Kada sve skupimo na jedno mesto – skupe energente, uvozničke lobije, monopole, neefikasnu državu i tome dodamo međunarodne okolnosti, tehnološko zaostajanje, značajan udeo sive ekonomije i malo lokalno tržište – onda dobijamo porazan zaključak da je kvalitetan a jeftin proizvod u ovakvim privrednim okolnostima više izuzetak nego pravilo
U Srbiji postoji rašireno mišljenje da je slobodno tržište glavni krivac za skupoću koju zapažamo na policama prodavnica i da bi mnogo bolje bilo da se država aktivnije uključi u regulaciju cena kako bi se sprečile mahinacije bilo kog učesnika u lancu snabdevanja. Na papiru ovo dobro izgleda, ali iskustvo govori da ovakvo ponašanje još nigde nije dalo dobre rezultate. Obično ovakva regulacija počne sa nekim administrativnim ograničenjem cena, što biva široko pozdravljeno među građanstvom, popularnost vlasti snažno poskoči, ali onda počnu da se pojavljuju nestašice, sivo tržište procveta i na kraju proizvodi budu još skuplji nego na početku priče.
Rasprava o jakoj državi ili slobodnom tržištu traje već vekovima i o tome možemo imati različito mišljenje, ali ono što je nesporno i što brine naše građane jeste jednostavna činjenica da u poslednje vreme za svoj novac mogu da kupe sve manje proizvoda. Dakle, zašto je sve skupo?
U cenu bilo kog proizvoda ili usluge ulaze cene sirovina, energenata, radne snage, poreza, transporta, trgovačke marže, usluga državne uprave itd… Kada se sve ovo sabere i doda zarada maloprodaje, dobije se krajnja cena proizvoda. Kako je to kod nas?
Nije tajna da je gorivo u Srbiji već duže vreme među najskupljim u regionu. Sve države regiona kupuju naftu po približno sličnim cenama, ali krajnja cena za srpskog potrošača je viša jer naša država uzima za sebe više nego države u našem okruženju.
Struja je posebna priča. Činjenica je da smo dugo imali jeftiniju struju nego naše komšije, ali danas je ona kod nas znatno skuplja, naročito za privredu. Dok se cena struje na slobodnom tržištu kreće od 70 do 80 evra po megavat satu, naša privreda plaća 120 evra za megavat sat. Verovatno ćete se pitati: pa zašto privreda ne kupuje struju na slobodnom tržištu po nižoj ceni? Tu dolazimo do tipično srpskog odgovora – “mož’ da bidne, ne mora da znači”. Po propisima, postoji neko tržište električne energije na kome imate pravo da kupite struju od različitih dobavljača, ali u stvarnosti nekako na kraju ispadne da se 99 odsto električne energije ipak kupuje od jednog dobavljača čiji je vlasnik, pogađate – država Srbija.
Tu počinjemo priču o monopolima (državnim ili privatnim) koji imaju povlašćen položaj, često debelo zaštićen državnim propisima koji se zloupotrebljavaju na račun potrošača. Monopoli imaju jednu nezgodnu karakteristiku da – koliko god loše radili, koliko god vodili lošu poslovnu politiku, na kraju krajeva imaju moć da sve to uračunaju u cenu proizvoda/usluge i isporuče račun takvog poslovanja potrošaču koji nema drugi izbor nego da ga plati.
Vezano za monopole svakako treba spomeniti i uvoznike, posebno one koji imaju ekskluzivno pravo uvoza pojedinih proizvoda za srpsko tržište. To je ona priča kada se naši građani vrate iz inostranstva zabezeknuti razlikom u ceni istih proizvoda. Naravno, u Srbiji su ti proizvodi po pravilu znatno skuplji nego u inostranstvu. Ne radi se tu samo o robi koju vidimo u prodavnicama. Još je bolnija situacija na tržištu sirovina od kojih domaće fabrike prave svoje proizvode. Često te sirovine, zbog ekskluzivnog prava uvoza pojedinih distributera, ulaze po znatno višim cenama nego što bi to bilo da postoji više ravnopravnih ponuđača. Skupe sirovine daju skup proizvod.
Tu su i usluge državnog aparata koje su ključne za uspeh svake privrede. Ako imate državu koja radi svoj posao u skladu sa razumnim pravilima i ponaša se prema svima na isti način, to pomaže da privreda radi bolje, da ima manje troškove poslovanja, da lakše izvozi i da na kraju svi bolje živimo. Naš državni aparat i nije toliko velik koliko je neefikasan i pod pogubnim uticajem politike tamo gde joj nije mesto. Ovakav državni aparat ne olakšava poslovanje privrede, već je više nerazumni teret koji domaća privreda sve teže podnosi.
Kada sve skupimo na jedno mesto – skupe energente, uvozničke lobije, monopole, neefikasnu državu i tome dodamo međunarodne okolnosti, tehnološko zaostajanje, značajan udeo sive ekonomije i malo lokalno tržište – onda dobijamo porazan zaključak da je kvalitetatan a jeftin proizvod u ovakvim privrednim okolnostima više izuzetak nego pravilo.
Država je svakako najodgovornija za ovakvo stanje jer jedino ona kontroliše cenu energenata, jedino ona kroz dobru pravnu regulativu može da razbije uvozničke lobije i monopole, jedino ona može da donese propise kojima se realno suzbija siva ekonomija i jedno ona može da dobrom poreskom politikom spreči tehnološko zaostajanje privrede.
Nažalost, kao što je već poznato, u sudaru stvarnosti i iluzije – strada stvarnost. U sudaru iluzije o nikad većem napretku sa stvarnošću sve manje kupovne moći, najverovatnije će stradati ionako nejaka domaća privreda. Ona će biti optužena da se bogati na grbači napaćenog naroda, da ne zna da radi, ali da će država (čitaj politika) preuzeti stvar u svoje ruke i spasti nezaštićenog srpskog potrošača. Lepo zvuči, ali jednostavno nije istina.
Nažalost i ako je jasno šta treba raditi, srpski potrošači mogu očekivati da će proizvodi i dalje biti skupi, verovatno i sve skuplji. Novčanici će nam biti sve puniji, plate iskazane u evrima će biti sve bliže uporedivim zemljama, ali prosečan nemački potrošač će za svojih 100 evra kupovati daleko više nego prosečni srpski potrošač za svojih 100 evra. I tako će biti sve dok jednom stvarno ne odlučimo da se promenimo. I to svi.
Autor je član predsedništva PSG, osnivač i predsednik nadzornog odbora kompanije “Gomex”
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
