Ovih dana planiram da skromno, u krugu poslaničke grupe, obeležim pet meseci od kad sam ministarki pravde Maji Popović uputila poslaničko pitanje na koje mi nije odgovorila. U više navrata smo nakon toga boravile u istoj prostoriji, u dva navrata sam je i direktno podsetila na ta moja pitanja, ali odgovor do sada nisam dobila. Jednom ju je u jednoj opasnoj sceni odglumio pomoćnik ministra, ali od ministarke nit‘ pisma, nit‘ razglednice – bukvalno.
Tada sam pitala da li će Venecijanska komisija videti nacrte pravosudnih zakona pre građana i građanki Srbije. I tako je krenulo – najtransparentniji i najinkluzivniji proces ikada! Nacrti su objavljeni 12. septembra, istog dana kada su poslati Komisiji.
Kao pravnicu, ova tema me je dosta zaokupila. Moja poslanička grupa sa ljubavlju me je poslala u Odbor za pravosuđe, ni manje ni više nego kao zamenicu predsednika (o tom iskustvu u nekom narednom tekstu). I tako… bili smo na svim sastancima sa Venecijanskom komisijom, učestvovali na svim raspravama (čak i kad nas nisu zvali), pisali ljubazna pisma Venecijanskoj, pisali primedbe Ministarstvu pravde… I?
Dok sam bila „samo” pravnica i dok je vlast SNS-a još bila na svojim počecima, naivno sam verovala da ih se može uhvatiti u nekoj, manje ili više naivnoj, proceduralnoj grešci. Na neki način, to mi je bilo najlakše, procedura je ono čime se bavim. Ako je to i bilo moguće 2012. ili još koju godinu kasnije – do danas je SNS ekipa „obrnula igricu”.
Negacija preporuka Venecijanske komisije
Rekla sam to i juče, na javnom slušanju na temu Predstavljanje predloga zakona koji se donose u cilju usklađivanja sa Aktom o promeni Ustava Republike Srbije organizovanom u Narodnoj skupštini, i danas na sednici Odbora za pravosuđe: SNS je usavršio metodologiju banalizacije Ustavom i zakonom garantovanih prava kroz puko poštovanje procedura. Ovog puta, zarad pohvale Saveta Evrope i Evropske komisije.
Način na koji je sproveden ovaj proces je suštinski izigravanje ideje konsultovanja – od samog početka, preko načina na koji se obrazuju radne grupe, na koji su organizovani okrugli stolovi (a vreme i mesto njihovog održavanja dražano u tajnosti), pa do poslednjeg takozvanog izveštaja o javnoj raspravi. To je negacija onoga što je bila glavna poruka Venecijanske komisije – da nama nedostaje pravna, a ja bih rekla i politička kultura.
Na okruglim stolovima, kada bi neko iz opozicije ili kritički nastrojenog dela civilnog društva i uspeo da se na njih ušunja, u pripravnosti su bili ministarkini minioni sa pripremljenim referatima, spremni da brane tektonske promene u pravosuđu.
Na kraju, izveštaj o javnoj raspravi objavljuje se tri dana nakon što je Vlada usvojila predloge zakona, a javno slušanje u Skupštini 15 minuta pre nego što o predlozima raspravlja Odbor za ustavna pitanja. Bez obzira koliko istaknuti i predani bili, sumnjam da su za to kratko vreme mogli da sagledaju sve primedbe koje su, samo u toku ovog javnog slušanja, izneli oni koji su odlučili da na njega ipak dođu. Oni koji nisu došli, iako su saopštenjima objasnili razloge za bojkot poslednjeg čina ove predstave, nisu ni pomenuti.
Ali, ako neko pita, svi papiri su tu.
Bajkovita slika
Sa strane gledano, čitava procedura izgleda bajkovito – sve što postoji od konsultativnih mehanizama je nekako sprovedeno. U tom smislu ne čudi da je ministarka Popović zaslužila još jedan mandat u Vučićevoj vladi. Ona će, kao i prošle godine, doneti Srbiji još jedno bravo u godišnjem izveštaju Evropske komisije.
Na kraju, ne bi me začudilo i da neki od naših amandmana bude usvojen, samo da bi se pokazalo koliko je vlast privržena kompromisu. Živa nisam da vidim šta bi to moglo biti!
Autorka je narodna poslanica i redovna profesorka Pravnog fakulteta
Univerziteta Union u Beogradu
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
