Ti ljudi umeju da razvuku vreme na tanko kao kore za pitu, da ga podele na jedinice od kojih je najkraća mesec dana, da nam vreme jednolično kaplje po temenima kao na lošoj pozorišnoj predstavi
U nekim čudnim zemljama izbori se održavaju, recimo, četvrtkom, a šta uopšte očekivati od zemlje gde se četvrtkom izlazi na izbore? Oni nedeljom verovatno idu na izlete, na utakmice (to tamo nije sramota) i u bioskop! A između četvrtka i nedelje pokušavaju da se snađu u novoj političkoj realnosti, s kojom su stupili u vikend.
Recimo, Britanci su onog četvrtka izašli na izbore i smenili dotadašnju vlast. Čudna mi čuda, to je kod njih normalno, a ni kod nas nije bilo preegzotično. Volimo demokratiju i rado je se sećamo. Neobično je – ili nije – što je stanar kuće za premijere u četvrtak uveče izgubio izbore, a već u petak pre podne je deložiran s te adrese, dok su novi stanari nestrpljivo cupkali okruženi koferima. Kakva strogost, bog te veselio! Dobro je da su Sunaku uopšte dozvolili da, kao takoreći pripravnik za privatno lice, prespava tu “međunoć” u Dauning stritu 10; a možda mu je država i naplatila noćenje s doručkom?
Eto, tako je to u surovom kapitalizmu gde je vreme = novac, a većini nedostaje i jednog i drugog. No, kako se to u međuvremenu dosta obogatilo, čak bi se moglo reći da prosečno plivajućem građaninu iliti srednjoj klasi deficit slobodnog vremena zadaje više problema od deficita unapred nepotrošenog novca. Otuda su brzina i efikasnost tako cenjeni, neretko i precenjeni.
Srećom, kod nas vreme sasvim drugačije teče – ako teče uopšte. Ponekad jedva curka ili kaplje, čini ti se svakog časa će se zaustaviti. Orijentalističko opšte mesto kaže da je to tako na Orijentu: ljudi svih mileta i staleža naprosto su imači kada. Nije posao zec da pobegne! A i ako loviš pravog zeca, dugouhog, pusti ga neka se istrči dok ti sam ne uleti u krilo.
E sad, sve je to lepo, ali nije li ovdašnja vlast pravi primer aktivnog suprotstavljanja celoj toj kvaziorijentalnoj ima-se-kada filozofiji? Nije li Vrhovni Napornik nekoliko godina tupio sa svojim vikipedijskim interpretacijama i interpolacijama protestantske etike i duha kapitalizma? Nije li fakat da nas 24 sata dnevno zasipaju džirlo pokličima i dosetkama da oni nit spavaju nit jedu nit ono treće, nego samo rade za našu ogromnu i pri tome još i brzu dobrobit?
Da, to je jedna strana priče – ona koja im odgovara. Na drugoj strani, ti isti ljudi umeju da razvuku vreme na tanko kao kore za pitu, da ga podele na jedinice od kojih je najkraća mesec dana, da nam vreme jednolično kaplje po temenima kao na lošoj pozorišnoj predstavi (kad-tad će se dokazati da najviše ljudi razmišlja o suicidu upravo tokom takve talačke krize), da nas uvale u žitko blato vremena tako da nam samo čuperci vire a noge se uzalud batrgaju da se oslone o dno. I da nam onda još (“subliminalno”) poruče: hajde sada da vidimo ko će duže izdržati, ko ima više strpljenja…
“Dobro bre, Pančiću, ali daj malo da vidimo kako to oni konkretno rade? Nemam vremena jer trčim na ‘Sokola’, a trčim na ‘Sokola’ jer nemam vremena!”
Evo vam primera.
Ko se još seća da su nedavno širom Srbije, pa tako i u Nišu, održani izbori? Ko se još seća da ih je opozicija dobila? Zašto onda ni do dan-danas opozicija nije konstituisala vlast? Zato što je, svedeno rečeno, u tome bila sprečena, jer vlast tvrdi da je ona, vlast, zapravo dobila izbore. Međutim, ni vlast nije formirala vlast i ne zna se kada će i da li će. Ili će prosto muljati ovo blato beskorisnog, ništavnog vremena sve dok i onaj kardiohirurg dr Milić zaboravi da je ikada učestovao na izborima. Ali, to je kanda zato što se Englezima nekud žuri dok je nama – a zapravo Njima – dobro ovde gde smo. Slično je i u Čačku, gde se mesecima utvrđuje ono što se u Britaniji, recimo, utvrdi između dva polaska brzog voza za Mančester.
Nije li slično bilo i na beogradskom Starom gradu, gde je isprva bilo jasno da je opozicija dobila izbore, ali je onda neko postavio fundamentano filozofsko pitanje: šta je opozicija? Onda je onaj Bastać uzeo knjige u šake da to odgonetne, ali jbg, izgleda da mu se najviše dopao Maks Veber.
Moglo bi ovakvih primera da se ređa još koliko hoćete, i to nipošto samo u vezi sa izborima. Nije li isto sa Kosovom? Epoha ovog režima prolazi u umrtvljivanju ljudi i događaja, mada se pravi poslovi u međuvremenu i te kako obavljaju. I tu nikakvo divljanje nad Mirditom ne može da prikrije tragove. Ili tolika silna obećanja o sjajnom životu i zlatnom dobu za godinu-dve: kalendar se vrlo maštovito cepka i prekraja tako da izgleda da smo u permanentnom Predzlatnom dobu.
This time next year, we’re gonna be millionaires! – kaže (svake godine) jedan mali engleski mufljuz. Ali, on je lik iz satirične TV serije. Velika je to razlika, kao između četvrtka i petka.
Od legendarnih stihova iz 1997. do današnjeg Svetskog prvenstva na Filipinima, srpski odbojkaši i dalje pišu istoriju. Pobedom nad večitim rivalom Brazilom bez izgubljenog seta, „plava četa“ obezbedila je osminu finala s prvog mesta u grupi i pokazala da je spremna da napadne jedinu medalju koja fali u bogatoj kolekciji – svetsko zlato
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
