Džon Kliz, Teri Gilijam, Erik Ajdl, Teri Džouns i Majkl Pejlin su u nedelju 20. jula, za ogromne pare, u „O2 areni“ u Londonu u dramsko-muzičkom spektaklu uživo izveli neke od svojih najvećih hitova. Širom sveta, u bioskopima poput beogradskog Sinepleksa u „Ušću“, mogli smo da uživo pratimo ovaj trosatni šou. Dve sale bile su potpuno pune, kao da nastupa Kesić sa Fajrontom uživo, a Beograd je ponovo bio svet.
U nedelju je na televizijama u Srbiji i inače sve bilo u znaku Montija Pajtona. Žika Šarenica je posle subotnjeg izdanja u Viminacijumu došao u Soko Banju. Skinuo je imperatorsku odoru sa zlatnom krunom od kartona i po zahtevu sponzora napravio emisiju ispred ugostiteljskog objekta izgrađenog u stilu Diznijevog zamka. Ajvanho šarenica!
Po podne se RTS opoštenio i emitovao film Leteći cirkus Montija Pajtona, a ja sam još jednom pratio reakcije mojih tinejdžera kod kuće. Skapirali su sve fore, od mrtvog papagaja, preko dosadnog knjigovođe do Ministarstva za smešno hodanje. Za njih, Pajtonovci su super jer im liče na South Park. Vidite i sami, po ko zna koji put deca misle da su napravila roditelje.
Aktuelni rat na Bliskom istoku, tačnije njegova medijska prezentacija u vestima, nalikuje Oslobodilačkom frontu naroda Judeje, sećate se – i to je legat Montija Pajtona iz Žitija Brajanovog, filma koji je bio zabranjen u Irskoj i, gle čuda, u Norveškoj. U nastavku televizijskog programa u Srbiji bila je još jedna pajtonovska tema: šta to smrdi u novouseljenim zgradama? Formirana Komisija za ispitivanje smrada! Čekamo rezultate.
MOŽE IM SE: Uvod u poslednji šou Pajtonovaca obilovao je trivijama o istorijatu, pripremama, snimcima sa konferencija, a poseban šmek dao je Mik Džeger. Paralele su evidentne, jer baš kao i Stonsi, grupa matorih Engleza arči staru slavu i masno naplaćuje minuli rad. U šouu nije bilo novih pesama ni skečeva, samo stari hitovi. Iskreno i autoironično, ali može im se!
Osim Ministarstva smešnog hodanja, čije pandane i isturena odeljenja sa ili bez portfelja možete videti u vestima u Srbiji, sigurno pamtite i kancelariju gde ćete ako platite moći da se sa sertifikovanim ekspertima svađate, ili da budete vređani. Pa zar proteklih dana nismo gledali u Skupštini Srbije ovaj skeč satima, a poslanici su nadmašili Pajtonovce. U dečijoj igri nadgornjavanja – jeste, nije, jeste, nije – glumci zbog dramaturgije u jednom trenutku ipak stanu, naši poslanici bogme jok!
Još jedna omiljena tema Montija Pajtona – tradicija. Pa zar na Studiju B niste videli remek-delo od pajtonovske epizode, pri obnovi kuće Vojvode Stepe? Nedostajali su samo Viking i restoran u kojem se uz sve služi Spem! Svetla vojnička tradicija: u gotovo svakoj epizodi imali ste reakciju vojnih vlasti, a u ovom živom izdanju pojavio se oficir bez obe ruke, plus ratna mornarica. Blago homoseksualno erotizovana, naravno.
Pa onda naši mali i veliki nacionalni identiteti. Oni su se još 1969. zajebavali sa Finskom o kojoj nisu imali pojma. Ali to ih nije sprečilo da budu finske patriote.
Ili kineske, nema veze, svejedno je.
KALAMBURIZACIJA: Na sceni londonske „O2 arene“ videli smo i delove originalnih epizoda, plesne tačke sa nadrealnim obrtima i glumce uživo koji su izvodili najveće hitove. Smešni su čak i kada brljave sa tekstom i kada se međusobno zavitlavaju. Teme su, između ostalog, bile ko će da odapne sledeći, kako se slatko spava uz Pejlinove putopisne emisije i da li će se Kliz još jednom razvesti, valjda po peti put.
Seks i smrt kao paradigma Stvaranja i svete Sperme o kojoj su pevali usred krvavih sukoba između protestanata i katolika u Irskoj – u „O2 areni“ su za ovu priliku ogromni topovi u obliku penisa po publici ispaljivali veštačku spermu.
Kraj smo naravno znali: to je morala da bude pesma za koju kažu da je neformalna himna engleske fudbalske reprezentacije: „Always look at bright side of life“!
Sve je meni jasno: ako pitate jel sve to valja i da li od recikliranja ima smisla praviti ovakav kalambur, odgovor je, naravno, potvrdan, jer je njihov račun u istoriji popularne kulture toliki da ga ne mogu potrošiti za sledećih pet generacija.
Pomislite samo koliko ste muda, pameti i ludila morali da imate pa da na BBC-ju 1969. napravite i emitujete šou kakav je Leteći cirkus Montija Pajtona. Šou u kojem zajebavate bogataše, pervertirane elemente crkve, vojske, medija, ismevate zatucane patriote, političare, kvazinaučne medije, estradu, nacionalnu istoriju, međunacionalne netrpeljivosti, seksualnost, smrt i Smisao Života.
Zato verujem da su ljudi više nego rado plaćali da vide ovaj šou uživo ili u prenosima širom sveta. Ulaznice sa cenom oko 100 funti za njihovih deset nastupa rasprodate su za 44 sekunde. Sav prikupljeni novac otišao je u Penzioni fond Montija Pajtona. Pošteno!
Zato sam pomislio kako bi ministar Vulin bio prava osoba da najavi šou, jer su ovi macani živi dokaz da se granica za odlazak u penziju mora dodatno povećati! Uklopio bi se lepo i u skeč sa nadmetanjem ko je u mladosti bio veća sirotinja.
A sada nešto sasvim drugačije, samo šta?
Dragi prijatelji,
Kao što svi odlično znate, „Leteći cirkus Montija Pajtona“ nastao je baš u Srbiji, jednog divnog aprilskog dana sredinom juna, nakon okupljanja šestorice studenata sa Oksforda i Kembridža u nameri da podignu spomenik Noelu Kavardu, najsofisticiranijem pozorišnom piscu dvadesetog veka i svom velikom idolu. Beskrajno raspravljanje oko toga kako bi skulptura trebalo da izgleda i da li je ispravno da bude postavljena usred Vojvodine trajalo je do ranih jutarnjih časova, kada je konačno postignut dogovor da čitava ova debata bude pretvorena u TV skeč, ali bez spominjanja imena nekakvog pisca, pa makar on bio i genije.
Rezultat svega toga je „Leteći cirkus Noela Kavarda“, kojeg čini, kao što svi dobro znate, koloplet srpskih narodnih pripovedaka, viceva i pesama. Prema sveopštem mišljenju, ovaj televizijski serijal odražava samu suštinu srpskog bića.
Nadam se da uživate u ovoj svečanosti koja obeležava četrdeset godina besmisla u Srbiji.
Sve najbolje,
Teri Džons
(Pozdravno pismo jednog od originalnih članova tima „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“
napisano povodom četrdesetogodišnjice od nastanka „Cirkusa“, objavljeno u „Vremenu“ broj 979)
