Srbija nema vremena za prazne priče

...

Srbija je zemlja mnogih problema. Pa ipak, kada je reč o politici, glavni problem Srbije je odsustvo politike u onome što bi trebalo da bude politička sfera. Politika – dakle, stvar od opšteg (javnog) značaja za život zajednice je privatizovana. Naravno, nju je privatizovao pre svega Aleksandar Vučić i njegov kartel koji glumi političku elitu zemlje. Ali ona je privatizovana i od strane opozicionih stranaka i njima naklonjenih medija i intelektualaca. I jedna i druga strana politički diskurs svode na prazne priče, floskule, opšta (a besmislena) mesta. I za jedne i za druge – uz značajnu razliku na estetskom nivou – jedina prihvatljiva politika je zapravo odsustvo politike, tj. ideja da baš oni, ili neki “naši”, treba da drže poluge vlasti (ili da ih se dočepaju), da se prikopčaju na finansijske tokove i da zauzmu medijsku sferu u što je moguće većoj meri, kako bi preko medija mogli (nastaviti) prodavati maglu, slatkorečivo, pretvarajući se da tobož brinu za društvo i državu.

Tako i vlast i postojeće (kvazi) opozicione partije osuđuju politiku u Srbiji na neki oblik mafijaške podele plena, gde su sve priče, institucije i ono što bi trebalo da bude javna sfera zapravo u funkciji podređivanja javnog interesa i resursa, interesima pojedinaca (uključujući tu vrhuške političkih partija) i njima naklonjenim korporacijama.

POLITIČKI IGROKAZI

O stravi i užasu koji se zove vladajuća garnitura ne vredi trošiti reči. Kome nije jasno da je aktuelni režim problem, i to veoma veliki, nikakvo objašnjenje neće “otvoriti oči”. Ali igrokaz opozicionih partija takođe pripada žanru horora. I kada je reč o opozicionim partijama i njima sklonim javnim intelektualcima (uz retke izuzetke), vidimo pretežno ljude koji su u politici zato što ništa vredno i smisleno nisu (bili) u stanju da naprave (ili su, kao neka obrnuta verzija kralja Mide, upropastili sve čega su se dotakli), pa su, gladni i željni položaja, uticaja, javne vidljivosti i novca, svoj put pronašli u politici bez politike. Bezidejnost, korumpiranost, lenjost, a često i intelektualna nevinost pokušavaju se prikriti (praznim) pričama koje se recikliraju iz devedesetih godina prošlog veka, o tzv. “zapadnim vrednostima”, “evropskom” i “NATO putu” Srbije. Jer je profitabilno. Ponekad su te priče osvežene ponekim komentarom (sa druge strane razuma) na trenutno aktuelne “hot” teme sa mreža. Jer to je, ono, “cool”.

Istini za volju, ima i onih (značajno manje relevantnih) opozicionih aktera, koji Vučićevom režimu suprotstavljaju zalaganje za neke, od pamtiveka prisutne “tradicionalne”, često i “pravoslavne vrednosti” (koje su, by the way, izmišljene upravo u kontekstu Zapadne, liberalne moderne, a često ne idu dalje u prošlost od 19. veka – ali, zašto bismo bili opterećeni smislom i znanjem, kad lepo možemo lupetati besmislice, kao i our sisters and brothers po neznanju i beskrupuloznosti iz pro-EU/NATO tabora?). Od istih se može čuti kako je neophodno okrenuti se Rusiji kao jedinoj spasonosnoj alternativi.

Čitava ideja mainstream srpske opozicije je jednostavna i, naravno, banalna – strane ambasade (pre svega SAD i EU zemalja) i korporativni centri moći mogu da nas dovedu na vlast, i mi ćemo, u tu svrhu, sve obećavati i ako i kada dođemo na vlast, radićemo manje-više isto što postojeći režim već radi, tj. “otplaćivaćemo” svoju pobedu zadovoljavajući korporativne i imperijalne centre moći, pa koliko košta da košta – na račun građana Srbije, of course. Jer tako ovde politika jedino može funkcionisati – da se “utalimo” dok još možemo.

KORPORATIVNI FAŠIZAM NA DELU

Te, nekad čak i simpatične, intelektom i moralnim skrupulama neopterećene marionete, uglavnom ne znaju, neće da znaju ili nisu u stanju da znaju (a nekad i znaju, ali se u svojoj pokvarenosti pretvaraju da ne znaju) da je upravo establišment EU antievropski i antidemokratski, da korporativne i političke elite Zapada ne rade u korist građana evropskih zemalja, već u sopstvenom (opet privatnom) interesu. Dakle, isto što i lokalni promoteri “alternative” pokušavaju primeniti u Srbiji, za svoj račun.

Nažalost, emancipatorske, progresivne i demokratske tendencije su (za sada) poražene u zapadnoj Evropi i na severu američkog kontinenta, i proterane na slabo vidljivu marginu. Porazio ih je korporativni fašizam. Umesto emancipacije, “Zapad” je postao sinonim za imperijalnu eksploataciju i dominaciju sile nad pravom i pravdom, koja se zaklanja iza tragikomičnih narativa o tobožnjoj privrženosti “demokratiji” i “ljudskim pravima”, koji vređaju inteligenciju i moralni kompas svakog ko iste još uvek ima, bar u tragovima.

“Ali zašto napadati EU ili SAD?” pitaće će mnogi. “Da li to znači da su kineski ili ruski sistemi alternativa?” Ne, nisu. Ali oni se i ne izdaju za tvrđave demokratije ili za vatrene promotere ljudskih prava, sloboda i emancipovanosti, niti ih bilo ko shvata na taj način. To je ogromna razlika. Sa Kinom i Rusijom, kada je reč o internoj organizaciji, nema naročitih iznenađenja. Problem je ono što se izdaje da jeste nešto što nije, i time dodatno otežava borbu za smislenu slobodu i demokratiju. Političko-korporativne strukture “demokratskog Zapada” su veoma nedemokratske i represivne, i zato, reklamiranjem svoje navodne posvećenosti demokratiji i ljudskim pravima, predstavljaju veliku prepreku svakome ko teži slobodi i autentičnoj demokratiji.

NEKA BORBA BUDE NEPRESTANA

Poenta je da se moramo boriti, i u Srbiji, i u EU, i širom planete, za (ponovno) afirmisanje demokratije, slobode, ljudskih i građanskih prava. Znam da je lakše gledati na političku scenu “širom zatvorenih očiju” i videti spas u svemu što se predstavlja kao “civilizovana” alternativa ludačkom režimu Aleksandra Vučića. To je lakše, pruža osećaj moralne superiornosti i borbe za pravu stvar, ali je dugoročno gledano pogrešno i štetno. Jer mainstream opozicija ne predstavlja nikakvu suštinsku alternativu. To je “politička” opcija bez politike, koja bi da menja stvari kozmetički, tako da sve ostane isto, e da bi zaseo “kalif umesto kalifa” – OK, sa nadom da će novi “kalif” biti pristojniji, manje brutalan (što svakako nije zanemarljivo) i, po mogućnosti, manje sumanut. Ali će zato novi “kalif” (ili par njih) biti okruženi “nama” a ne “njima” (iako svi znaju da će, kao i do sada, mnogi “njihovi” brzo “preleteti” i postati “naši”). Razlika je, međutim, “ogromna” i “suštinska” – ko drukčije kaže, kleveće i laže.

U svojoj pokvarenosti, a nekada i jednostavno u svojoj neizmernoj gluposti, lokalni promoteri korporativnog fašizma hoće da se predstave kao emancipatori, prosvetitelji i demokrate, dok bi, zapravo, da budu kolonijalni upravitelji (ili bar njihovi savetnici), koje će korporativni mediji brendirani kao “good guys”, i prigrliti ih kao sam supstrat pameti, pravdoljubivosti, emancipatorskih tendencija i urbanog “cool-wannabe” vajba. Iako su to, u realnosti, najčešće neobrazovane i (u glavi) provincijalne karikature, koje pomanjkanje sopstvenog znanja, sposobnosti, hrabrosti i etike nadomešćuju viškom nadmenosti, bezobzirnosti i bahatosti. Njihova publika nije nepismen ili polupismen krezub svet (koji oni vide kao glavni izvor podrške Vučićevom režimu); njihova publika je polupismen polu- (ali zato svezub) svet koji živi u nekom svom imaginarnom diznilendu, koji nastanjuju neki “cool” likovi (čijih se kulturnih i intelektualnih dometa užasava već i svaki pristojan zombi).

ODSUSTVO ALTERNATIVE JE ILUZIJA

Tako se stvara iluzija da je odsustvo alternative zapravo jedina moguća alternativa jednom ludačkom režimu. E, pa nije. Naročito nije nikakva ozbiljna alternativa. Jer logika da će smenjivanjem “kalifa” doći nova garnitura koja će sprovoditi istu (neo)kolonijalnu politiku (ali manje autokratsku i manje ludačku), garantuje pojavu nekog novog Vučića za deset ili petnaest godina. Fake opozicija je dugoročno opasnija od autoritarnog režima. Fake alternativa najpre generiše, a onda troši energiju ljudi uzalud, proizvodeći osećaj razočarenja, beznadežnosti i onog čuvenog “ovde se ništa ne može promeniti” (ergo, treba se samo “utaliti” jer je to jedina “realistična” “politika”). Baš tako – najviše se ispunjavaju proročanstva koja se sama ispunjavaju.

Zato su (sasvim ispravno) i režimski i mainstream nerežimski tabloidi procenili da im je najveći neprijatelj demokratski pokret koji se konstituisao oko protesta koje su inicirali studentski plenumi. To je postala realna opasnost za sistem. A očuvanje korumpiranog, “ajde da se utalimo” sistema je vrhunski prioritet i vlasti i opozicionih partija i njima sklonih javnih poslenika. Zato je bio neophodan enorman pritisak, manipulacije i “prevođenja” na “našu” stranu, što je rezultiralo zamorom, otupljivanjem oštrice pokreta i njegovim usmeravanjem ka “sistemskom” načinu “rešavanja” problema, kad se u mutnom već ništa nije moglo “uloviti”. A to treba da vodi korumpiranju onih koji će postati predstavnici “alternativne” politike u parlamentu, kako bi se obezbedilo da “rešenje problema” bude zapravo nastavak problema – iako će isti, svakako, biti “rebrendiran” kao, ono, baš “top” rešenje (ko drukčije kaže, opet kleveće i laže). Za uspostavljanje ovog tipa loše beskonačnosti nije potrebna sudbina, usud, čak ni svemoćna Služba; dovoljan je (umnožen) razum malog, nesigurnog, neslobodnog, podmuklog, korumpiranog i neukog (iako, verovatno, sa nekom diplomom) čovečuljka, koji bi da bude nešto “veliko”, da ima moć da odlučuje o sudbinama drugih.

Ako se želi napraviti korak u nekom smislenom pravcu, onda bezidejnost, neznanje, korumpiranost, pokvarenost i jeftine propagandne trikove mora zameniti politika – i to odgovorna politika odgovornih ljudi, koji imaju neki kredibilitet i kvalitet, koje okupljaju važne ideje i vrednosti. Jer Srbija (daleko od toga da je jedina) je u takvom stanju da već odavno nema vremena za prazne priče, za ljude koji su spremni da gaze preko svega, svačega i svakog zarad toga da nešto ućare, da budu medijski relevantni, da se neko njima bavi, jer su bez toga, naravno – ništa.

U takvoj situaciji građani moraju osvestiti svoju odgovornost. Oni se moraju prenuti iz sna “uspavane lepotice” i shvatiti da je, naravno, lakše poverovati u jednostavna rešenja i slatkorečive a prazne priče, ali da ta “rešenja” nisu rešenja i da su te priče prodaja magle, koje dugoročno koštaju veoma, veoma mnogo. A kada građani postanu odgovorniji (najpre prema sebi), onda će i zahtevati politiku (umesto korporativnih i partijskih interesa, kao i individualnih ego-tripova), i to politiku koja ima kvalitetan sadržaj. Možda čak i poziciju i opoziciju koje će imati želju i sposobnost da rade u javnom interesu.

E da, srećna Nova godina!