Jesmo li danas sretniji, jesmo li pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju, odnosno suđenju, VAR sistemu koji bi, da je postojao ranije, promenio istoriju fudbala
Cepidlačenje – povremeno bi se tako mogla opisati asistiranja iz VAR sobe na Evropskom prvenstvu u fudbalu. Vrh kopačke je u jednoj prilici presudio o ofsajdu, a i to zahvaljujući kompjuterskoj animaciji jer bi na ekranu, golim okom, to opet bilo teško dokazivo. Da smo se držali “slobodnog sudijskog uverenja”, odluka bi bila suprotna i promenila bi tok utakmice, verovatno i celog takmičenja jer bi se drugi tim plasirao dalje.
Istorija fudbala obiluje sudijskim previdima. Maradona bi dobio žuti, možda i crveni karton za igranje rukom protiv Engleske. Englezi nikada ne bi postali prvaci sveta jer je (decenijama kasnije) geometrijski dokazano da jedini gol kojim su pobedili Nemce 1966. nije postojao pošto lopta nije celim obimom prešla gol liniju. Sudiju Sorensena stariji čitaoci ne bi pamtili. Jesmo li danas sretniji, jesmo (li) pametniji zahvaljujući video-asistiranom referiranju odnosno suđenju?
Kamere su se dobro primile u većini sportova, najbolji primer je tenis gde se “oku sokolovom” veruje više nego oku linijskog sudije ili u atletici kada treba utvrditi prestup. Fer-plej. Ako se nisi pravilno odrazio ili si poslao lopticu u aut, ne treba da profitiraš zbog humane nesavršenosti, zar ne?
Ali, ako tako dobro funkcioniše u sportu, treba li VAR da se primeni i u svakodnevnom životu? Jer, sve uslove imamo, kamere su tu, a veštačka inteligencija omogućuje ono što nismo mogli ni da sanjamo – da sve te podatke koje kamere snime kontekstualno uredi u milisekundi i utvrdi prekršaj.
Prvi i najbolji primer je saobraćaj. Svaki veći grad, Beograd pogotovo, premrežen je kamerama na ulicama, a te kamere mogu da zabeleže svaki prekršaj: vožnju bržu od dozvoljenog maksimuma, polukružno preko pune linije, prolazak kroz “malo crveno”. Ne bih sebe nazvao nasilnim vozačem, nikako, ali pomenuo sam samo ono što sam, moguće je, lično napravio u poslednjih nekoliko dana. Svaki put je to bilo u apsolutno bezbednim uslovima, u kasnim satima i na potpuno praznim ulicama gde je funkcija saobraćajnih pravila upitna, ali pravila su pravila. Podjednako važe uvek, a kamera beleži svaki prekršaj. Da u životu postoji VAR, opomena bi mi stigla u roku od nekoliko sekundi, na mobilni telefon, verovatno bi bila praćena i odgovarajućom kaznom. Srećom, štiti me zakon.
A zakon kaže da kazna ne može biti automatska, odnosno mora da je izrekne živ čovek, ne može se delegirati kompjuteru. Kamere će zabeležiti prekršaje, ali njihov broj je toliki da neko mora da napravi selekciju i opredeli se koje će da “uzme u rad”. Ta selekcija može da bude upitna, ali dobro bi bilo da je letvica podignuta tako da hvata one najbezobzirnije.
Suština ove priče je da smo već sada okruženi dovoljnim brojem kamera da bi se naš život mogao analizirati iz više uglova, baš kao na fudbalskoj utakmici, kako bi se naš prekršaj utvrdio. Kompjuter može i da animira, ako treba, šta mu teško, samo nacrta ono što je neophodno, a ukloni viškove. I to je to. Zgazio si na liniju, ruka ti nije bila uz telo, vrh cipele bio je u ofsajdu. Samo je potrebno sve to uvezati sa dobrim kompjuterima, kupiti softver iz Kine i promeniti zakone kako bi dozvolili kompjuteru da presuđuje sitnije prekršaje i određuje kazne uključujući negativne poene za društveno neprikladno ponašanje. Do tog naopakog ishoda uzdajmo se u sudije. I oni su ljudi. Za sada.
Na koji način se izjava o Srbiji kao protupožarnoj “velesili” savršeno uklapa u Vučićevu propagandu? Kako je požar u Deliblatskoj peščari osvetlio svu disfunkcionalnost režima? Zbog čega se na jednom kraju zemlje slavilo, pjevalo i klicalo predsjedniku, a na drugom gorele stotine hektara šume? Kakve poruke šalje režimska propaganda i što građani vide vlastitim očima? I zbog čega narod nije amorfna masa, nesposobna da sama kroji svoju sudbinu
Višegodišnji život u uslovima kriminalizovanih političkih i državnih institucija, kao i kriminalizacija javnih finansija i privrede negativno utiču na društveni mentalitet i menjaju sistem vrednosti. Mnogi građani prihvataju opštu kriminalizaciju kao novu normalnost. Mnogi stiču utisak da njihov opstanak suštinski zavisi od vladajuće garniture i da će im primanja biti ugrožena ukoliko dođe do smene
U muzičkom smislu, Furtvenglerov duh je i dalje potpuno živ. Za moralni i politički bi svako od nas trebalo da potraži svoje odgovore, pošto, bez obzira na stanje političkih borbi, svako mora da brani stare i gradi nove kulturne i estetičke vrednosti. Hvala Harvudu što nas je na to podstakao i što sam ne nudi nikakve konačne odgovore. A pitanje je – nije zgoreg ponavljati – kratko: svodi li se umetnost na neku drugu dimenziju (političku, psihoanalitičku, obrazovnu, religijsku, moralnu) ili potiče iz posebnog sveta i jedino u njemu može istinski da obitava
Novi talas nasilja potresa Haiti nakon što su naoružane bande u napadu na Kenskof ubile najmanje 50 ljudi, uključujući petoro dece, i otele još 50 osoba. Ujedinjene nacije upozoravaju da bande pokušavaju da prošire kontrolu na ruralna područja oko Port-o-Prensa
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
