Ljubav prema sebi

Neko mora da je oklevetao ljubav prema sebi, jer ona, iako ne čini nikakvo zlo, stalno trpi napade i optužbe. Svaki drugi oblik ljubavi ima svoje zaštitnike, pesnike, za njih se nađu i razumevanje i žudnja, na neke su ljudi čak i ponosni što ih osećaju. Na samu ideju ljubavi prema sebi odmah se pominju Narcis, oholost, gordost, smrtni grehovi, poremećaji ličnosti, arogancija, neskromnost… I tako je od davnina, u najrazličitijim kulturama i religijama. Deluje da se ni u jednom drugom slučaju toliko ne bojimo da bi ljubav mogla da nam izmakne kontroli, postane prejaka i zaslepljujuća. Ljubav prema sebi odigrava se na najklizavijem od svih ljubavnih terena.

...

Kao i mnoge druge naše ideje, kao mnoga verovanja, sumnjičavost prema sebeljublju počela je u antici. Nigde ona nije centralnija nego u mitu o Edipu, u kojem ljudi dva puta pokušavaju da nasamare proročanstva, sudbinu i volju bogova (prvo Klitemnestra i Laj, kad pokušaju da se otarase sopstvene bebe, potom Edip kad se iz Delfa ne vrati u rodni grad, već krene u suprotnom smeru). Zbog specifičnog antičkog razumevanja nužnosti i slobode ovi pokušaji morali su da vode tragičnom ishodu. Za stanje kad je Edip kralj i heroj, kad veruje da je lukaviji i moćniji od bogova, koristio se pojam hibris, najbliži našoj gordosti, preteranoj ljubavi prema sebi, ili neobuzdanom samopouzdanju.

Tamo gde je bila moguća samo politička sloboda (i to samo za one koji se ne rađaju među robovima), a svemir bio viđen kao potpuno determinisan, nije moglo biti ličnosti, subjekta, onako kako ih danas razumemo – sa sopstvenom voljom, odgovornošću, ljubavlju ka sebi. Pomislili biste da će se sve promeniti sa hrišćanstvom, pošto je ono donelo velike ideje stvaranja, prevazilaženja, pobede nad svim ograničenjima (uključujući i smrt), ljubavi kao centralne ontološke kategorije. I ne samo to, već, na manje apstrkatnom nivou, najvažnija hrišćanska zapovest kaže “Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, a ne “… a nipošto samoga sebe” ili “…nauštrb samoga sebe”. Ipak, rano u centar pažnje dospeva Avgustinova ideja da je nužno slediti božju volju (kako kaže osnovna hrišćanska molitva – “neka bude volja Tvoja”) i da je individualna volja greh, pa je gordost jedan od sedam smrtnih grehova, a manastirsko iskušeništvo je barem delimično usmereno na njeno “kroćenje”.

ZDRAVA LJUBAV PREMA SEBI

Kad o ovome mislite iz ugla psihoanalize, odmah vam se nameće pojam narcisizma. Neki od najpoznatijih savremenih autora eksplicitno tvrde da ne postoji zdravi narcisizam, da je on uvek patološki fenomen. Ovakvi stavovi prelili su se u mnoge druge psihoterapijske škole i popularnu kulturu, gde je pojam narcisizma oklevetan jednako kao i sebeljublje, a često i poistovećen s jednako pogrešnim izrazom “veliki ego”. Sve se ovo zasniva na koncepciji za koju danas znamo da nije u skladu s istraživačkim podacima, a po kojoj su bebe bile viđene kao bića koja uopšte nisu u stanju da uspostave odnose, da žive u stanju izolacije, preokupirane svojim željama i potrebama. Pretpostavljalo se da je beba tada u stanju omnipotencije, kada “zamišlja” da sve što joj je potrebno (na primer, hranu i vodu) sama i stvara.

To su bila samo tri različita shvatanja problema ljubavi prema sebi. U dalekoistočnim religijama, različitim mističkim tradicijama i psihološkim teorijamna ima ih još mnogo. Opet, nije poenta u njihovom broju. One su očigledno bile tako uticajne da nije lako navesti bilo koju koncepciju koja ljubav prema sebi vidi kao nešto pozitivno, ili makar bezopasno, a da ne govorim o izlistavanju njenih svojstava ili objašnjenju razvoja. Možda ćete naći nešto u domenu pop psihologije, ali tu nikad ne znate šta zapravo čitate. Dakle, ne preostaje nam ništa drugo do da bauljamo po tami i nadamo se da ćemo kad-tad uspeti da mapiramo teren.

Zdrava ljubav prema sebi morala bi da bude nešto umereno. Nikad nije ekstatična, kao što zaljubljenost ili rodoljublje mogu biti, nije idealizujuća poput ljubavi između roditelja i dece, često vam uopšte nije u vidokrugu. Tamo gde je ima, neuporedivo je više u temeljima nego na fasadi, više u kostima i zglobovima nego na trepavicama i usnama. Nije da ponosa ne može biti, ali on je po pravilu uvremenjen, realističan i kratkotrajan. Ipak, od svih oblika ljubavi, ovaj bi mogao najviše da se podrazumeva i najmanje ističe.

Osobe koje imaju kapacitet da vole sebe obično umeju efikasno da se odbrane od napada ili intruzija. Bez nekog posebnog planiranja ili objašnjavanja, one ne dozvoljavaju da budu ponižene, manipulisane ili okrivljene, ne pristaju na “daj šta daš”, ne dopuštaju da im budu oteti njihovo vreme, koncentracija ili kontakti. Granice u odnosima su im obično jasne, mada, ponovo, ni to ne mora biti tema kojom se eksplicitno bave. Ukoliko je neophodno, umeju da iznesu svoj stav i odbrane ga, a da ne preteraju ni s agresivnošću ni s osećanjem krivice. Ukoliko pak nije neophodno, pobeda u debati nije od velikog značaja. (Možda o njima niko nije mnogo pisao zato što nema ništa uzbudljivo da se kaže?)

LJUBAV ILI SAMOPOŠTOVANJE?

Nije lako razlikovati ovaj oblik ljubavi od zdravog samopoštovanja, pošto su i jedno i drugo više prisutni implicitno i zapravo obezbeđuju prostor za odvijanje drugih procesa. Ove osobe veruju u svoje sposobnosti i kompetencije, mada im jasno vide ograničenja; trude se i uče, ali ne zbog mazohistične samokritičnosti. Samopoštovanje im je stabilno pozitivno, ali u društvenim i poslovnim odnosima uglavnom realistično (šta god se, povremeno, moglo odvijati u mašti). Kada sebe prekorevaju, to nije ni prestrogo ni bezizlazno, pošto im iskrena izvinjenja omogućavaju prevazilaženje osećanja krivice.

Jedno od najvažnijih svojstava ovih osoba jeste to da u svim presudnim životnim situacijama osećaju u sebi toplinu koja potiče iz tuđeg poštovanja i ljubavi. One nemaju problema s prevođenjem tuđe naklonosti u mirnu i stabilnu ljubav prema sebi – ona im se ne pretvara u strah, sumnju, osećanje krivice, zavist ili bes. Možemo pretpostaviti da je im u formativnim godinama osećaj voljenosti bio neupitno iskustvo, domaći teren na kome su se igrale čega požele, te da zahvaljujući tome danas mogu da se na tu, u sebi pohranjenu ljubav drugih, oslone u trenucima visoke anksioznosti ili životnih kriza i da im u aktuelnom trenutku socijalna podrška ne mora biti neophodna.

Ove osobe spontano znaju kako da u socijalnim situacijama prepoznaju koji bi im odnosi mogli biti inspirativni, obogaćujući ili podržavajući, kao što bez eksplicitnog učenja umeju iz tih odnosa da preuzmu i “destiluju” baš to što im treba – da napreduju, raduju se, ili makar popune svoj folder “Pošta za crne dane”. Ovo uopšte ne implicira sebičnost ili neuzvraćanje; baš naprotiv. Upravo ovaj kapacitet omogućava da odnosi s drugima budu mnogo dublji i ličniji, umesto da su brojni i usmereni na izmamljivanje (ili prošenje) komplimenata. Ko u sebi nosi stabilnu ljubav prema sebi lako i rado pruža podršku i prijateljima i saradnicima, ne dozvoljavajući da mu to postane iscrpljujuće ili jednostrano.

VOLETI SEBE, VOLETI DRUGE

Samo zahvaljujući stabilnom izvoru ljubavi prema sebi moguće je uistinu voleti druge (o bilo kom obliku intenzivne ljubavi da je reč) i ne osetiti da vas to prazni i iscrpljuje. Mi često imamo sliku o ljubavi (posebno “zaljubljenosti”) kao o nekom “sistemu” u kome se dve “jedinice” uzajamno motivišu i inspirišu, ili čak dobijaju motivaciju iz toga što se spajaju u jedan novi “sistem”, ali u zrelim odnosima stvari funkcionišu drugačije. Ovakva izolovanost od socijalnog sveta (a ponekad i opsednutost) nipošto ne vodi dobrim ishodima, ali izolovanost od sopstvenog unutrašnjeg sveta i ljubavi prema sebi nužno sužava i ljubavni odnos. Da bi mogao drugome da pruži ljubav, svako mora da oseća ukorenjenost u stabilnoj ljubavi prema sebi, kroz koju propušta sve nove utiske i iz koje ističu svi novi izrazi.

Isto bi moglo važiti i za empatiju. Neki ljudi teže tome da pružaju mnogo i ne misle o tome šta njima samima može biti potrebno: spasavaju članove porodice i romantične partnere, bore se za planetu, saosećaju sa svakim. Ovo je vrlo izraženo kod posvećenih lekara i psihoterapeuta, koji lako upadaju u to da imaju previše pacijenata i brinu o svakome osim o sebi. Zdrava ljubav prema sebi trebalo bi da bude lek i protiv ovoga, da pruži ravnotežu i spreči pojavu onoga što se sve češće naziva “sindromom sagorevanja”. Da ne ulazim u detalje toga koliko je važno da psihoterapijski pacijenti imaju živi primer osobe sa zdravom ljubavlju prema sebi, primer na koji mogu da se ugledaju.

Konačno, ljubav prema sebi uključuje i ono što se u komunizmu nazivalo drugarska kritika i samokritika. Gde je samopoštovanje stabilno, osoba može da prihvati kritiku, misli o njoj i pokuša da ispravi svoje nedostatke, a neće reagovati uvređenošću i tvrdoglavim insistiranjem na grešci. Takođe, vicevi na sopstveni račun su ne samo prihvatljivi već ih čovek i sam rado pravi, a humor generalno nije preterano ironičan i agresivan.

Slutim da ovaj tekst zvuči kao idealizacija i kao da je bez mnogo utemeljenja u realnosti. Pisan je s nadom da će nekoga ponukati na posmatranje i istraživanje, da ćemo ispraviti trenutno tužno stanje (ne)znanja o ljubavi prema sebi i nepoverenja u nju. Jer (da ugnjavim još jednom) ako ne budemo bili dobri prema sebi, ako ne budemo naučili kako da zavolimo sebe same, kako ćemo bilo koga drugog voleti?

Autor je psiholog