Pesnik nevidljivog

Za genija nema pripreme ili objašnjenja. Koji god kontekstualni, psihološki, politički ili obrazovni faktori da se uzmu u razmatranje, uvek ostane neka nerazrešiva tajna. Mada psiholozi vole da umetničko stvaralaštvo svode na biografske elemente, ni priče o detinjstvu ne pomažu mnogo više nego ostali pokušaji. Ipak, neke su tako dobre da im je nemoguće odoleti.

Bračni par, Nemci iz Praga, dobije sina nekoliko godina nakon što im je umrla kćerka. Ta žena počne dečaka da podiže kao devojčicu: u igrama ga oslovljava imenom njegove preminule sestre, Sofija, oblači mu haljine i daje ime koje zvuči više ženski nego muški – Rene Marija Rilke. S obzirom na to šta su sve roditelji sposobni da urade, ovo i ne zvuči tako strašno. Međutim, kada dečak napuni jedanaest godina, roditelji ga šalju u vojnu školu, gde će biti u uniformi, okružen oficirima, muškarcima, bukom, tučama, naređivanjem (i odakle će petneastak godina kasnije početi da mu stižu pisma jednog mlađeg kadeta koji sanja da i sam postane pesnik). A svemu treba dodati da će i s početkom puberteta dečak početi da doživljava gotovo panične strahove od svake erekcije.

ŽIVETI SAMOĆU

Tu počinje Rilkeovo celoživotno lutanje. Živeo je na desetinama adresa u nekoliko različitih zemalja: možda najduže u Parizu, Minhenu i Beču, ali i u Berlinu, u umetničkoj koloniji pored Bremena, u zamku nedaleko od Trsta, u Rimu, po bezbrojnim hotelima. U drugoj polovini svojih dvadesetih, oženio se i dobio kćerku. Mada nikad nije zvanično razveden, taj brak nije potrajao ni godinu dana. (Kćerka mu se ubila pola veka nakon njegove smrti, u 72. godini, tako da je nemoguće znati da li je do toga dovelo osećanje zanemarenosti usled očevog stalnog odsustva.) Tek je pred kraj života imao kuću, visoko u švajcarskim Alpima, koja jeste bila neka vrsta korena, ali u kojoj je uvek živeo sam.

Ali nisu presudni fizički objekti. Rilke koristi izraz “duša beskućnica” i opisuje da se “i u meni dešava nešto što počinje da me udaljava i razdvaja od svega”, pa je jedna od najvažnijih konstanti u njegovom životu gotovo neprekidno samovanje. U većini slučajeva putuje sam, živi sam i na neki način samoću tretira kao idealno stanje, najdirektnije povezano s potpunom posvećenošću poeziji. Mada je imao mnogo obožavatelja, podržavalaca i mecena, teško je proceniti da li je imao i jednog jedinog pravog prijatelja, pa čak i da li ga je ikada uopšte tražio. Kroz veći deo odraslog doba najčešće biva u bliskom kontaktu s nekom ženskom osobom, ali je ponovo teško odrediti da li se te veze zasnivaju na divljenju i podršci njegovom stvaralaštvu ili u njima ima i nečega romantičnog i erotskog.

OČARANOST JEDNOM ŽENOM

Mnogo je ljudi koji su na Rilkea značajno uticali. Izdvaja se, na primer, za njega gotovo mitološka figura Ogista Rodena, kome je nekoliko godina bio sekretar i od koga ne pokušava samo da nauči nešto o misterijama umetnosti već ga vidi kao svoju suprotnost i ideal stvaraoca kakav bi želeo da postane. Mada se sa njima dvojicom nikada nije sreo, veliki uticaj na njega najpre ostavlja slikarstvo Pola Sezana, a potom i jedna Pikasova slika kojoj će posvetiti petu Devinsku elegiju. Tu su i brojni pesnici koje je čitao i prevodio (sa francuskog, engleskog, italijanskog, ruskog), a među njima verovatno ponajviše Verlen i Mikelanđelo.

Gotovo sa sigurnošću može se reći da nijedna osoba nije igrala tako veliku ulogu u Rilkeovom životu kao Lu Andreas-Salome, mada je teško odrediti kakva je tačno ta uloga bila. Budući četrnaest godina starija, ona je Rilkeu i neka vrsta mentora i prijatelja i prva, a možda i jedina prava ljubavnica, po potrebi neka vrsta majke, pa i psihoterapeutkinja (tako da bi asocijacije na psihoanalizu u njegovim pesmama morale biti povezane s njom). U vreme njihovog susreta njemu su dvadeset dve godine i prvi put je potpuno očaran nekom ženom. Njoj su upućene reči “Još sam mek, u tvojim bih rukama mogao biti poput voska. Uzmi me, uobliči me, završi me.” Ona inicira promenu njegovog imena u Rajner, zato što veruje da je to “pravo” muško ime. Tokom četvorogodišnje ljubavne veze, dva puta odlaze u Rusiju na po nekoliko meseci i tamo sreću Tolstoja, desetogodišnjeg Borisa Pasternaka, ali pre svega obične, dubokoverujuće hrišćane. Nakon što se budu rastali, razmeniće na stotine pisama, posebno u trenucima kad je njemu potrebna pomoć. Ona će ga nadživeti za više od decenije i napisati jednu od prvih knjiga o njemu.

DUŠA ŠTO SE NE ODRIČE ĐAVOLA

Rilke je pesnik od najranije mladosti. Počinje da objavljuje vrlo rano i odmah dobija izrazito pozitivne kritike. Rane pesme su često posvećene religijskim temama, formalno i jezički savršene. U Parizu, fokus postaje više “fenomenološki”, Rilke opisuje površine stvari koji vidi oko sebe (ništa čudno, kad se setite da je svakodnevno u kontaktu s najvećim vajarom na svetu). Već ima i nekoliko “narativnih pesama”, gde on, na nepogrešivo lirski način, opisuje svoje viđenje mitova, kao što su “Alkesta” ili “Orfej. Euridika. Hermes”. Prvi je primetio Mana i napisao pozitivan prikaz Budenbrokovih, a to će kasnije učiniti i za Kafkine prve objavljene priče.

Ova podela je veštačka, ali između “ranih” i “poznijih” zbirki pesama umetnuo se Rilkeov jedini roman. Zapisi Maltea Lauridsa Brigea jedan je od najneobičnijih romana svih vremena, “roman bez svojstava”. U njemu nema jasnog zapleta, nema junaka u tradicionalnom smislu reči, izražavanje je potpuno poetsko, povremeno se prepoznaju delovi dnevnika ili putopisa, nije baš jasno u šta nas početak uvodi, ne bi se sa sigurnošću moglo reći ni da postoji pravi kraj. Nekoliko vanvremenskih tema biva prodiskutovano, opisano, doživljeno na najrazličitije načine. Među njima su sopstvena smrt (ne bi trebalo umirati od bezličnih bolesti, već od smrti koja baš meni pripada), intranzitivna ljubav (ne bi trebalo prihvatati tuđu ljubav, pošto ona ograničava samoću), odnosno kako naći “sopstvenu dušu” i kako neko postaje pesnik, ali ima i stranica očigledno posvećenih divljenju prema Betovenu, opisu susreta sa Tolstojem ili varijacijama na mit o bludnom sinu.

Pisanje romana predstavlja za Rilkea potpuno iscrpljujuće iskustvo i nakon njega on nekoliko godina neće moći da napiše ništa novo, živeće u potpunoj agoniji da je presahnuo i da kao pesnik više ništa neće biti u stanju da stvori. Za pomoć se, naravno, obraća Lu Salome, a ona ga 1913. upoznaje sa Frojdom. Ni jedan od tih susreta ne donosi mu nikakvu pomoć ili olakšanje. Ostaje u strahu da bi izlečenje uništilo njegovu kreativnost, da bi “s nestankom njegovih đavola nestali i njegovi anđeli”, te da bi ga psihoanalitičar “popravljao poput učiteljevog crvenog mastila”. Emocionalni problemi ne jenjavaju (posebno kad bude bio regrutovan, mada je raspoređen u vojni arhiv), ali ni kapacitet da se nešto primi od drugoga nikad neće porasti.

U romanu, Rilke opisuje kako ima unutrašnji svet u koji se sve sliva, ali kako ne zna šta se u njemu dešava. U pesmi “Preokret”, stiže do toga da je “završen rad lica i počinje rad srca”. Tokom rata, u pesmi koja nema naslov i u prevodu počinje stihom “Dodirne dušu skoro svaka stvar”, opisuje kako u poeziji jasne granice između unutrašnjeg života i života sveta ili prirode zapravo ne postoje, kako “kroz nas laste proleću tiho” i u njemu samom raste jedno drvo. Ta pesma je jedino mesto na kojem će pomenuti za njegovu poetiku izuzetno važan pojam Weltinnenraum, gde u jednoj reči kombinuje svet-unutra-prostor da bi pokazao kako je u poeziji sve vreme reč o jednoj duši, individualnoj i nadindividualnoj.

SVET KAO DEO STVARAOCA

Svih tih godina, napisana pesma je poput incidenta i blokade i dalje traju dugo, sve dok početkom februara 1922. godine ne bude počeo drugi period “primanja diktata”. Rilke je prijateljima prepričavao kako je u tim trenucima jasno mogao da čuje glas koji govori pesme i njegovo je bilo samo da ih zapiše u beležnicu. Tokom tog “uragana srca i duha”, u svega nekoliko nedelja završio je svih deset Devinskih elegija i pedeset pet Soneta Orfeju.

Poenta, naravno, uopšte nije u samom procesu nastanka ovih zbirki. Rilke postiže potpunu jedinstvenost, otkriva svoju poetiku, svoj glas, koji u suštini ne liči ni na jedan drugi u istoriji poezije. Intelektualna dubina u kojoj su povezani mitologija, psihoanaliza (čak sa idejama koje su daleko ispred teorije tog vremena, kao na kraju Četvrte elegije), neka vrsta privatne teologije i opisi najdubljeg u njegovom unutrašnjem svetu (“unutrašnja devojčica”), sve je to kombinovano s neverovatnom muzikalnošću i lepotom jezika. Svom poljskom prevodiocu on će pisati “Mi smo pčele nevidljivog”. Nevidljivo koje Rilke opisuje, posebno u Devetoj elegiji, ne odnosi se na metafizičke domene koje su stvorili bogovi, već na kapacitet stvaraoca da bilo koji deo sveta pretvori u deo sebe u tolikoj meri da je to za spoljni svet sada nešto nevidljivo.

VODIČ KROZ NEPOZNATE DIMENZIJE

Zbog osećaja da na maternjem jeziku više ne može da kaže ništa novo, poslednju zbirku napisao je na francuskom. Njegov pedeseti rođendan, 4. decembra 1925. godine, važan je datum u evropskoj kulturi tog trenutka, ali uprkos svim pozivima i čestitkama, Rilke ne napušta izolaciju. Poslednju pesmu, koja ima samo tri stiha, posvetio je ruži. Umro je od leukemije, krajem januara 1926. godine.

Uprkos tome što mu život nije bio dug a delo obimno, Rilke ostaje – možda uz umetnike kao što su Šubert i Tarkovski – naš vodič kroz dimenzije većini nevidljive i nepoznate, pesnik jedinstvenog senzibiliteta, introspekcije i muzikalnosti, posebno potreban našem površnom i ideologizovanom dobu.

Autor je psiholog