Dve devojčice su silovane. Jednu su besvesnu izbacili na minus pet stepeni na kućni trem. I pored neospornih dokaza, tužba za silovanje je zahvaljujući političkim vezama počinioca odbačena. Jedna devojčica pokušala je da se ubije, njena porodica izložena je nezamislivom šikaniranju... A onda su lokalne novine objavile čitavu priču i na scenu stupili Anonimusi
Smrt je prilika da se prisetimo nekadašnjih susreta sa pokojnikom. Jovanka Broz je prema meni uvek bila naglašeno ljubazna. Posmatrao sam je kao Titovu suprugu na prijemima, kao šarmantnu domaćicu u intimnijem krugu. Reći ću ovom prilikom šta sam ja video i čuo u prisustvu devojčice iz ličkog sela koja je upoznala careve i kraljeve, holivudske zvezde, postala jedna od prvih dama sveta – celog sveta, i Istoka i Zapada, ne samo njene Jugoslavije. Nagađanja, prepričavanja prepričanog, senzacionalna otkrića o odnosima u Titovom okruženju, prepustiću drugima
Predviđati budućnost sa pretenzijom da se ponudi naučna prognoza sasvim je nezahvalno, a o i te kako brojnim promašajima možemo dosta da naučimo iz prošlosti
Ključ uspeha celog serijala Jua Nesbea o inspektoru Hariju Huleu krije se u ličnosti glavnog junaka. Po mnogo čemu Hari je klasični romantičarski (anti)junak, autodestruktivac sa sopstvenim osebujnim sistemom vrednosti. Već od prvog romana, čim ga upoznamo, on je alkoholičar što je namerio da prestane da pije. Što se pušenja tiče, Hari puši ko Turčin, što se kaže, samo što od pušenja i ne planira da odustane
Vidim Naši baš o’zdo napadaju, Austrougari u plave, ‘oće li biti na rezedo, uniforme, nigde Tita, dok još nije bio Tito, uzmem pitam: Ima l’ ‘de Tita?
Jedan od najzanimljivijih umetničkih fenomena u Vojvodini jeste naivna umetnost koja je dala velika dela i velike umetnike
Evo gde smo: rokenrol je malopre bio lajt-motiv dečije ’Radosti Evrope’ (odrasli, još nismo dobili datum D za tu radost), a kad s radija naleti jedna balada B. Dugmeta – uključim SoundHound na svom ChuckBerry pametnjaković-telefonu, i on mi na displeju ispiše Here Comes The Flood Peter Gabriel.
Slaba vajda od Vebera ako svaka politički konfliktna situacija izvodi na videlo stil onog "starog" Vučića, inspirisan puvakanjem suburbanih siledžija
Dino Batalja je bio autentični genije stripa i istovremeno jedan od najvećih grafičkih umetnika u stripskom mediju. U izdanju beogradskog "Makonda" upravo je izašla zbirka njegovih stripova, integral jedinstven u svetu po tome što se u njemu nalaze sve Bataljine interpretacije književnih dela – od Hofmana, Poa i Stivensona do Lovkrafta, Mejrinka i Bihnera – u formi kratke priče, a u žanru fantastike i horora
Mnoge pozorišne predstave viđene na ovogodišnjem BITEF-u pomerale su granice pozorišta ka stranputicama, koje su bile ne samo nemušte nego i neinteligentne
Ivica Dačić, premijer i ministar policije, na pitanje zbog čega se ne oglašava povodom napada na direktora policije (B92)
Predsednik je iznenađujuće sitan i nežan. Kratke ručice i noge, mala glava i lice. Nosi blago zatamnjene naočale pa nisam siguran za boju njegovih očiju. Ima prilično veliki trbuh, ali ostatak tela je mršav – nema krupnu pozadinu ni debela prsa, a noge su mu vitke. Hoda polako kratkim koracima. Kad sedi za stolom izgleda najopasnije
Iako je od njegove smrti prošlo više od trideset godina, malo je istorijskih ličnosti koje drastično poput Tita polarizuju ovdašnju javnost. Nedavne vesti o bolesti Jovanke Broz vratile su i Maršalovu udovicu u centar pažnje. U tom kontekstu može biti zanimljiv pogled sa strane, i to ne bilo čiji. Krajem prošle godine u Americi su objavljeni Dnevnici Ričarda Bartona, u kojim slavni glumac piše, između ostalog, i u druženju sa Titom i Jovankom Broz
"Revizionisti, kao i između dva rata, pokušavaju da relativizuju krivicu Nemačke i Austrije za izazivanje Prvog svetskog rata i da podjednako optuže druge za taj rat. Njihova meta su Rusija, Britanija, Francuska i Srbija. Te knjige su napisane da bi se poručilo da su svi krivi, a ne samo Nemci, a u toj priči mi smo samo crtica na čaši drugih mera. Razumljivo je zašto Nemačka hoće da smo svi podjednako krivi za taj rat, ali s pozicije istorije i žrtava, to nije prihvatljivo. Čak i ako je takav zahtev poslat u cilju pomirenja, što je naravno pozitivno, pomirenje ne znači menjanje istorijske istine..."
Nedavno je u Lisabonu, u izdanju Zadužbine Žozea Saramaga, u knjizi U prvom licu posthumno objavljen Saramagov autopoetički tekst Od kipa do kamena, svojevrsni vodič kroz njegovo delo, u kome slavni pisac govori kako o svom književnom putu i romanima koje je napisao tako i o odnosu prema istoriji i literaturi. "Vreme" u ovom broju prenosi ovaj tekst zahvaljujući ljubaznosti Zadužbine Žozea Saramaga iz Lisabona i beogradske "Lagune", ovdašnjeg ekskluzivnog izdavača Saramagovih dela
Džonatan Letem, Tvrđava samoće, Booka, Beograd, 2012, sa engleskog preveo Oto Oltvanji
Romaneskni prvenac bivše porno zvezde Saše Grej je priča o seksualnosti, preciznije, ženskoj seksualnosti, još preciznije, o ženskoj seksualnosti u eri postfeminizma, interneta, pornografskih sajtova i BDSM klubova
"Bitef nema obavezu da selektira predstave koje su ovde ocenjene kao najbolje, već predstave za koje smatramo da bi bile zanimljive u širem međunarodnom kontekstu. Pa otud i Galeb, i obe predstave o Zoranu Đinđiću, a otud i odluka da ne uvrstimo neke predstave koje se mogu smatrati uspešnim i dobrim u kontekstu redovnog repertoara, ali nisu dovoljno zanimljive za festival kao što je Bitef. Nas zanimaju ekstremni teatarski poduhvati s naših prostora, i to baš oni o kojima se pričalo, koji su uzburkali javnost"
Ni u jednoj oblasti nije tako izraženo da je Srbija u potencijalima među prvima u Evropi, a realno – među poslednjima
Rado zamišljam duše pokojnika kako zuje okolo i raduju se gledajući nas preživele pre nego što se otvore ona vrata, kao na filmu, koja vode na Poslednji Informativni Razgovor. Bog je, kažu, milostiv
Da bi neko bio dobar, mora postojati neko ko je zao. Zato je ubrzo posle smrti komunizma "gvozdenu zavesu ideologije" zamenila "plišana zavesa kulture" – prvo na Balkanu i u Podsaharskoj Africi, gde je istorija odlučno pokazala da ne samo da nije mrtva već da ni ne namerava da umre, a zatim u Njujorku 11. septembra 2001. godine, posle čega je teški kulturalni pliš dodatno ojačan sofisticiranim bezbednosnim i kulturrasističkim armaturama. Tretman Novaka Đokovića u zapadnim medijima, koji podseća na onaj koji je imao Ivan Lendl za vreme trajanja Hladnog rata, to samo potvrđuje
Ne mogu da kažem da mi je svejedno šta će u gradu u kome živim učiniti sa mestima sa kojih su u smrt odvedeni moj otac i moja majka. Ne mogu da kažem da nisam radoznao. Ali sam uveren da moja generacija i ja o tome ne treba da odlučujemo. To je pitanje za naše sinove i kćeri, naše unuke, da li žele da se sećaju šta su njihovi preci doživeli ili kako su umrli, na koji način to da beleže ili ne obeleže, da li da se opterete našim bremenom ili da ga zbace sa svojih ramena
