Čudan je Novi Sad: što čovek duže živi u njemu, sve ga manje razume. Sa jedne strane, to je grad kojeg je, u okvirima Srbije, krasio i još uvek krasi izrazit, ako ne i najautentičniji otpor politikama i izopačenim vrednostima koji su poslednjih decenija izludeli i dotukli Srbiju, a sa druge je prepun zbunjujuće nakalemljenih suprotnosti i sitno isprepletenih interesa. Ako se neko s nekim javno svađa, nije isključeno da zajedno sa njim dočeka već sledeće jutro u toploj postelji.
Tako će, recimo, nekada vrlo buntovna Liga socijaldemokrata Vojvodine biti u dugogodišnjoj koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, iz čijeg se čvrstog zagrljaja teatralno pokušava iščupati, samo što nije. Tako će pojedini kontroverzni biznismeni, liberali sa – što bi predsednik rekao – „dna kace“, usko sarađivati sa gradskom vlašću u raznoraznim lukrativnim finansijskim of-šor poslovima, a neki istovremeno biti žestoki kritičari naprednjaka a održavati bliske prijateljske i poslovne odnose sa njima.
Tako će i sin čuvenog Đorđa Balaševića, mladi hadžija Aleksa biti jaran sa bivšim gradonačelnikom i sadašnjim ministrom vojnim Milošem Vučevićem, koji predstavlja esenciju svega onoga protiv čega se njegov otac borio.
Stvar je, izgleda, ipak jednostavna: u životu našem – kao i u krimi-romanima – treba za rešenje zagonetke pre svega pratiti trag novca, kažu analitičari. Naprednjaci to znaju, umeju prepoznati „snalažljive“ i „praktične“ ljude sa druge strane reke i privući ih novcem, kojeg ionako – bog im dao – imaju koliko žele. Ti „snalažljivi“ će reći da je ovo najgora zemlja na svetu koju je izjeo nacionalizam i primitivizam, i na koju treba baciti atomsku bombu, a istovremeno će živeti na visokoj nozi savršeno se uklapajući u naprednjački sistem nebeskog bešćašća. Valjda se drže one poslovice koja, otprilike, glasi – ako već moram poginuti, neka to bude u „kadilaku“!
Sin velikog Đorđa, Aleksa, ponovo je u centru pažnje javnosti, a tema je valorizacija njegove prisnosti sa Vučevićem i ekipom. Dobio je, naime, novac iz novosadskog budžeta za, u najavi, „veliko filmsko ostvarenje“. Prihodovao je bezmalo tri četvrtine ukupnog budžeta kojeg je Grad namenio filmskom stvaralaštvu. Inače, firmu preko koje je dobio novce osnovao je za vreme trajanja konkursa.
Nije prvi put mladi Balašević korisnik budžeta, svojevremeno je za rvačko prvenstvo dobio novac i od Grada i od Ministarstva spoljnih poslova (?), podsećaju mediji. Aleksin život mediji prate otkako se rodio, a prve javne nastupe imao je na Balaševićevim koncertima, još dok je bio baš klinac. Tabloidi ga obožavaju. Krasi ga trendi-ultrapravoslavlje, i stoga je često predmet sprdnje na društvenim mrežama.
Nikada nećemo saznati šta je Đorđe, koji je pre bezmalo dve godine preminuo i kojeg je sa suzama ispratila cela bivša Jugoslavija, mislio o političkim i „zilotskim“ ekskursima sina Alekse, niti treba time da se bavimo – u pitanju su uvek kompleksni porodični odnosi. Neki vele da od oca Aleksa nije uspeo naslediti nešto od impozantnog talenta, a sigurno je da ne deli njegove vrednosti.
Đorđe je znao žrtvovati mnogo toga kako bi izneo kritički stav, devedesetih je bio – kada je to bilo veoma opasno – izrazito antiratno opredeljen, i praktično je spasio čast Novog Sada u tim užasnim vremenima. Nije bio nekritičan ni prema postpetoktobarskim vlastima, bez obzira što mu je kćerka bila funkcionerka Demokratske stranke. Neki mu zameraju to što nije žešće i češće nastupao protiv Vučića i SNS-a, ali njegov stav je ipak bio kristalno jasan, i nije bilo na njemu da bije političke bitke dok su se drugi, koji su živeli od politike, zavlačili u „mišje rupe“.
Njegova pesma Dno dna predstavlja duboku i žestoku kritiku vučićevske stvarnosti, vremena u kojem su „najveće protuve prigrabili vlast“. Osim toga, 2016. godine podržao je Demokratsku stranku, onda kada su mnogi od nje bežali glavom bez obzira, i to sve sa majicom „Vojvodina nije slogan“, verovatno protestujući protiv onih koji su Vojvodinom decenijama trgovali. Zbog svojih „nepodobnih“ političkih stavova bio je meta šikane, pretnji i uvreda, i on i njegova porodica, i devedesetih i posle 2012. godine.
Neki će reći da je Aleksa žrtva transgeneracijskog „stokholmskog sindroma“. Koliko god to bilo nepravedno i tužno – njegovi angažmani bacaju senku na lik i delo velikog oca. Tako stvari stoje, bar sudeći po, uvek za pljuvanje spremnim, društvenim mrežama.
Za kritiku ima mesta dakako, nema sumnje, ali u nas se ponekad mešaju uzroci i posledice. Treba uvek podsetiti da su ipak glavni krivci za arčenje naših para oni koji raspolažu budžetom, i koji su bezbroj puta uhvaćeni sa rukama u našem džepu. I koje baš zabole za šta će i kako će Aleksa novac potrošiti, da li će napraviti filmsko remek-delo ili pak slupati pare na kičasti eksperiment. Njima je bitno da se malo politički ogrebu o veliko prezime Balašević, da ga – hijenski – ubace u svoju političku agendu. I još nešto: na neki perverzan način, podržavajući Aleksu, svete se Đorđu i svemu onome što je on simbolizovao.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
