Tačno nakon pola veka obretoh se u Itebeju, Srpskom Itebeju, a pre toga i u Nesrpskom, uh, kako ja koji u ambasadi prijateljske zemlje nisam kadar da odgovorim precizno koliko godina radim kao novinar „Vremena“ („Maybe twenty years“, rekao sam, na šta je službeno lice kazalo: „Maybe?!“, a ja izvukao iz ranca radnu knjižicu i predložio da zajedno pronađemo svečani datum i da na licu mesta izračunamo moj rad. staž), samouvereno tvrdim da je od prethodne moje vizite S. Itebeju prošlo pedeset godina? Pa moja se sestra od ujaka Spomenka udala tamo, i ja sam bio deo farkaždinske ekspedicije zvane pogačari (svatovi potekli sa nevestine strane), a sad sam bio na zlatnoj svadbi.
Itebej.
Ponovi to nekoliko puta i mislićeš da ne postoji, ni takva reč ni takvo selo. Bilo mi je možda pet ili šest godina kad je na posedak kod Šljakovih stigao Bata, on je iz Tebeja, kazali su mi, isti doduše oni koji su govorili Varkaždin i Opavo, i kad sam prvi put shvatio da ime sela počinje glasom „i“ nije mi baš bilo pravo, bilo kako bilo, kao mlađi maloletnik bejah do Itebeja prevezen iznajmljenim autobusom u kome mi je naravno bilo muka kao i u svakom prevoznom sredstvu koje ne vuku konji ili lokomotiva, sad sam se vozio vlastitim kolima prethodno na via.michelin kao čovek savremen proučiv maršrutu, eto me u mislim Novom Itebeju – na raskrsnicama table sa nazivima ulica, isto kao u Filadelfiji, gde da nije bilo tih tabli ne bih uspeo da prodam nijedan sladoled, jer sam kamion imao da provezem samo ulicama koje mi je kompanija Jack&Jill bila dodelila. Imena ulica čitljiva su i na kućama, ali evo ih i na za to postavljenim šipkama, tik uz put, da vozači bez muke pročitaju ime ulice koju presecaju i ime ulice kojom se voze, imaju kao Farkaždin možda četiri ili pet ulica, desetak raskrsnica, ali su rešili da ih označe! Isuse blagi, zašto ovo u N. Itebeju može, a u Beogradu, gde su takve oznake sto puta potrebnije, ne može?! Daj čoveče, mesna kancelarija napravila je možda petnaest tih saobraćajnih znakova, znaš koliko bi ih bilo potrebno u megapolisu i koliko bi to koštalo? Koliko bi koštalo? Po komadu bi izišlo kao i u Tebeju, možda i jeftinije, jer bi na snazi bio zakon velikih brojeva! To mora da se uradi, voleo bih da ja preteknem EU i da privolim gradske oce i gradske matere (politički je korektnije, zar ne) na postavljanje neophodnih putokaza kojih prema mojim prvim proračunima ne bi bilo više od stotinu ili sto pedeset hiljada, puta dvadeset evra, dva-tri miliona, eto koliko bi izašla ta prva semantička pomoć.
U Carskoj bari gde se homo sapiens planski, promišljeno i savesno ne meša u ono što priroda petlja, gde se srušeno i natrulo stablo ne sklanja, u Carskoj bari imaš putokaze, kako da se vratiš i koliko si odmakao ulaza u prašumu, a kad posle pumpe zvane Zmaj skrećem ka majstor Koletu tj. ka Zemun Polju, ne piše više da je to stari put za Novi Sad! Tu je potrebna tabla koja će reći: ako hoćeš auto-putem u Srpsku Atinu, sempre dritto, ako li ljubiš staru džadu, drži desno posle pumpe. To je skretanje i za Altinu, Srpsku Altinu, ako hoćete, gde su mi majstori za plin, ali i za Galeniku i šta ti ja znam: kako bi neko ko nema auto na plin, ko ne opravlja tamburu u Zemun Polju uopšte znao kuda vodi i čemu služi kijarat posle benzinske pumpe?!
Voleo bih da na budućem konkursu za tabličnu reformu Beograda i cele Srbije imam izvesnu prednost, jer se time bavim decenijama, mahom teorijski: nemam ni kovačnicu ni dozvolu da ja postavljam putokaze gde god mislim da nedostaju.
Ako u Vladinom timu ne bude mesta za mene, moraću da potražim dodatni posao u nekom tabloidu (blatoidu, moja disleksija kao da napreduje), o, zar bi zaista pisao za žutu štampu? Pod pseudonimom?! Ne, pisao bih pod svojim krštenim imenom, držao bih se kao knjigovođa mafije, onaj što se savesno bavi brojkama i ne udubljuje se u to otkud poslodavcima toliki kokain i bi li kome taj opijat mogao možda i naškoditi; držaću se svog prostora i tajminga, biću kao ona stražarka iz filma „Čitač“, koja nije odbravila vrata ni kad se baraka puna logorašica zapalila: pa mi smo bile tu da one ne izađu, kazaće prostodušno na suđenju.
Podneo bih nacrt zakona o obeležavanju naziva ulica i kućnih štaviše brojeva, sastavio bih uredbu o interfonima i prezimenima na ulasku u zgrade (veličina slova, osvetljenje etc.: da niko ne gleda u prašnjavu, neosvetljenu listu stanara kao tele u šarena vrata), što se raskrsnica tiče, predložio bih gde da budu table itebejke, a gde da nazivi ulica budu petnaestak metara iznad kolovoza, okačeni o zasebne sajle.
Najradije bih se zaposlio kao semantički zamorac: zada mi se npr. da nađem čačanski univerzitet, dobijem adresu, i ako ne uspem da ga nađem moraju Univerzitet i grad da stavljaju nove i nove putokaze. Takođe bih pomagao da se uklone zaostale oznake, evo, deset metara od zgrade gde živim stoji tabla sa krupnim slovima: OBILAZAK. Obilazak koga, čega? Ako je to umleitung bilo bi učtivo da se kaže kud vodi i šta izbegava. Znam da Vlada Srbije ima i drugih problema, ali ja sam na raspolaganju. Ime i adresa poznati redakciji.
