Porodična ljubav

...

Iz dana u dan, barem prvih nekoliko godina, od roditelja se očekuje da deci obezbede predvidljivost, ponavljanja, pravilne ritmove, što manje neplaniranih iznenađenja. I koliko god ljubavi i radosti moglo biti u tome, to je dovoljno deci, ali ne i odraslim osobama. Paradoksalno, okvir za razvoj i igru dece može biti izvor dosade za roditelje i ugroziti romantične i erotske aspekte njihovog zajedničkog života ili ambicije i potrebu da povremeno porazgovaraju i s odraslom osobom koja razume o čemu govore. Da ne govorim o umoru, nenaspavanosti i rasejanosti. Samo pokušajte da zamislite ovu poziciju i siguran sam da će vam odmah biti jasno zašto u Africi (navodno) kažu da je potrebno čitavo selo da bi se odgajilo jedno dete.

Još jedna u nizu neprirodnih stvari koje nam je donela urbanizacija jeste to da živimo u takozvanim nuklearnim porodicama. Ljudi su doskora odrastali i starili u zajednicama od po nekoliko desetina ljudi, gde bi porodice svih sinova živele pod istim krovom i obavljale najveći deo poslova zajedničkim snagama. Većini je tako nešto danas nezamislivo – da jedna osoba ima svu moć u svojim rukama, da posebno žene nemaju nikakva prava u odlučivanju ili način da se zaštite, da niko nema privatni prostor, da ljudi i stoka često žive zajedno i da je krava važnija nego dete. To što ne živimo na taj način doživljavamo kao slobodu koju osvajamo s početkom odraslog doba, obično pri polasku na fakultet ili pronalaženjem prvog posla. I većina ljudi se nikad ne bi vratila na stari način života ni po koju cenu. Dok ne počnu da im se rađaju deca, naravno.

ČAK NORIS UBEDIO BABU

Roditelji (ponekad) spavaju, rade ili se zabavljaju. Ono što nikad ne prestaje jeste osećaj odgovornosti, pokušaji da se predvidi šta će detetu biti potrebno ili, posebno u slučaju majki, gde bi mogli biti izvori opasnosti (kad budete videli ljude koji šakama pokrivaju ivice najobičnijih stolova, nemojte se bojati da su paranoidni ili opsesivni – to samo neko dete trči po kući).

Sve i ako ste ih bili zaboravili, porodični odnosi sada ponovo postaju dragoceni. Ponovo postaje očigledno da se neki ljudi raduju vašoj sreći, saosećaju s vašim opterećenjem i spremni su da nešto žrtvuju iz želje da vas podrže i pomognu vam. U tim se trenucima najverovatnije ne pitate zašto, ali odgovor na to pitanje nije jednoznačan. Odnosi roditelja i dece mogu biti jako komplikovani kada deca odrastu, a potom i prerastu roditelje. Treba naći u sebi i skromnosti i smirenosti da biste mogli uistinu da iskoristite savet koji dolazi od osobe koju ste učili da hoda. Svejedno, ta je porodična veza retko duboko problematična. Rođenje bebe donosi novu nadu i osećaj svežeg početka za roditelje, ali taj osećaj može da bude jači u babama i dedama, posebno što su oni, u današnje vreme, često već u penziji i sve bi dali za novi izvor ljubavi, radosti i smeha, sada kada je njihova vitalnost na izmaku. Dobiti unuka u staroj dobi znači, takođe, ponovo zadobiti osećaj smisla, funkciju, važnost koju najčešće prati neuporedivo manje odgovornosti i mnogo više pauza nego što ste ih imali kao roditelj. I za malo dete može biti divno iskustvo da je neko potpuno usmeren na njega, često bez uticaja ambicija ili strasti, žurbe i uznemirenosti; istovremeno, to može uključivati potpuno odsustvo discipline, tako da se roditelji podsete mudrog vica: “Čak Noris ubedio babu da nije gladan”.

NAJBOLJI PRIJATELJI

Mnogi drugi porodični odnosi mogu biti divna iskustva, ali i uključivati ambivalencije ili čak sukobe i nasilje. U najvećem broju slučajeva, odnosi s braćom i sestrama traju duže od bilo kog drugog odnosa (roditelji umiru prerano, deca se rađaju prekasno, drugarstva koja će trajati retko počinju pre adolescencije) i mogu biti izvor ljubavi, podrške i inspiracije. Mlađa deca od starije dobijaju prokrčene staze, ali moraju i da se bore za svoje posebnosti; i kada stariji izbegavaju druženje ili kinje mlađe, najčešće je jasno da su porodične ljubavi različite od drugarstva. Složna braća su legendarno nepobediva, a jedan moj profesor tvrdio je da u istoriji srpskog pravosuđa nije bilo slučaja da sestra ubije brata. Ali, ne smemo idealizovati i smetnuti s uma da jedna od prvih biblijskih priča o životu izvan raja govori o ljubomori i bratoubistvu. Gde je samo jedno dete, uvek ćemo imati izazov centriranosti na sebe, očekivanja da se dobija više nego što se daje, pa i sebičnosti; gde je više dece, lako može postojati doživljaj da neko dobija više nego ja, da su roditelji iscrpljeni i za mene ne ostaje dovoljno, da mlađi uzimaju ono što je ranije meni neupitno pripadalo, odnosno da su stariji dobili nešto što ja nikako da dobijem.

Dok je dečja ljubomora prirodna i do izvesne mere neizbežna, nekad dođe i do ozbiljnih problema. Ima porodica u kojima jedno od dece dobije lažnu roditeljsku ulogu i od njega se očekuje da posreduje, rešava probleme, savetuje, što neki autori smatraju svojevrsnim oblikom emocionalnog zlostavljanja, zato što detetu otima detinjstvo. Isti je slučaj i sa situacijama kada jedno od dece bude prinuđeno da brine od ostaloj deci kao da je odraslije od njih i sposobno da im bude staratelj, dok emotivno ne može biti više od deteta i prilagođavanje na nametnutu ulogu može da ostavi celoživotni trag.

Kada detinjstvo ostane iza nas, braća i sestre nas poznaju duže, a često i bolje nego bilo ko, jer im, počev od puberteta, poveravamo više nego roditeljima ili prolazimo kroz slična iskušenja. I mada je svako prijateljstvo dar, mi počnemo da uviđamo kako ona stara imaju dublje korene, kako ima nešto posebno u razgovorima tokom kojih neko već zna likove, događaje ili mesta koja opisujete. Razgovor s braćom i sestrama onda može biti prava dragocenost, a u idealnom slučaju može se desiti i da znamo kome je kakva podrška potrebna, kako je spreman da je prihvati, kako mu je treba ponuditi.

Dok iz tog odnosa možete mnogo dobiti zahvaljujući ravnopravnosti, a od roditelja (ili njihovih roditelja) zahvaljujući većem životnom iskustvu, postoji i jedna udobna pozicija između te dve. U velikim porodicama, dete odrasta uz stričeve, ujake, tetke i neki od tih odnosa mogu mu biti “opušteniji” od odnosa s roditeljima. Neki od tih rođaka mogu biti tek malo stariji, poput pobočne starije braće i starijih sestara s kojima nema rivalstva, i s njima se možemo razumeti bez previše brige ili osude, oni mogu biti dobri slušaoci ili savetnici koji su ipak ispred nas na životnom putu. A kad oni sami budu dobili svoje dete i taj odnos postaje poseban jer nema ideja ni o kakvom preotimanju pažnje, a igra s njima se podrazumeva.

NASILNICI I DEŽURNI NEGATIVCI

Nažalost, problemi se mogu pojaviti na svakom koraku. Više od devedeset odsto traumatskih iskustava odigra se unutar porodica, a najčešći vinovnici su muškarci – očevi, dede, braća, stričevi… Bilo da su u pitanju vređanje, prebijanje ili silovanja, njih najčešće čini, u mnogim slučajevima ponavljano, neko koga poznajemo, verujemo mu, drag nam je, a tek ponekad nepoznati prolaznik u mračnom parku. Zato se mnogo puta desi da ne primećujemo takve događaje ili nam je teško da poverujemo detetu koje pokušava da se požali i izjada, te da je teško naći ravnotežu između opuštenosti porodičnog života i gotovo paranoidnog kontrolisanja detetovog odrastanja.

Neke porodice imaju i dežurne negativce. Uloge maćeha u bajkama ili izreke kao što je “jednom majka, drugom maćeha”, naglašavaju posebnost majčinske ljubavi, ali i realnu činjenicu da neko može favorizovati svoju decu i kinjiti pastorke. A šta tek reći o stavu prema očuhu u kulturi koja ne polaže velike nade ni u očeve. Realnost, na sreću, ne mora biti tako mračna. Danas je ipak drugačije nego samo pre nekoliko decenija.

Zapad sada preplavljuju takozvane patchwork porodice, situacije kada posle razvoda otac ili majka osnuju porodicu s partnerkom ili partnerom koji već imaju decu. Dete koje se nađe u takvoj situaciji sada može imati mamu i očuha kao novi par, braću i sestre, u budućnosti možda polubraću i polusestre, očuh može imati svoju decu, a i tata se može oženiti i početi da gradi novi život. Zvuči kao veliki haos (ili makar kao Vudstok), ali neka deca mogu lepo da se razvijaju čim je atmosfera u kući dobra i ona nisu zapostavljena.

Dete uspostavlja drugačiju vezanost sa svakom osobom koja o njoj vodi brigu, a istraživanja pokuzuju da smo dovoljno žilavi da samo jedna sigurna veza može da nas spase dubokih problema u odraslom dobu. Zanemarenoj deci, recimo, najvažniji član porodice može biti posvećena dadilja, a razdvajanje od nje (zbog preseljenja ili promene posla) nekad je izrazito bolno iskustvo. Sve je više ljudi kojima su kućni ljubimci članovi porodice za koje su jako vezani, za čiju bi dobrobit dali sve i čije im prisustvo donosi radost i utehu. Opcija je mnogo i tradicionalne porodice sve se više menjaju.

Osnovno svojstvo funkcionalne porodice predstavlja dobra komunikacija među njenim članovima i ko god je usvojio ova ponašanja u detinjstvu imaće velike šanse da i u širim društvenim grupama uspe sebe da predstavi i izrazi, odnosno da druge sasluša i razume. To je samo jedan od razloga zašto porodična terapija može da bude izuzetno efikasna i od velike pomoći svim članovima porodice. Ali, isto bi se tako moglo reći da bi svaka terapija, u idealnom slučaju, trebalo da preraste u porodičnu (ili da prođe kroz fazu rada s čitavom porodicom), pošto nas malo šta u životu definiše toliko jako i tako duboko kao pripadnost porodicama.

Autor je psiholog