Svi putevi patnje

Jedan od osnovnih impulsa u prirodi jeste to da skoro sva živa bića izbegavaju patnju. Čak i jednoćelijski organizmi pokušavaju da se udalje od onoga sto je za njih loše (u njihovom slučaju, od kiseline). S ljudima, najvećom greškom prirode, sve je mnogo složenije i ambivalentnije. Ogromni delovi naših života posvećeni su izbegavanju patnje ili lečenju od nje, ali nekada ne možemo da se otrgnemo onome što nas boli, neki ljudi kao da uživaju u tome, a i neki oblici patnje su društveno visoko vrednovani.

Izvorni cilj čitavih ideologija, religija i filozofskih škola jeste (pokušaj) da nas zaštite od patnje ili da nas uvere kako zahvaljujući njima možemo da je razumemo, a onda i lakše prihvatimo. To je možda najočiglednije u slučaju budizma, takozvane religije bez boga, koji je nastao nakon što je jedan princ otkrio da u svetu postoji patnja – siromaštvo, glad, bol i sve druge nedaće redom – pa onda i da ona u mnogim slučajevima uopšte ne prestaje ili se u pravilnim ritmovima vraća. Ostatak života posvetio je potrazi za prevazilaženjem patnje i došao do zaključaka sličnih nekim, nama geografski bližim, antičkim filozofijama, po kojima je najvažnije pronaći ravnotežu, umerenost i obuzdavanje želja.

RELIGIJSKI I DRUGI ODGOVORI

Patnja je, naravno, glavna tema i u hrišćanstvu, religiji čiji je centralni koncept spasenje. Hrišćanska teologija nas uverava da je patnja u životu neminovna, da je naša ovozemaljska egzistencija “dolina plača”. Razlog za to je proterivanje iz raja, nakon kojeg su ljudi, veruje se, dobili pokvarljivu i trošnu prirodu. Starogrčka reč za propadljivost, pathiton (na latinski prevedena kao corruptibilitas, termin koji se danas uopšte ne povezuje s teologijom), jasno nas podseća na reči koje označavaju strast odnosno patnju (na primer, Pasija po Mateju opisuju muke, patnju, dok Šesta simfonija Čajkovskog, koja sadrži “Adagio lamentoso”, uopšte nije patetična u današnjem smislu reči već bi joj naslov trebao biti Patnička simfonija). Tamo gde budete izgubili mir, gde vam bude bilo neumereno stalo do nečega ovozemaljskog ili neke smrtne osobe, kroz tu će se tačku uvući “karijes” i vi ćete, ranije ili kasnije, propatiti.

Narativ o žrtvovanju, vaskrsenju i spasenju govori nam da je, navodno, uteha dostižna i patnja ne mora da bude neminovnost, ako verujemo tako da možemo da se vratimo u prvobitno stanje, ono koje smo imali pre prvog greha. Obećanje raja deluje kao očekivani mehanizam motivisanja (“patnja je toliko strašna da vam je bolje da nakratko budete poslušni i strpljivi, pa će onda sve zauvek biti lepo i lako”), dok je pretnja paklom, verovatno zbog svog implicitnog sadizma, bila možda i delotvornija. Navodno je sam Mikelanđelov prikaz “strašnog suda” u Sikstinskoj kapeli bio dovoljan da mnogi ljudi prihvate ili promene veru.

Ima, naravno, i potpuno sekularnih disciplina (makar u izvornom obliku) posvećenih isključivo suzbijanju patnje. Niko od nas ne bi voleo da živi u bilo kojoj prethodnoj istorijskoj epohi, ako ništa drugo ono zbog napretka stomatologije. Takođe, stara engleska reč za lekara je “leech”, pijavica, pošto je puštanje krvi vekovima bilo jedini pristup mnogim bolestima, a da ne govorim o potpunoj bespomoćnosti pred mentalnim poremećajima još koliko u devetnaestom veku. U novije vreme, psihoterapija predstavlja pokušaj da se otklone ili makar ublaže duševne patnje, a po tome koliko postaje neophodna (odnosno popularna kao potencijalna profesija) moglo bi se reći da ili patimo sve više ili smo sve manje sposobni da izdržimo razočaranja.

Verovatno bi na prevazilaženje i sprečavanje patnje trebalo da bude usmerena i politika, mada biste to teško mogli da pomislite kad pogledate savremene zloupotrebe ovog koncepta. Ako je nečiji posao da obezbedi pisanje pravičnih zakona i njihovu doslednu primenu, socijalnu zaštitu i pristup obrazovanju za siromašne, to je već veliki doprinos, a gde su ekonomske jednakosti i državna podrška razvoju umetnosti i kulture. (Da, znam da vam ovo zvuči poznato, ali komunizam koristi mnogo stilskih figura tipičnih za hrišćanstvo.) Nasuprot tome, malo šta izaziva toliku patnju kao ratovi, proterivanje, ugnjetavanje ili uskraćivanje prava na obrazovanje i lečenje.

BOL I ODSUSTVO LJUBAVI

Začudo, čini se da svi znamo šta je patnja, ali niko da objasni kako ona funkcioniše psihološki; kao da je neuporedivo lakše opisati ovaj fenomen nego ga objasniti. Kada govorimo o fizičkom bolu, stvari su neuporedivo jasnije, pošto u koži ima nervnih završetaka koji reaguju na spoljašnje draži (udarce, ubode, prignječenja). O onoj drugoj boli (emotivnoj, duševnoj, mentalnoj), teško da razumemo i najosnovnije detalje. Nije nezanimljivo da je Frojd, koji je o svemu imao nešto da kaže, i pred kraj karijere priznavao da o njoj zna vrlo malo (mada je za nju smislio zanimljivu reč Seelenschmerz, doslovno “dušobol”), a da se psiholozi ni nakon njega nisu proslavili u ovom polju.

Da samo počnemo od misterije gde se ta druga bol odvija. Mi osećamo da je ona stvarna, vidimo da ima ljudi kojima uništi čitav život, ali tek naslućujemo kako bismo mogli da je mapiramo. Ranije se verovalo da je u grudima, odnosno srcu, mada je neki ljudi osećaju u stomaku dok drugi dobiju glavobolju. Sve to, međutim, deluje kao odraz naše nemoći da mislimo u apstraktnim kategorijama. Jer kada patite zbog nečega ili za nekim to svakako ima telesne korelate, ali primarno je da vi to ne možete da pomešate s bolom u krstima ili kolenu, mada se celi svet suzio na taj doživljaj, misli vam se vrte samo oko toga (i često znaju da budu brže i glasnije nego inače) i nešto iznutra pojačava utisak teskobe, otkidanja ili makar snuždenosti i potištenosti. A nama je lakše da osetimo kako nas negde u telu nešto boli oštro ili tupo, kako nas gnječi, steže, probada, pritiska…

Ima psihoanalitičara koji veruju da prisustvo boli označava odsustvo ljubavi. Kada se za nekoga vežete, njegov odlazak doživljavate kao nasilni čin, kao “amputaciju” dela sebe, pa tako malom detetu mamin odlazak na posao izaziva užasnu patnju, jer ono ne može da zadrži osećaj celovitosti bez njenog prisustva. Ali čak i kada patnju možemo osećati izuzetno intenzivno, ne osećamo je tako diferencirano kao druga osećanja. Ona, posebno u početku može delovati difuzno, kao da ima elemente gubitka, čežnje, žudnje, nostalgije (ova poslednja i sadrži reč za bol), ali ostaje od svega pomalo, a može biti i u vezi s izgubljenim nadama, povređenim ponosom ili rastućim pesimizmom.

IZMEĐU UMA I TELA

Očekivali biste da je univerzalna reakcija na patnju želja da je izbegnemo ili prekinemo, pa čak i ponašanje usklađeno s tim. Prvi problem u vezi s tom logikom pravi nam mazohizam, pojava da neki ljudi kao da uživaju u tome da ih boli, fizički ili emocionalno. I dok istraživanja ovog prvog slučaja pokazuju da zadovoljstvo ne donosi bol već njegov prestanak (što je posebno važno u slučaju samopovređivanja), potrebno je mnogo napora da bismo razumeli svaki pojedinačni slučaj upetljavanja u bolne obrasce ponašanja, od kojih neki ljudi ne odustanu do kraja života.

Možda vam izraz deluje preterano, ali mazohizam može imati veze i sa profesionalnim izborom. Ako ima smisla ono uverenje da hirurzi sublimiraju svoju agresivnost, moramo se pitati šta, možda u dubinama svog nesvesnog, rade pedijatri i onkolozi. Naravno da je osnovna motivacija u tome da se pomogne onima koji pate ili čak umiru, ali ne znam, smem li uopšte i da zamislim koliko li je bolno svakog radnog dana gledati decu koja se muče. Još je očiglednije da će svako ko izabere da postane psihoterapeut provesti svoj radni vek ne samo slušajući o ljudskoj patnji i gledajući suze već će stalno izoštravati svoj kapacitet da prepozna patnju svojih pacijenata i nosi je u sebi koliko god njima to moglo biti neophodno.

Veliki problem s patnjom jeste i to što ona kao da živi između uma i tela, te lako može da prelazi iz jednog u drugo. Jasno je da hronična telesna bol ili gubitak dela tela lako vode u duševnu, pa se neki ljudi u terminalnim stadijumima karcinoma odlučuju za eutanaziju ili samoubistvo da ne bi trpeli bolove. Još je složenije s kombinacijom jakih bolnih osećanja i skučenog unutrašnjeg prostora, jer tada duševna bol može da se “spusti” u telo i stvori psihosomatska oboljenja. Mada danas znamo da mozak ova dva oblika patnje vidi isto i da telesni bol znaju da odagnaju antidepresivi, čini se da do pravog razrešenja ne može doći simptomatski već da se mora raditi na proširenju unutrašnjeg sveta.

S DRUGE STRANE JE MIR

Postoji i paradoks da nekada uživamo u izrazito bolnoj umetnosti, te da njenih čuvenih predstavnika ima mnogo (da ne licitiram sad s obožavateljima). Ima neke jezive surovosti u tome kako Šekspir ubija potpuno nedužnu Dezdemonu, u prikazima sve one dece koja kod Dostojevskog umiru, trpe zlostavljanja i bivaju ubijena, psa kome igla raseče creva. Kafkine priče su tako hipnotišući prikaz unutrašnje patnje da sam se uvek pitao kako neko smogne snage i hrabrosti da ih pročita po drugi put, a isto bi se moglo reći i za anatomiju patnje koja dominira jednim nivoom filma Tri boje: Plavo.

Možda deluje logično da bi kao suprotnost patnji trebalo videti sreću. Ipak, mnogi mudraci će vam reći da je suprotnost patnji unutrašnji mir, odnosno kapacitet da se uprkos patnji ne izgubi unutrašnji mir. Kao i u mnogim drugim slučajevima, rešenje nije u bežanju od patnje. Ako ga uopšte ima, ono može biti jedino u borbi da povećamo svoj kapacitet da patnju izdržimo.

Autor je psiholog