Sveti prostori i raštimovani ljudi

...

Mi, danas, koristimo izraz “sveti prostor” metaforično, često i olako. Neko kaže da mu je dom svetinja. Za nekoga su to institucije kulture. Glumci pozorište nazivaju “daskama koje život znače”, muzeji su doslovno prostori pod okriljem muza, a ja sumnjam da ću se ikad zaista navići na gledanje filmova i slušanje muzike u dnevnoj sobi. Plafon nemačkog parlamenta je od stakla da bi se naglasilo da je u pitanju hram političke transparentnosti.

Kad pominjemo “sveto vreme”, obično mislimo na neki posebno važan događaj, okupljanje ili praznik. U novije vreme, to se kaže i za trenutke koje neko posvećuje nečem izuzetno važnom i neće dozvoliti da mu ih iko otme ili omete.

Nekad jasno osetite početak takvog vremena: svetla se ugase, zavlada tišina, zavesa se podigne i ono što pred sobom vidite ili čujete ima sasvim drugačiju “gustinu”. Kad u tome učestvujete, osećate da kraj prekida čaroliju i vraća vas u svakodnevicu. Ima koncerata posle kojih vlada potpuni tajac i niko ne mrda po nekoliko minuta (po mom iskustvu, posle Verdijevog Rekvijema ili Malerove Devete), a nekad ovacije traju tako dugo da se čini da niko neće otići kući.

IMA LI KUĆE ZA BOGOVE

Sve su ovo metafore. Pod svetim prostorom zapravo se misli na hramove, na mesto susreta ljudi i onostranog, bogova, natprirodnog. Šetate svojim rodnim gradom, dan predvidljiv kao i svaki drugi, uđete u neku zgradu i istog trenutka bi trebalo da budete pod okriljem onostranog, na mestu gde bogovi govore ljudima, čuju ih, opraštaju im…

Hramovi se razlikuju po detaljima – oblicima, usmerenju, bojama, rasporedu stajanja, orguljama, veličini… Reklo bi se, na primer, da je rimski Panteon pravljen s namerom da u svemu bude suprotnost atenskom Partenonu, da ne govorimo o odnosu crkava i džamija. Ipak, sve su to detalji. Suština je u verovanju da je to mesto gde će bogovi pristati da vas dodirnu, dok je ostatak sela sasvim profan i na neki način neispunjen smislom.

Monoteističke religije napravile su od ovoga čitavu nauku, što i ne bi trebalo da zbunjuje. Postoje pravila za osveštavanje prostora koji će postati crkva, pošto obični temelji, zidovi i oltar nisu dovoljni. Svaka pojedinačna crkva mora da bude deo mreže, da pripada institucionalnoj religiji, da bi sveti duh pristao da “siđe” tokom obreda i omogući vršenje svetih tajni (prilično rigidno za nekoga ko “ide kuda hoće”) u hrišćanstvu, pre svega pričešća, trenutka kad, veruje se, neko postane deo Hrista.

Ovo je teško razumeti i prihvatiti sve i kad zaboravite na nemoral, nedostojnost, neizainteresovanost, koje postoje u svim crkvama (nema ničeg ljudskog što ne može da dobije “karijes”), ili na apsurdne pojave novokomponovanog pravoslavlja kao što su osveštavanje automobila i kafana, odnosno stranačke i fakultetske slave (novac svi uzimaju, sve i ako nije osveštan).

ČOVEK KAO DEO HARMONIJE

Pišem ovo sedeći u verovatno najlepšoj crkvi na svetu, koja će, pride, kad bude bila završena, dostići visinu od 127 metara. Prvi put sam je video pre dvadeset godina i imao vrlo jasan visceralni doživljaj da ljudi ovako nešto ne mogu da naprave, možda čak ni da nacrtaju, da je “to” sigurno zemlja izbacila iz svoje utrobe tokom nekog zemljotresa. I svaki put kad sedim unutra sve mi je još manje jasno.

Video sam tokom godine brojne Gaudijeve kuće u gradu, kao i popularni park. Sve je zanimljivo i originalno. Ali, moj najveći šok desio se kad sam ušao u crkvu, koja je tek iznutra najlepša i najneobičnija građevina na svetu. Jedan detalj jeste to da je u njenom centru “šuma” kamenih stubova – Gaudi nije koristio beton, pošto on ne postoji u prirodi – koji se pretvaraju u “granje” i “krošnje”, kroz koje se, sa vrha, probija po neki zrak svetlosti. Crkva se zove po biblijskoj “svetoj porodici”; Gaudi je, kažu, bio izuzetno posvećen vernik, a i raspeće pokriveno baldahinom visi okačeno o ta “stabla”. Ali ovo je i hram ljubavi prema prirodi, gde su i jevanđelisti predstavljeni kao životinje. U međuvremenu, fasade se privode kraju i one su sada pune voća, lišća, bobica…

Drugo, najveći deo sva četiri zida čine meni prelepi vitraži u bezbroj toplih nijansi plave, zelene, crvene i žute, tu i tamo i malo braon. Čim kročite u taj prostor, svet je ostao iza vas i sad se prelama i vraća vam se neuporedivo harmoničniji nego što sam po sebi jeste. I kad čovek oseti kako je u poređenju s tim prostorom potpuno sićušan, onda i sam počne da postaje deo te harmonije. Potpuno drugačiji osećaj nego u “klasičnim” pravoslavnim i katoličkim crkvama, koje su tako često monohromne, s malo svetlosti i oslikane tako da su pune ljudi koji pate.

OMETA LI LEPOTA

Oduvek me je nerviralo to što je neko procenio da bi crkve trebalo da budu velike. Posebno hrišćanske, jer su posvećene Bogu koji je opisan kao oličenje skromnosti i jasno kaže da je naglasak na okupljanju u njegovo ime, a ne na broju vernih ili mestu njihovog okupljanja. Potpuno se slažem sa Stivenom Frajom koji kaže da bi “stolar iz Galileje” bio užasnut kad bi video Crkvu Svetog Petra u Vatikanu. I pitam se zašto je ova crkva morala biti projektovana tako da je, ni uz pomoć savremene tehnologije, nije bilo moguće završiti za više od celog jednog veka, kad je tim novcem moglo biti otvoreno bezbroj škola po katoličkim zemljama u Africi.

Ali, sad me muči drugo pitanje. Da li bi crkve uopšte trebalo da budu lepe? Odnosno, ako je crkva ovako lepa, da li to ometa njenu osnovnu funkciju, da li vernicima otežava povezivanje sa onostranim? Znam da to nije isto, ali takva stvar mi se desila pre nekoliko godina kad sam se zadesio u Barseloni u dane kad je Rene Fleming imala recital u ovdašnjoj koncertnoj dvorani (Palau de la Musica Catalana), koju pre toga nikad nisam bio čuo uživo, a jako sam voleo njene snimke La Traviate. I onda sam hvatao sebe kako gledam u svod ili u muze iza klavira umesto da slušam taj divni glas. Da li isto tako neko dođe u ovakvu crkvu da se pomoli i zaboravi na molitvu jer počne da crta stubove i vitraže?

Deluje mi da je pitanje opšte, nevezano samo za ovu građevinu. Većina ljudi je vekovima bila nepismena, pa su im freske bile kao slikovnica: tu su gledali prizore iz Biblije i to je trebalo (dodatno) da učvrsti njihovu veru. Crkvi je odgovaralo da ljudi ostanu nepismeni, pa im je poturala takve slikovnice i zabranjivala postavljanje pitanja. Ali, zašto je postalo važno da te freske budu lepe, da imaju umetničku vrednost? Da li je to trebalo da učini ljude religioznijim? Da li je neko očekivao da će ljudi jače (po)verovati ako je Isus lepo naslikan?

Ako je to bila nečija namera, bojim se da bi bio jako razočaran. Pišem olovkom, sporo, i za ovo vreme kroz crkvu je prošlo nekoliko hiljada ljudi. Zbog vere u vaskrsenje? Čisto sumnjam. Deluje da, kad imaju slobodan izbor, ljudi pre biraju lepotu nego veru, da umetnost pobeđuje ne samo politiku, već i religiju. Veći broj ljudi danas posećuje stare crkve i manastire iz estetskih nego iz religijskih pobuda, mnogo više ljudi posmatra religijsku umetnost u muzejima zbog lepote nego zbog vere.

TURIZAM I PROFANIZACIJA

U vezi sa odnosom svetog religijskog prostora i umetničke lepote možda može biti nekih pitanja. Na moju veliku žalost, nema nikakvih dilema kada se radi o odnosu svetog prostora i turizma. Kao i Luvr, Sagrada Familija je pretvorena u “aerodrom” (a Sikstinska kapela je manja, pa je u njoj još mnogo gore) – ljudi ovde telefoniraju, dovikuju se, dečaci poziraju ispred raspeća, s tipičnim osmesima za Instagram, kao da su ispred vitrine sa šarobojnim sladoledima, većinom u Jamalovim dresovima. Naravno da postoji prodavnica u kojoj možete da kupite suvenire, a u okolnim ulicama baš sve što vam može pasti na pamet.

Nije nimalo originalno reći da za savremenog čoveka više nema ničeg što je sveto. Ni mesta, ni vreme, ni odnosi, ni sećanja, ni vrednosti – ništa više nije nezamenljivo, sve ima samo različite cene, o svemu se može pregovarati, sve je moguće isprljati ili zameniti. Niti štitimo niti štedimo sebe ni druge, ni unutrašnje ni spoljne svetinje.

Na ovom mestu je to samo još upečatljivije. Krajem devetnaestog veka mala grupa kupila je komad zemlje s namerom da podignu crkvu. Kasnije je jedan arhitekta razvio viziju koja bi njegovu veru približila drugim ljudima i metod za proračune kakav niko ranije nije koristio. Navodno je bio toliko opsednut tim radom, da je poginuo nakon što je posmatrao napredak. Hodao je unazad kako bi imao bolji pregled i nije ni video ni čuo tramvaj koji je išao pravo na njega. Srećom, ostavio je detaljne skice i bilo je moguće nastaviti sa gradnjom, a u kripti crkve su ga i sahranili.

Ali, njegov plan bio je tako megalomanski da crkva nije završena ni skoro vek kasnije (poginuo je 1926. godine), a sigurno je (bila) potrebna nezamisliva količina novca. E, zbog tog novca onda krenu ulaznice, turizam i vodiči. Ono što je trebalo da bude izraz vere i prostor za molitvu, potpuno nenamerno, verujem, postalo je najveća turistička atrakcija u Evropi. I ne znam kako bi se moglo vratiti na početak, ko će jednom zaustaviti sve ljude koji ovde žele da uđu (a priznaću vam, meni je ovo verovatno četvrti put i sumnjam da ću ikad odoleti).

Nema sumnje da jedino lepota može da spase svet donoseći nam stalno nove ideale kojima težimo. Samo, brinem, postoji li opasnost da mi tu lepotu nećemo umeti da prepoznamo i iskoristimo za spas, da smo već previše raštimovani pošto nemamo nikakav sveti prostor, ni u sebi ni oko sebe.

Autor je psiholog