Novi ustav je proteklih godina mogao biti ona karika koja povezuje građane i političare u zajedničkom poduhvatu korenitih promena, ali je ona nestala pre nego što je nastala. Može li danas biti drukčije?
Najmanje dve zainteresovane strane su se dogovorile o ceni "paketa" vlasništva spektakla koji već više od šezdeset godina privlači milione gledalaca širom sveta na staze i pred televizore
Pune 42 godine verovalo se da je variola iskorenjena. Poslednji slučaj velikih boginja na našim prostorima zabeležen je 1930. godine. U martu 1972, međutim, bolest se vratila. Odnela je 40 života – 26 na Kosovu, sedam u Beogradu, pet u Novom Pazaru, jedan u Čačku i jedan u Ležimiru kod Sremske Mitrovice. Obolelo je 184 ljudi, od čega 32 u Beogradu
"Stereotipi su proizvod nepoznavanja i neznanja, a predrasude, stereotipi, postojali su i za Bosance, Crnogorce, za svaki narod u Jugoslaviji, ne samo za Albance. I za to nije kriva naša generacija, bilo je to i pre nas. Ali tad su se puno pričali vicevi na tu temu, pričao sam ih i ja kad sam se šetao po Jugoslaviji. Čini mi se da više nema viceva, davno nisam čuo neki novi vic o Albancima i Srbima. A nije dobro što ih nema zato što je vic znak da je situacija opuštena. Čim se ne čuju vicevi, mora da ima neke tenzije"
"Varvari dolaze noću. Pre mraka i poslednja koza mora biti uterana, kapije zašipljene, u svaku osmatračnicu postavljen stražar da izvikuje sate. Po celu noć, priča se, varvari se smucaju naokolo rešeni da ubijaju i pljačkaju"
Iščekujući varvare, Dž. M. Kuci
U svom obraćanju poplavljenima premijer teši, bodri, obećava novac, poziva na jedinstvo, zagledan u budućnost nezainteresovan je za prošlost, ali mu je svaka druga o "onima od pre" koji sad samo sede u suvom i toplom i sole pamet ovima koji nešto rade, dok oni ništa nisu uradili dok su režim bili
Prvi utisak iz daljine da improvizovani izbeglički kamp u Idomeniju izgleda kao balkanska proslava 1. maja u prirodi, topi se kao plastična kesa u vatri kada se zađe u taj logor. Na hektarima proklijale pšenice, pod golim nebom, duže od dve nedelje živi više od 10.000 očajnih ljudi. Gladni su, bolesni i mokri
Poslednje decenije XX veka u Srbiji moramo da se sećamo tačno onako kakva je bila, da ne bi podlegli "specijalnoj operaciji" koja je na delu ovih dana: da se Milošević od autokrate prepakuje u "dobrog momka". Tako oni koji su s njim stajali rame uz rame više neće biti loši momci. Oni koji trenutno vladaju Srbijom, žele zaborav i krivo tumačenje prošlosti, jer kad govore o napretku, oporavku, pomirenju, evropskim integracijama, voleli bi da se zaboravi da su nas upravo oni odvukli u suprotnom pravcu: u rat, bedu, glad, u mržnju...
U ružmonovskom smislu, Frano Cetinić je bio čovek anganžmana: učestvovao je u Studentskom pokretu ‘68, bio je svedok događanja oko Korčulanske škole, osnovao je 1989. Jugoslovensko veće evropskog pokreta, štitio pravo anganžmana u svojoj novinarskoj profesiji na Francuskom radiju (RFI), a posebno kao prevodilac Ružmona, Suvarina, Bezansona, Vidal-Nakea, Kastorijadisa, Morisa Žolija..., i kao pisac važne knjige Pozovi NATO radi umorstva, knjige-dnevnika o bombardovanju Srbije povodom koje je trpeo neljudske, nemoralne, neprofesionalne napade, pre svega u Beogradu i Zagrebu, a i u ostalim ludim kućama onog i ovog vremena. Ali uprkos napadima i osporavanjima svim primitivnim i neargumentovanim metodama, on se dosledno držao onoga što je od gorepomenutih mislioca saznao: da se čovek uvek mora braniti osnovnim pravilom da je "istodobno slobodna i odgovorna osoba, ne samo kolektivizirani pojedinac"
Frano Cetinić bio je moj prijatelj. Bio je i ostao gospar, dubrovački đak cum lauda, gospodin od glave do pete koji nikada nije rekao krivu reč u onim teškim vremenima
Krompir je za trpezom u mom detinjstvu bio obavezan. Svejedno da li je bio pečen, kuvan, restovan ili pire, moralo je da ga bude dovoljno da ostane i za večeru. Krompir je bio deo reda i poretka
