biblioteci i beleškama – koje mu je testamentom ostavila njegova nekadašnja profesorka prema kojoj je gajio neskriveno strahopoštovanje i divljenje. Razgovora s njenim bratom Kristoferom koji ga pita planira li da napiše njenu biografiju.

Sledi odgovor.

“‘Iskreno, ne znam. U njenom životu je bilo mnogo nepoznanica i stvari o kojima se ne govori’.

‘Apsolutno tačno.’

‘A mislim da se njoj ne bi dopala ta ideja. Da neko vršlja naokolo po vašem životu, kako se izrazio jedan američki pisac.’

‘Ko je to rekao?’

‘Džon Apdajk.’

Kristofer je odmahnuo glavom, pokazujući tako da mu to ime ništa ne znači. ‘A da li je neko napisao njegovu biografiju?’

‘Oh, da. Ubrzo pošto je umro. Nekih pet godina posle njegove smrti.’

‘Pa eto vam odgovora.’”

Nekoliko redova kasnije, brat dodaje: “Ona je mrtva, a vi ste živi, lopta je u vašem polju.”

Zaista, koliko se može verovati biografu koji (pre)bira po tuđoj riznici proživljenog, predstavljajući sopstveni odabir kao koherentnu celinu sastavljenu od niza jasnih uzroka i posledica? Onom koji krade tuđi glas? Sigmund Frojd (1856–1939), utemeljivač psihoanalize, verovatno bi odmahnuo glavom. Naime, bio je veoma skeptičan prema biografima.

I upravo se ovom idejom – (ne)mogućnošću pisanja biografije, te uticajem psihoanalize na tradicionalnu biografiju – bavi Adam Filips, čuveni britanski psihoanalitičar i esejista, u svojoj knjizi Kako je Frojd postao Frojd: Rađanje psihoanalitičara. I upušta se u priču o Frojdovom životu odnosno delu.

Adam Filips je jedan od najpriznatijih psihoanalitičkih pisaca današnjice, autor je više od dvadeset knjiga i od 2003. godine urednik je prevoda Sigmunda Frojda u okviru edicije Pingvinovih modernih klasika (Penguin Modern Classics). Njegova biografija Sigmunda Frojda izašla je 2014. godine (Yale University Press), a zasnovana je na predavanjima koje je Filips držao na Triniti koledžu (Kembridž). Nedavno je objavljena i kod nas (Clio, 2022), u prevodu Nade Donati.

Čega ima odnosno nema u Filipsovoj biografiji?

Za početak je važno reći da ona nije potpuna u smislu da obuhvata uobičajeni kontinuum – od rođenja do smrti. Ona, iz određenog ugla, osvetljava Frojdov život, njegove ideje i širi kontekst koji je uticao na nicanje i oblikovanje tih ideja, mahom u godinama nastajanja psihoanalize.

Zato Filips škrtije opisuje prve godine Frojdovog života – počev od 1865. kada je Frojd rođen u (današnjem) Priboru u Moravskoj kao najstariji sin od sedmoro dece trgovca Jakoba i Amalije Frojd, preko selidbe zbog očevog posla u Lajpcig, potom u Beč, ili njegovog detinjstva, te uticaja društvenih i drugih zbivanja, iako se Filips bavi samim zbivanjima poput istoričara, na Frojdovo odrastanje.

Predmet pisanja su, kako i podnaslov kaže, godine kada postaje psihoanalitičar – Frojdov studijski boravak u Pariz, njegov povratak u Beč, značajni odnosi sa kolegama i razmene misli i ideja među njima. Godine 1886. Frojd je pokrenuo u Beču privatnu praksu i oženio se Martom Bernajs (njoj je u knjizi posvećeno kraće poglavlje). Filips dalje piše kako je Frojd nakon opsežnog kliničkog rada, kao i zahvaljujući nizu strastvenih odnosa s muškarcima, izumeo psihoanalizu.

Objavio je 23 toma teorijskih i kliničkih spisa. Kako je njegov rad postajao sve uticajniji, a mreža kontakata se širila, osnovan je Psihoanalitički pokret.

Zanimljivo je da Adam Filips kao graničnu godinu svoje Frojdove biografije bira 1906. i čak spekuliše – šta bi bilo da je Frojd umro tada, u 49. godini. Do tog trenutka već je bio napisao knjige o snovima, greškama, seksualnosti, o šalama i o psihoanalitičkom tretmanu, što, prema Filipsovom mišljenju, predstavlja zaokruženu celinu. Psihoanaliza je rođena! U eksperimentu “šta bi bilo da je…”, Filips zaključuje da se u tom slučaju ne bi razvio psihoanalitički pokret, ali da je to svakako manje bitno.

Takođe, kao što je već rečeno, Filips se posvećeno bavi načinom na koji je tradicionalna biografija pala kao jedna od prvih žrtava psihoanalize. Ističe kako psihoanaliza nije otkrila nove činjenice, već nove aspekte činjenica odnosno mogućnosti da ih sagledavamo drugačije – komplikovanije nego ranije, a ta se složenost duguje nesvesnim željama. U tom ključu stradao je način na koji smo izlagali svoj život odnosno ideje koherentnosti i verodostojnosti. Filips piše – psihoanalitičar je hroničar koji pokazuje da su naše istorije način na koji (od sebe) sakrivamo prošlost, a teret cenzurisane lične i porodične prošlosti guši ljude. Frojd otud, kako ističe Filips, traga za načinima na koji znanje, odnosno kazivanje nečije priče posebno o detinjstvu ima veze sa našim (nesvesnim) željama. On prošlost vidi kao nestabilnu, sećanje kao rovito i uvek selektivno i poziva da istine o našim željama ne zamenjujemo izmišljenim životnim pričama.

Otuda i sumnja u biografa – šta on, u stvari, prikriva i šta želi kroz priču o drugom?

Filips se pita i ovo – iz kakvog je zatočeništva Frojd hteo da se oslobodi kroz psihoanalizu i koje su bile njegove slepe mrlje?

On stavlja Frojdovo delo i njegov život u širi istorijski i društveni kontekst. Zato se vrlo posvećeno bavi životom siromašnih Jevreja u srednjoj Evropi, njihovoj neukorenjenosti i (potencijalnom) nomadstvu, njihovoj kulturi i sudbini i uticajem jevrejskog identiteta na Frojda. I kao jednu od najvažnijih tema postavlja – imigrantsko iskustvo. Psihoanaliza – “priča o tome zašto i o čemu ljudi nisu mogli da govore” i “izum za one koji nisu mogli da se prilagode” – upravo je imigrantska nauka nastala u svetu u kojem ima sve više doseljenika. Osoba koje se ne uklapaju i čije su želje neuklopive.

“Svaka kultura imala je svoj zvanični konsenzus o tome koji su prihvatljivi oblici razmene između ljudi: hrane, reči, pola i novca. Psihoanaliza je Frojdu previše jasno pokazala – mada on ne bi tako rekao – da su neprihvatljivi oblici razmene nazvani simptomima”, piše Filips.

Zatim, Adam Filips se opširno bavi Frojdovim odnosima sa njegovim usvojenim očevima (mentorima) i kolegama. Detaljno i živopisno opisuje šta je utemeljivač psihoanalize naučio od Jozefa Brojera, Žan-Martena Šarka, Ernesta Brikea ili Vilhelma Flisa odnosno kako je svaki od njih uticao na određene oblasti koje će Frojd uklopiti u pronalazak psihoanalize i kako se Frojdov lični odnos prema njima urušavao prelazeći ustaljeni obrazac – od odanosti i divljenja preko razočaranja i otuđenja.

Konačno, Adam Filips je nadaleko hvaljen zbog svog stila pisanja, poetičnosti izraza i “razigranog pristupa psihoanalizi”. Zanimljivosti radi, Filips nema ni mobilni telefon niti imejl adresu. Kaže da bi za njega to bilo robovanje. O lakoći kojom sastavlja svoje knjige možda najpre govori činjenica da već godinama unazad piše samo sredom – ostalim danima prima pacijente – a da je iza njega hiljade i hiljade stranica.