Studija Fondacija „Osvaldo Kruz“ iz Rio de Žaneira našla je da bi se u zemljama poput Sjedinjenih Država i Velike Britanije čak svaka sedma smrt mogla pripisati ishrani sa mnogo industrijske hrane.
Istraživači su uporedili podatke iz osam zemalja, posebno one o ishrani i smrtnosti, prenosi Dojče vele (DW).
Našli su, kažu, jasnu vezu – što se više kalorija unosi kroz industrijsku hranu, to veći rizik od prerane smrti.
Eduardo Nilson, nutricionista-epidemiolog iz ove fondacije, za DW kaže da su dosadašnja istraživanja bila preuska jer su posmatrala pojedine namirnice. „Moramo da pogledamo matricu cele ishrane“, navodi on.
Šta je „ultraobrađena hrana“
U Brazilu se već radi na promociji zdravije ishrane. Univerzitet u Sao Paulu podelio je hranu u četiri grupe.
Prva je (skoro) neobrađena hrana, recimo sveže voće, povrće, sveže meso, jaja. Drugo su obrađeni dodaci poput nekih ulja, soli, šećera. U trećoj grupi su konzervirano voće i povrće, suhomesnato, hleb, sir.
U četvrtoj grupi, takozvanoj „ultraobrađenoj hrani“, je sve ono što se spravlja industrijski uz derivate od masnoća, gustina i proteina, uz dodavanje veštačke boje, pojačivača ukusa i konzervansa.
U toj „zloglasnoj“ grupi su automatski i čokolade, gazirana i energetska pića, gotova hrana, zaslađeni jogurti pa i neke pahuljice od žitarica.
Previše obrađena hrana u slengu se često zove „junk food“ („đubre“) i svako zna da sa njom ne treba preterivati. Ali, mnogi to ne poštuju.
Ovakve namirnice povezane su sa 32 bolesti ili uticaja na zdravlje, od gojaznosti preko dijabetesa i srčanih oboljenja, sve do tumora i kognitivnog popuštanja.
Na Mediteranu je bolje
Od osam zemalja koje su poredili brazilski naučnici, upravo one u Latinskoj Americi imaju najmanji udeo isuviše obrađene hrane u ishrani stanovnika. Sledstveno, manje je i prevremenih smrti, tvrde naučnici.
Na suprotnom polu su anglosaksonske zemlje – Australija, Kanada, Britanija i SAD.
„Nije iznenađenje što su zemlje koje imaju razvijeniju kulturu ishrane otpornije na ultraobrađenu hranu pa su zadržale zdravije navike“, kaže nam Nilson.
„Pričamo ovde o Japanu, Italiji, Francuskoj, načelno o mediteranskim zemljama“, dodaje. Slično je, kaže, u Brazilu čija se kuhinja temelji na pirinču, pasulju, salati, voću i nekim izvorima proteina.
Porez na šećer?
A opet, nije lako – a često ni jeftino – jesti uvek zdravo. Nilson i njegova grupa istraživača zato se zalažu da se stvari obrnu, to jest da države podrže zdraviju ishranu.
Da se, recimo, jače oporezuju zašećerena hrana i pića. „U Brazilu smo kao deo reforme ishrane uveli nultu poresku stopu za svežu ili minimalno obrađenu hranu“, kaže on.
Poljoprivrednici se pak podstiču da gaje raznovrsne kulture. Organska proizvodnja uključena je u isporuku obroka za školske kantine.
„Sve zemlje bi trebalo da preduzmu slično jer su dokazi vrlo ubedljivi“, kaže brazilski naučnik.
Prvi potezi u SAD
Uticajem isuviše obrađene hrane bavi se i američki Nacionalni institut za zdravlje.
Suočeni sa mogućom promenom politike i kritikama, neki proizvođači sami izbacuju sintetičke farbe i druge aditive.
Američka uprava za hranu i lekove prošle sedmice apelovala je na proizvođače da „zamene petrohemijske boje prirodnim sastojcima zarad dobrobiti američke dece, baš kako se već radi u Evropi i Kanadi“.
To je u skladu sa politikom koju je najavio američki sekretar za zdravstvo Robert F. Kenedi Mlađi.
Ima i pobuna. Recimo, firma „Dženeral Mils“ probala je da pređe na prirodne boje u pahuljicama za doručak, ali se vratila veštačkim – zbog protesta mušterija.
U ponedeljak (28. april) su dva giganta u proizvodnji idnsutrijske hrane, PepsiCo i Kelog, najavili da će izbaciti neke sintetičke aditive iz proizvoda.
