Šta zna student šta je dvesta kila

...

Potrebno je mnogo prostora da se objasni šta sve ovi protesti znače za Srbiju, koliko su je za ova tri meseca promenili, uveli novi žargon, novu političku realnost i novu praksu javnog ophođenja.

Na neki način, studenti su delovali, takoreći, po principu onog starog vica kad Ciga, osumnjičen za krađu bakra, sve prebacuje na decu uz komentar: “Šta zna dete šta je dvesta kila? Uzme i nosi”. I ova deca su zbilja “nosila”. Organizovali su i nosili najveće proteste u ovom, a verovatno i prošlom veku, dizali i pokretali ljude, budili Srbiju. Pa čak i ova, naizgled, neobična i samoiscrpljujuća strategija sa “šetnjama”, odnosno usiljenim marševima do Novog Sada i Kragujevca, pokazala se kao sjajan političko-marketinški potez. Svuda su ih sačekivali oduševljenje, suze, euforija i entuzijazam skoro nezamisliv u ovo vreme i na ovim prostorima. (I samo teška ideološka ili interesna zaslepljenost mogla je da ne vidi ili bagateliše plemenitost i razmere ovog obostranog idealističkog pregnuća.)

Govore, razume se, te gotovo biblijske scene mnogo i o dubini našeg opšteg pada, koja onda proizvodi gotovo očajničku potrebu za “spasiocima” i izbavljenjem. I zato su, realno, ovi studentski pohodi mnogo više ličili na neke svetovne “litije” nego na “obojene revolucije” istočnoevropskog tipa, kakvih se režim plaši i koje, tobože, “pobeđuje”.

Da li ti studentski protesti mogu srušiti režim. Sami po sebi, ne. Ali ga mogu i te kako podriti i delegitimizovati, što su uveliko učinili i još čine. A činiće još i više ukoliko se stvar ne sparuši i ne svede na “kibicovanje” i navijanje iz prikrajka za “naše drage studente”. Jer, ma koliko atraktivni, ovi studentski protesti su samo vrh ledenog brega opšteg nezadovoljstva autoritarnom vlašću Aleksandra Vučića, koje se periodično javlja i izbija u sve češćim, sve jačim i po vlast sve opasnijim talasima.

Nije, dakle, dobro ako se, makar i iz dobre namere, sve prebaci na pleća studenata. Ali isto tako nije dobro ni ako se usled pogrešno i usko shvaćenog pojma politike, studenti, makar i deklarativno, ograđuju od “politizacije” i antirežimskog svrstavanja. Jer, da se ne lažemo, to da se poštuje Ustav i načelo podele vlasti, i da “institucije rade svoj posao”, u današnjim srpskim uslovima jeste politika i jeste “subverzivan”, opozicioni i antirežimski stav.

Ali i nezavisno od ove terminološke konfuzije, studentska marševska strategija nije bez rizika. Nema sumnje da ovim marševima oni zbunjuju i iscrpljuju režim, ali iscrpljuju i sebe. S tim što se režim, eventualno, iscrpljuje simbolički i politički (donekle i materijalno), dok se studenti, kao i štrajkači po školama, iscrpljuju bukvalno, fizički i mentalno. Sem toga, što stvar duže traje, a pogotovo ako se uđe u fazu “remisije” i stagnacije, stvara se veći prostor za omiljene režimske sportove kao što su medijska satanizacija i sejanje razdora u redovima demonstranata, u čemu Vučić i naprednjaci gotovo da nemaju premca u svetskim relacijama.

Takođe, iako politički i geografski šira nego ranije, socijalna baza protesta se još uvek nije dovoljno proširila i produbila. Za sada, protestu i totalnoj obustavi su se masovno odazvali samo prosvetni radnici (koji sve ovo vreme podnose najveći teret i trpe najveći pritisak), advokati i glumci. I sve tri kategorije su trenutno veoma blizu odluke o spuštanju lopte i prevođenju protesta u “zakonske okvire”.

OD “RULJE” DO “NAŠE DECE”

A šta za to vreme radi režim? Uglavnom, ništa dobro, čak ni za sebe, a još manje za stvarno smirivanje situacije. Prvi dani i nedelje od novosadske tragedije protekli su u površnim i prilično arogantnim nastojanjima vlasti da se problem minimizira, a odgovornost degažira što dalje od glavnih aktera, što je, zapravo, i razbuktalo plamen protesta. Čak i moji sagovornici bliski vlasti, nezvanično, u pauzama raznih TV emisija, a poneki čak i javno, u živom nastupu, više-manje otvoreno priznaju odnosno govore kako je režimska strategija odgovora na krizu bila neadekvatna i katastrofalna. (Ali odmah na to dodaju kao je “sada”, u tom pogledu, “mnogo bolje”.)

U prevodu, to znači da je s početka nastojao da proteste uguši pretnjama i incidentima, a sada lažnim ulagivanjem i parama koje na sve strane deli ili obećava. Pri čemu je cilj, razume se, uvek isti: izmoriti demonstrante, iscrpiti energiju protesta, sačuvati rejting, demonstrirati moć i emitovati poruku da ON i dalje “drži stvari pod kontrolom” (tome je, između ostalog, služio i ovaj poslednji miting u Sremskoj Mitrovici). Uz još jedan važan i, takoreći, ugaoni momenat. Po svaku cenu sprečiti “politizaciju” studentskog protesta (ma koliko svima bilo jasno da su zahtevi itekako politički), a naročito sprečiti prirodno spajanje i ujedinjavanje protestne energije sa opozicionim, postojećim ili nekim novim, antirežimskim formacijama.

A upravo tom ključnom Vučićevom nastojanju i sama opozicija, a pogotovo jedan deo antirežimske političke i medijske javnosti, kao da ide naruku. Opozicija slabošću i poslovičnom neslogom, a deo javnosti svojim preteranim (ima u tome, razume se, i mnogo ogorčenja zbog izneverenih nada i očekivanja), gotovo sladostrasnim, da ne kažem “sadističkim” pljuvanjem po svemu što opozicija, u celini i delovima, govori i radi, te paralelnim i prekomernim obogotvorenjem studentskog bunta, koji se, iako nesumnjivo hvale vredan, nerealno predstavlja i doživljava kao neka natprirodna “sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari”.

OPOZICIONI “MAGNUM KRIMEN”

Nevolja je što čak i kada priznaju ili se slože da su njihova nesloga i nejedinstvo trn u oku opozicionih glasača, većina opozicionih lidera uglavnom nije svesna razmera i ozbiljnosti tog problema.

I ok. Ovo sa neujedinjavanjem je manje-više nesporno i za to plaćaju visoku političku cenu. Ali hajde da vidimo šta realno, u ovim okolnostima, uopšte može opozicija. Cinici, deo rezigniranih pristalica, ali i (ne)skriveni režimski botovi uglas će reći: “Ništa. Neka se sklone, ćute i ne smetaju”. Ali nije to baš tako.

“Ma, svi su oni Vučićevi”. Naravno da nisu. I naravno da taj mit (“svi su oni moji”) sam Vučić tendenciozno i rado lansira, upravo radi unošenja dodatne sumnje i smutnje unutar opozicionih redova.

“Svi su isti”. Ne, nisu svi isti. Daleko od toga. Mada ponekad pokazuju sličnu političku uskogrudost i sklonost da sve procese posmatraju iz ugla svog stranačkog interesa. (Ali, zar nisu svi ljudi, ili barem ogromna većina, često i uglavnom takvi?) Tačno je i da su se mnogi “prodali”, na ovaj ili onaj način. Ali mnogi i nisu (a imali su priliku), i nepravedno je, a i politički kontraproduktivno sve trpati u isti koš.

Da li je postojeća opoziciona ponuda dovoljna? Verovatno nije. Da li ima prostora za nove igrače? Svakako. I oni se već pojavljuju. Ali i ti novi će verovatno morati odbolovati iste dečje političke bolesti i proći kroz sličan medijski i politički šibolet, posle kojeg više neće biti ni nevini ni novi.

Sve u svemu, iz ovih ili onih razloga, čak i ako odbacimo prorežimske balone i koske, manevarski prostor parlamentarne opozicije prilično je, da ne kažemo ekstremno, sužen. Ako se ističu u protestima, reći će im – što se gurate i grebete o studentsku popularnost?! Ako ih nema, prozivaće ih da su se “zavukli u rupu” i “čekaju da studenti odrade sav posao”. Drugim rečima, opozicija se nalazi u nekoj vrsti tamnog vilajeta (jednim delom, samoskrivljenog, ali delom takođe i vešto režiranog od strane vlasti), u kojem je, šta god da urade, uvek pogrešno i predmet osude sa svih strana.

Razume se, nije da nema opcija, ali su one za srpsku opoziciju sužene i ne previše atraktivne. A kada ih malo svedemo i sistematizujemo, dolazimo do sledećeg. ILI “borba kroz institucije”, što će reći ulazak u Skupštinu i učešće u raspravi u nekom obliku, ma koliko to u ovom trenutku možda nepopularno delovalo. ILI neizvesna strategija političke radikalizacije i građanske neposlušnosti, na tragu najava Miloša Jovanovića i “blokade aerodroma”, kao i drugih strateških objekata. (Uzgred rečeno, samo dan nakon te “skandalozne” Jovanovićeve izjave, koja je izazvala zgražavanje čitave prorežimske, pa i dela opozicione javnosti, blokiran je međunarodni aerodrom u Briselu, i to nekim daleko benignijim povodom od ovoga što imamo u Srbiji.)

Oba puta imaju svoje pluseve i minuse. U svakom slučaju, u ovoj stvari niti možemo, niti hoćemo da odlučujemo umesto njih. Samo hoću da sugerišem da se ova tema pažljivo odvaga i razmotri sa svih strana, i to, po mogućstvu, pre nego što – možda već za nekoliko dana – Vučevićeva dugo putujuća ostavka konačno dođe na dnevni red parlamenta. I apelujem da odluka, kakava god bila, bude jedinstvena, jer u protivnom neće vredeti gotovo ništa.

NEMA REVOLUCIJE, IMA BUNE

Uprkos njegovom trijumfalističkim najavama, Vučić nije “pobedio obojenu revoluciju” jer nikakve (“obojene” ili neke druge) revolucije za sada nije ni bilo.

Nema juriša na “Bastilju”, niti “Zimski dvorac” na Andrićevom vencu. Nema pucnjeva sa “Aurore”. Nema službi, ni s leva ni s desna, koje ga ruše “zato što voli Srbiju”. Nema milijardi koje su, tobože, uložene u njegovo rušenje. Nema strane intervencije, ni bukvalne, ni političke, da nametne rešenje. Nema čak ni Gonzalesa da relativno objektivno posreduje.

Bilo je i ima samo velikog i nagomilanog narodnog nezadovoljstva, koje je eksplodiralo nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, a koje vlast već skoro četiri meseca nastoji da ugasi ili priguši najrazličitijim mehanizmima i strategijama – pa, između ostalog, i tom pričom o “obojenoj revoluciji”.

Elem, nema revolucije, ali ima pobune, spontane i stihijske, za sada još uvek neorganizovane i pretežno mirne, koja u ovom trenutku lavira negde na granici između stišavanja i prelaska u narednu i burniju fazu. I ima Srbije koja se polako, ali definitivno budi iz naprednjačke narkoze, pomalo mamurna i zbunjena pejzažom koji se ukazuje nakon skidanja ružičastih propagandnih naočara. Ima mnogo neizvesnosti, kao i uvek kada se nešto krupno rešava, lomi i prelama.

No, ono što je izvesno jeste da povratka na stanje od pre 1. novembra nema i ne može biti. I toga je verovatno svestan i sam Vučić, koliko god mlatarao rukama, vikao i proglašavao pobedu nad stvarnim ili izmišljenim protivnicima.

Autor je glavni urednik NSPM