Jesmo li danas sretniji, jesmo li pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju, odnosno suđenju, VAR sistemu koji bi, da je postojao ranije, promenio istoriju fudbala
Cepidlačenje – povremeno bi se tako mogla opisati asistiranja iz VAR sobe na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Vrh kopačke je u jednoj prilici presudio o ofsajdu, a i to zahvaljujući kompjuterskoj animaciji jer bi na ekranu, golim okom, to opet bilo teško dokazivo. Da smo se držali “slobodnog sudijskog uverenja”, odluka bi bila suprotna i promenila bi tok utakmice, verovatno i celog takmičenja jer bi se drugi tim plasirao dalje.
Istorija fudbala obiluje sudijskim previdima. Maradona bi dobio žuti, možda i crveni karton za igranje rukom protiv Engleske. Englezi nikada ne bi postali prvaci sveta jer je (decenijama kasnije) geometrijski dokazano da jedini gol kojim su pobedili Nemce 1966. nije postojao pošto lopta nije celim obimom prešla gol liniju. Sudiju Sorensena stariji čitaoci ne bi pamtili. Jesmo li danas sretniji, jesmo (li) pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju odnosno suđenju?
Kamere su se dobro primile u većini sportova, najbolji primer je tenis gde se “oku sokolovom” veruje više nego oku linijskog sudije ili u atletici kada treba utvrditi prestup. Fer-plej. Ako se nisi pravilno odrazio ili si poslao lopticu u aut, ne treba da profitiraš zbog humane nesavršenosti, zar ne?
Ali, ako tako dobro funkcioniše u sportu, treba li VAR da se primeni i u svakodnevnom životu? Jer, sve uslove imamo, kamere su tu, a veštačka inteligencija omogućuje ono što nismo mogli ni da sanjamo – da sve te podatke koje kamere snime kontekstualno uredi u milisekundi i utvrdi prekršaj.
Prvi i najbolji primer je saobraćaj. Svaki veći grad, Beograd pogotovo, premrežen je kamerama na ulicama, a te kamere mogu da zabeleže svaki prekršaj: vožnju bržu od dozvoljenog maksimuma, polukružno preko pune linije, prolazak kroz “malo crveno”. Ne bih sebe nazvao nasilnim vozačem, nikako, ali pomenuo sam samo ono što sam, moguće je, lično napravio u poslednjih nekoliko dana. Svaki put je to bilo u apsolutno bezbednim uslovima, u kasnim satima i na potpuno praznim ulicama gde je funkcija saobraćajnih pravila upitna, ali pravila su pravila. Podjednako važe uvek, a kamera beleži svaki prekršaj. Da u životu postoji VAR, opomena bi mi stigla u roku od nekoliko sekundi, na mobilni telefon, verovatno bi bila praćena i odgovarajućom kaznom. Srećom, štiti me zakon.
A zakon kaže da kazna ne može biti automatska, odnosno mora da je izrekne živ čovek, ne može se delegirati kompjuteru. Kamere će zabeležiti prekršaje, ali njihov broj je toliki da neko mora da napravi selekciju i opredeli se koje će da “uzme u rad”. Ta selekcija može da bude upitna, ali dobro bi bilo da je letvica podignuta tako da hvata one najbezobzirnije.
Suština ove priče je da smo već sada okruženi dovoljnim brojem kamera da bi se naš život mogao analizirati iz više uglova, baš kao na fudbalskoj utakmici, kako bi se naš prekršaj utvrdio. Kompjuter može i da animira, ako treba, šta mu teško, samo nacrta ono što je neophodno, a ukloni viškove. I to je to. Zgazio si na liniju, ruka ti nije bila uz telo, vrh cipele bio je u ofsajdu. Samo je potrebno sve to uvezati sa dobrim kompjuterima, kupiti softver iz Kine i promeniti zakone kako bi dozvolili kompjuteru da presuđuje sitnije prekršaje i određuje kazne uključujući negativne poene za društveno neprikladno ponašanje. Do tog naopakog ishoda uzdajmo se u sudije. I oni su ljudi. Za sada.
Koji zaključci mogu da se izvuku iz susreta šefa beogradske policije Veselina Milića, Saše Vukovića Bosketa i Aleksandra Nešovića Baje, u međuvremenu poznatom kao „ubistvo na Senjaku“
Šta predstavlja Vučićevo priznanje da povraća posle dijaloga sa neistomišljenicima? Zašto hvali nasilničko “junaštvo i čojstvo”? Zbog čega djeluje da mu je Šešelj osmislio kampanju? Kako je rehabilitovao Crvene beretke, to samo srce tame jugoslavenskih ratova i prvih postpetoktobarskih godina? I – u tom pravcu – kakve snove sanja
Poziv u kojem se od vas traži želja i implicitna lojalnost iskreno je ispunjenje snova hiljada ljudi kojima je ova vlast ispunila najluđe fantazije. Od njih zauzvrat traži samo da budu poslušni
Psihologija jasno pokazuje da je svaki oblik fanatizma – svođenja sebe na jednu dimenziju, bila ona religijska, ideološka, politička, društvena, profesionalna ili pripadanje određenoj grupi – odbrambeni pokušaj neke osobe koja ne može da otkrije stabilan lični identitet i onda, sebi koliko i drugima, baca prašinu u oči ubeđivanjem da ne samo da ima identitet nego je on tako očigledan da niko nikad ne bi smeo u njega da posumnja
Zašto je ulično nasilje postalo sve što Vučić može da ponudi građanima? Zbog čega je ono postalo bensendin za najtvrđe naprednjačko-radikalsko biračko telo? I čime je dokazao da ni malo ne poznaje ulicu
Zašto je Vučić muški opaučio po svojim poslušnicima? Je li mu dobro? I šta to znači za studente i njihovu listu
Predsednik Vučić piše programe i „autorske tekstove“ kako bi obodrio i zaplašio birače da će zanavek ostati na vlasti
Intervju: Darko Rundek, muzičar i pesnik
Želim da podržim studente, jer najiskrenije – to i moram Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
