Surogat

„Nije mi žao što kradu moje ideje, žao mi je što nemaju svoje“, rekao je davno Nikola Tesla. Mi smo na sve to gledali kao na zgodnu dosetku, intelektualnu avanturu našeg zemljaka (uzgred, ne bi nam bio zemljak da nije otišao), a onda smo krenuli sopstvenim putevima. Ozbiljnim, punoletnim, zrelim, šta god da je. Elem, počele su da se događaju stvari zbog kojih sam iz godine u godinu postajao sve veći poštovalac mog „zemljaka“.

No, pre toga jedna digresija: godinama kasnije, kad su se Amerikanci, Hrvati i Srbi trudili da dokažu da je Tesla njihov, setio sam se epizode iz Smiljana. Rodnog Teslinog sela. Krajem sedamdesetih prošlog veka, tamo su prvi put dobili telefon. Vojska je posle minera (sve je sam kamen na kamenu) kopala rovove za kablove.

Toliko o poštovanju njihovog/našeg slavnog zemljaka.

Nema veze: prvi put sam pomislio na Teslinu izjavu s početka ovog teksta kada je svaka kafana u Beogradu otvarala šubere u kojima je za manje para nego kad dođu „pingvini“ (kelneri su tada svi nosili crno-bele uniforme) i donesu iste te pljeskavice, moglo da se lepo prezalogaji, a šuberi nestajali i postajali pekare.

Čuveni Aca je bio prvi, ali nikako i jedini. Namnožila se čitava generacija „Aca“. Svaka četvrt imala je svog. Fen-pekare su nicale kao pečurke… mi više gotovo da nismo imali gde da pojedemo ozbiljan burek sa sirom, mesom, spanaćem, jabukama, jajima, prazan… šta sve ne. Došli Bosanci, pa napravili nekoliko radnji sa „originalnim sarajevskim pitama“. Lepa zamena, ali nije to baš to: nema onog kao polumesec noža, nema ceđenja masti niz pergament papir, nema ni, posle besane pijane noći, kupovine vrućeg bureka i hladnog jogurta.

No, buregdžinice su počele da nestaju, a od vremena prve picerije (kada smo se hvalili da u Italiju odlazimo manje-više samo zarad pice), na svakom ćošku nicala je po jedna picerija. Margarita, kaprićoza, napolitana su nam postale lokalni nazivi. Dobro.

Onda su nam preduzimljivi pekari podarili tople sendviče. To se nastavilo i u doba kada nam je Italija bila prvi komšija, a pekari nisu bili operisani od ljubavi prema komšiluku. Lepo je i to, ali uvek sam više voleo da biram između „malih garavih i plavih što došle su mi glave“ što reče Balašević. Mislim, ako su sve garave ili sve plave, nije li to malo jednolično?

Ali priča se nastavlja. Ovih dana u mom komšiluku jedan kafić postaje palačinkarnica. Lepo: slane i slatke palačinke, još i neki sendviči, valjda će tu biti posla. Ali, na dvadeset metara od iste, jedan drugi posao, izgleda ne baš preterano uspešan, prodavao je razne kobasice (vursteve, kako kažu na firmi) i odjedared odlučio da pravi palačinke. Da li u inat konkurenciji, da li samo kao potvrdu Tesline izjave, ne znam. Znam samo da sam počeo da primećujem da se u svakom kvartu otvaraju palačinkarnice.

Kad se ovaj naš region kako-tako stabilizovao, mi ponovo počeli da putujemo diljem bivše nam države, prvi šok je bio odlazak u samoposluge: svejedno da li Zagreb, da li Gorica (već tada EU), da li Sarajevo, da li Podgorica. Sve isto, samo pod raznim nazivima. Ljudi smislili „vegetu“, i sada svi pod svojim imenima prave „vegetu“. Smisle ime kafe, kad ono veoma slično počne da nas bombarduje u reklamnim porukama na svim programima.

E, i o programima je reč. Pošto svi manje-više imamo kablovsku TV, obratite pažnju (TV manijaci su tu daleko kompententniji od mene) kako se isti filmovi, iste političke emisije samo sele s jednog kanala na drugi.

Dok smo bili velika i ozbiljna država, dva sajma predstavljala su kamen međaš u vinskom svetu: onaj u Ljubljani i u Beogradu. Šta je danas sa ljubljanskim sajmom, nemam pojma, beogradski se svake godine odigrava na sve manjem prostoru, shodno tome i sa sve manje izlagača. Ali, zato se privatna inicijativa razmahala. Lepo, ne da nemam ništa protiv toga, naprotiv čak. Ali…

Kako je komšija video da se tu nešto da zaraditi, i on je poželeo svoj vinski festival. Onda i komšijin komšija, pa komšija od komšijinog komšije… I dokle smo stigli? Ne da ovu inflaciju vinskih događaja ne mogu da prate vinari, ne mogu ni vinofili.

Bojim se da će nam se i život kao takav pretvoriti u surogat.

Ali, samo jedan surogat je onaj pravi: Dušana Vukotića, koji nas je (mislim Jugoslovene) podario jedinim Oskarom u istoriji kinematografije.