Žurnalizam i čurnalizam: otpisana štampa i velika galama

Gutenbergovac: Činjenice ukazuju da delovi gutenbergovskog sveta štampe umiru. Fotografija nije ukinula ulje na platnu, a film nije ukinuo pozorište. Da li to takozvani “digital” definitivno zamenjuje print (štampu)?

Alef: Umiru li novine ili se samo preobražavaju? “Gutenbergova era” je metafora koja traje od 15. veka, od pokretnih slova, stvorila je javnu sferu i autoritet činjenica. Internet je to poremetio: više nema oskudice vesti, sada imamo višak. Oskudica je bila garant vrednosti, danas je pažnja najređa roba.

U digitalnom dobu, štampane novine više nisu dominantni kanal informisanja. Tiraži i prihodi padaju, pažnja publike se rasipa. Ipak, njihova simbolička uloga u oblikovanju javnog života ostaje velika.

Gutenbergovac: Kakvo je novinarstvo u toj digitalnoj tranziciji ka kraju Gutenbergove ere? Najveći lom je u…

Alef: U ritmu i formi. Nekada su novine izlazile u ciklusu dana. Danas je informacija beskonačna i trenutna. Brzina se gura ispred dubine, tekst se cepa u tvit-vesti, blogove uživo, puš notifikacije. Vizuelno i algoritamski posredovano – gde će sadržaj završiti, više ne odlučuju urednici nego algoritmi.

Gutenbergovac: Kako se može razumeti metafora “razbijena posuda” kojom neki sociolozi opisuju javnost postgutenberskog doba?

Alef: Tradicionalni mediji – dnevne novine, nedeljnici, televizijske mreže – funkcionisali su kao posude koje su okupljale javnost. U toj posudi postojala je zajednička agenda, makar minimalni konsenzus o činjenicama. Internet je tu posudu razbio. Svako sada ima svoju verziju stvarnosti, oblikovanu algoritmima i eho-komorama. Posledice su ozbiljne: gubitak zajedničkog okvira činjenica, porast dezinformacija i polarizacija.

Gutenbergovac: Najveće promene događaju se sa samim čitaocima i gledaocima?

Alef: Onlajn publika retko čita linearno; umesto toga skenira, skroluje i skače s linka na link. Studije pokazuju da se pažnja često zadržava samo na naslovima i prvim pasusima.

Ali internet nudi i nove forme koncentrisanog slušanja i čitanja – poput podkasta i njuzletera (digitalnih pretplatničkih biltena), koji postaju zamena za nekadašnje duge članke.

NESTAJANJE ŠTAMPANIH NOVINA: Gutenbergovac: Nestanak štampe sa horizonta, uz sve posledice koje smo nasleđivali vek i po – gubitak kulturne i obrazovne uloge, fragmentaciju javnosti i dominaciju senzacije nad analizom, da li je to karakteristično samo za Srbiju 2025?

Alef: Još izraženije nego na Zapadu. Nekadašnji stubovi – “Politika”, “Novosti” – izgubili su monopol. Tabloidi i provladini mediji oblikuju masovnu publiku, dok manji krug čita nezavisne izvore kao što su “Vreme” ili “Danas”. To su dva paralelna univerzuma koja se gotovo ne dodiruju. Rezultat je konfuzija, pad poverenja i informativna buka.

Gutenbergovac: Digital se širi, TV čuva bastion, radio se transformiše u podkaste, a štampa gubi tlo. Ali u brojkama se gubi ono što je najteže meriti – osećaj dubine, trajanja i poverenja. Kako se menja pažnja čitalaca? Ima li studija koje to jasno pokazuju?

Alef: Mnogo ih je. Pedagozi i neurolozi već dve decenije upozoravaju da čitanje na ekranu menja moždane obrasce. Merijan Volf u knjizi Čitaoče, vrati se kući (Maryanne Wolf, Reader, Come Home) pokazuje da digitalno čitanje favorizuje skeniranje i fragmentaciju, a ne dubinu. Ane Mangen (Anne Mangen) iz Norveške merila je razumevanje kod studenata i pokazala da oni koji čitaju sa papira bolje pamte argumente i strukturu teksta nego oni koji čitaju na ekranu. MIT i Stanford kroz seriju eksperimenata potvrđuju: multitasking i stalne notifikacije dovode do fragmentacije pažnje i smanjenja kapaciteta za koncentraciju.

Gutenbergovac: Časovnik pokazuje da štampa u Srbiji odlazi na marginu…

Alef: To je suština kraja Gutenbergove ere: od gotovo jedinog foruma javnosti u 19. veku, preko moćnog masovnog medija u socijalizmu, do marginalizovanog “analitičkog glasa” u 2025, štampa je prešla put od centra ka periferiji;

1850–1950: gotovo jedini medij, škola nacije i oružje politike;

1960–1980: masovni medij u konkurenciji sa televizijom i radiom, ali još uvek stub javnosti…

U našoj kulturi ta era traje više od dva veka. Tačno dvesta godina je prošlo od 1825. kada je u Pešti pokrenut Letopis Matice srpske. Neki će kao početak označiti “Slavenoserbski magazin”, štampan u Veneciji 1768. čiji je osnivač i urednik bio Zaharije Orfelin. U Beču su 1791. štampane Serbskija novini, 1813. Novine serbske, a 1816. prvi srpski zbornik Zabavnik Novine srbske. Prve novine u Kneževini Srbiji 17. januara 1834. u Kragujevcu izdaje Dimitrije Davidović. Prema nepotpunim bibliografskim i statističkim podacima o srpskoj štampi, od 1768. godine do 1999. godine objavljivano je oko 5000 listova i časopisa na srpskom jeziku.

VODIČ KROZ SRPSKU ŠTAMPU U DIGITALNO DOBA: Gutenbergovac: Kako izgleda Alefov vodič kroz štampu Srbije 2025?

Alef: Dnevne novine poput “Politike”, “Večernjih novosti”, “Blica”, “Kurira”, “Alo!”, “Srpskog telegrafa” i “Informera”, fokusirane su na najnovije informacije iz zemlje i sveta. Nedeljni magazini kao “Nedeljnik”, NIN, “Vreme” i “Radar”, izlaze jednom nedeljno i obrađuju širok spektar tema – od politike do kulture.

Na srpskom tržištu mesečne specijalizovane revije još opstaju, ali sa znatno manjim tiražima nego pre desetak, petnaest godina. Modni i lajfstajl naslovi poput “Elle Srbija” i “Marie Claire Srbija” drže prestižni imidž i vezani su za globalne franšize, dok masovno orijentisani magazini (“Gloria”, “Hello!”, “Lepota i zdravlje”) kombinuju zabavu, zdravlje i životni stil i dalje imaju široku publiku. Naslovi vezani za dom i uređenje (“Moj stan”, “Bravo Casa”) ili specijalizovani (“Magično bilje”) obraćaju se nišnoj publici i oslanjaju se na verne čitaoce.

Uticaj im je pre svega kulturno-socijalni i oglašivački u određenim segmentima (moda, kozmetika, lajfstajl, zdravlje). Digitalna izdanja postoje, ali mahom služe kao produžetak brenda i marketinška platforma; osnovna reputacija i prihod i dalje dolaze iz štampanog formata i oglasa vezanih za specifične industrije. Ukratko: reč je o fragmentisanom, ali stabilnom segmentu tržišta – revije su izgubile masovni doseg, ali su zadržale uloge u nišama i oglašivačku vrednost.

Kulturni periodični časopisi u Srbiji ‒ poput “Književne revije” (Matica srpska, Novi Sad) ili “Polja” (Gradska biblioteka Novi Sad) ‒ opstaju pre svega zahvaljujući institucionalnoj podršci i kulturnom prestižu, a ne tržišnoj potražnji. Njihovi tiraži su mali, često svega nekoliko stotina primeraka, i publika im je uglavnom stručna ili akademska: pisci, kritičari, univerzitetski profesori i studenti. Njihov uticaj nije masovni već simbolički i kulturni ‒ oni određuju standarde u književnoj kritici, objavljuju prevode, eseje i temate, i time učestvuju u formiranju kulturnog kanona. Digitalna prisutnost postoji (sajtovi, PDF arhive, društvene mreže), ali je uloga interneta više arhivska i reprezentativna nego što donosi novu publiku. Znači, kulturni časopisi funkcionišu kao elitni, subvencionisani forumi kulture, čiji značaj leži u kontinuitetu i autoritetu a ne u tržišnom uticaju.

Gutenbergovac: Hroničari kažu da štampa menja vlastitu krvnu sliku. Kako su pojedini listovi menjali rubrike od 2000. do 2025. i u poslednjih 15 godina?

Alef: “Politika”, tradicionalno najveća redakcija, sa dopisničkom mrežom i jakim rubrikama (nauka, kultura), poslednjih 15 godina smanjuje kadar, prelazi na jeftinije modele rada, objavljuje više komentara i analiza, a manje terenskih reportaža, oslanjajući se na agencijske vesti (Tanjug, Beta). Rubrike poput nauke i lokalnih tema gube kontinuitet. Danas, oslonjen na mali tim i često pod finansijskim pritiskom, objavljuje sve više kolumni i opinion tekstova.

Gutenbergovac: A “Večernje novosti”?

Alef: Još uvek klasičan popularni list, sa segmentima o društvenim pojavama i kulturi. Nakon tranzicije i promena vlasničkih struktura, kreće ka tabloidizaciji: više senzacionalističkih vesti, kraćih komentara, spajanje rubrika, naglasak na crnoj hronici i zabavnim temama. Izveštavanje sa lica mesta postaje ređe.

Gutenbergovac: A tabloidi, koje mnogi s pravom kritikuju? Doduše, brazilski pisac Paulo Koeljo u svom delu Veštica iz Portobela (2008) kaže: “Ako očekuješ da će svet biti fer prema tebi samo zato što si dobra osoba, varaš se. To je isto kao očekivati da te lav neće pojesti zato što ti njega nisi pojeo”.

Alef: Tabloidi (“Informer”, “Alo!”, “Srpski telegraf”, a delimično i “Blic”) prvenstveno su senzacionalistički: brzi, dramatični i često agresivni u političkom izveštavanju, uz jasne ideološke ili provladine tonove. Političke teme obrađuju konfrontacijski provocirajući emocionalne reakcije. Postoje razlike u intenzitetu: “Informer” je najagresivniji i direktno konfrontira, dok “Blic” i “Alo!” kombinuju politiku sa zabavom i estradom čuvajući imidž “mejnstrim tabloida”. Paralelno, estradne ličnosti, tračevi, skandali i privatni životi zvezda zauzimaju centralno mesto, što paradoksalno proširuje spektar tema u odnosu na neke ozbiljnije listove – ali uvek kroz prizmu senzacije i šok-naslova.

Većina tradicionalnih medija u Srbiji razvila je svoja internet izdanja pokušavajući da opstane u novom ekosistemu u kojem vladaju brzina, algoritmi i klikovi.

Najposećeniji portali poput “Blica”, “Kurira” i “Telegrafa”, dnevno okupljaju stotine hiljada korisnika ‒ “Blic” i preko milion. Dominantno tabloidni po sadržaju, oslanjaju se na senzacionalističke naslove, kratke forme i stalno ažuriranje, uz zadržavanje korisnika od svega nekoliko minuta. Njihov uspeh meri se brojem klikova, ne nužno kvalitetom informacija.

U narednom broju “Vremena”:

Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o štampi u raljama oglašivača, o TV infoteinmentu, o tome kako Google skida kajmak, o padu tiraža i problemu digitalnih pretplata u Srbiji – uz odgovor na pitanje “zašto tražiš pare kad ne plaćaš”

Sergije Lukač i o dnevnoj štampa posle 1945. i o šundu u periodici 1970-ih.

Jovan Skerlić: Procvat štampe u Srbiji i Vojvodini u drugoj polovini XIX i prvoj deceniji XX veka

U drugoj polovini XIX veka, naročito u prvoj četvrti, u doba reakcije, srpskoj štampi ne ide dobro. Dr Danilo Medaković se jedino umeo snaći. On je pokrenuo Srbski Dnevnik (1852‒1864). Za vreme dvanaest godina izlaženja to je bio glavni organ srpskoga naroda. U početku je, zajedno sa književnim dodatkom Sedmicom, imao uspeha, i došao je do 2000 pretplatnika. Potom je vlast počela da ga goni i on je bio primoran da pređe u Srbiju, i list je uređivao Jovan Đorđević do 1864. godine kada mu je vlast, kao liberalnom i nacionalnom listu, zabranila izlaženje.

Ali glavno središte srpske štampe, za ceo srpski narod, šezdesetih godina bio je Novi Sad, “Srpska Atina”, kako se onda govorilo. U istoriji srpskoga duhovnoga života u XVIII i XIX veku opaža se ova stalna činjenica: pomicanje duhovnoga centra sa severa na jug. Na kraju XVIII veka i početkom XIX veka takav centar bio je Beč, od dvadesetih do kraja četrdesetih godina to je Pešta, od pedesetih godina postaje Novi Sad, da sedamdesetih godina pređe u Beograd…

Dok je 1863. godine u Beogradu štampano svega četiri lista srpska, sva četiri zvanična ili poluzvanična, u Novom Sadu bilo ih je devet.

U drugoj polovini XIX veka izlazilo je u Novom Sadu 56 raznih srpskih listova, dok je za isto vreme na mađarskom i nemačkom izlazilo svega desetak. Posle povratka normalnog političkog života 1860. godine u celoj Austriji, nov život osetio se i u duhovnoj metropoli srpskoj i u njenoj štampi…

Početkom sedamdesetih godina javljaju se u Srbiji i prvi pokrajinski listovi. Još 1866. nameravao je Stevan Vlad. Kaćanski, tada profesor u gimnaziji, da u Kragujevcu pokrene jedan politički list. No, prvi provincijski list u Srbiji javio se u malom ali ustalačkom Svilajncu. Tu je 1871. godine sveštenik Jovan Šarić krenuo Resavskog Poštonošu, koji je izilazio dva puta mesečno, i koji se prve godine svoga izlaženja štampao u Pančevu, a 1872. u Beogradu.

Godine 1873. pojavila se u Kragujevcu Javnost, a za njom ceo jedan niz radikalnih listova, o čemu će docnije biti reči. Godine 1875. štampan je u Kragujevcu Zbor, “list za politiku, ekonomiju i nauku”, kojem je urednik bio Lazar Komarčić; 1875. u Požarevcu je bio list Braničevo, ubrzo zamenjen isto tako kratko-vremenim Novim Braničevom. Smederevo je u toku 1875. imalo dva isto tako efemerna lista: satiričan list Fenjer i radikalno-socijalističku Narodnu volju, koju je policija ubrzo ugušila.

Šezdesete godine (19. veka) u srpskoj štampi obeležene su pojavom i moralnim uspehom liberalnih organa, u prvom redu Zastave u Novom Sadu i Srbije u Beogradu. Sedamdesete godine u srpskoj štampi imaju za karakteristiku pojavu i moralan uspeh demokratskih socijalističko-radikalnih listova, u prvom redu Radenika u Beogradu i Javnosti u Kragujevcu. Ceo taj novi, više intelektualni no socijalni pokret, izraz je aktivnosti jednog jakog čoveka i darovitog publiciste, Svetozara Markovića, prvoga propagatora socijalizma na celom slovenskom jugu.

Od 1873. godine Svetozar Marković i njegovi drugovi otpočinju novu političku aktivnost, i to ne u Beogradu, koji im je izgledao birokratski i nepristupačan novim idejama, no u Kragujevcu, glavnom gradu Šumadije, u srcu i staroj prestonici Srbije gde je radila Narodna skupština, i gde se uvek osećao izvestan opozicioni duh. U martu 1873. jedna grupa naprednijih činovnika, oficira i građana osnovala je društvo za nabavku štamparije i za pokretanje jednoga lista. Novoosnovana Kragujevačka društvena štamparija pokrenula je 8. novembra 1873. Javnost, “list za nauku i politiku”, pod uredništvom Svetozara Markovića.

U toku osamdesetih godina pokrenuto je nekoliko važnijih organa srpske javnosti: radikalni organ Odjek u Beogradu 1884, liberalni organ Branik u Novom Sadu 1885, patriotski list Stevana Vlad. Kaćanskog Velika Srbija u Beogradu (1888‒1893).

LISTOVI ZA ŠIROKU PUBLIKU

Devedesetih godina prošloga veka izvršio se znatan prelom u životu srpske štampe. Dotle su u srpskoj štampi vladali isključivo politički listovi, načelni i borbeni organi pojedinih stranaka, koji, novčano podržavani od političkih grupa, nisu vodili računa o raspoloženju i duhovnim interesima široke publike, i koji su za ljubav uvodnoga članka i polemike sa protivničkim listovima zanemarivali vesti običnoga života i zanimljivosti. Već osamdesetih godina počinju se javljati listovi – privatna preduzeća, koji imaju izvesnu političku boju, ali koji se ne obraćaju više jednoj političkoj grupi no široj publici, i zato su raznovrsniji i šareniji sadržajem: takvi su bili Beogradski Dnevnik, Novi Beogradski Dnevnik, Male Novine, pokrenute 1888.

Za razvitak te štampe od velikog značaja je početak prodaje na broj, kolportaže na ulici.

Devedesetih godina javljaju se novi večernji listovi, koji, iako politički obeleženi, obraćaju se širokoj publici, donose izveštaje o dnevnim događajima običnoga života. Staraju se da podlistak, obilno popunjavan senzacionim romanima, što više privuče i zadrži pažnju čitalaca. Tako su pokrenute: Večernje Novine (1893), Večernje Novosti (1893), Mali Žurnal (1894), Beogradske Novine (1895). Ti listovi pogodili su trenutak i odgovorili potrebama šire i nepolitičke publike, i tri od njih još i danas postoje, Večernje Novosti, Beogradske Novine i Mali Žurnal.

U Srpskom Književnom Glasniku za 1910. izišao je statistički pregled cele srpske štampe u 1909. godini. Krajem 1909. bilo je u Beogradu 79 listova, od kojih su bili: političkih 18, organa pojedinih društava 16, stručnih 11, crkvenih 6, satirična 4, službenih 5, književna, ekonomno-poljoprivredna, patriotska, narodna po 3; pedagoško-naučna, književno-politička, ilustrovana po 2; dečji 1.

U unutrašnjosti Srbije izilazilo je 37 listova i časopisa. I to: Niš ‒ 9, Šabac ‒ 8; Kragujevac, Negotin, Požarevac, Gornji Milanovac ‒ po 2; Ćuprija, Jagodina, Valjevo, Zaječar, Čačak, Kruševac, Petrovac, Aleksinac, Veliko Gradište, Leskovac, Prokuplje po 1.

(Izvodi iz “Istorijskog pregleda srpske štampe” od Jovana Skerlića, Beograd, 1911. Objavljeno u zborniku “Dva veka srpskog novinarstva”, Institut za novinarstvo, Beograd 1992)

Nastaviće se…