Iskrenost – kiseonik bliskosti

...

Svi odrasli ljudi znaju da mi u sebi nosimo mnogo različitih glasova. Imamo sumnje, lomimo se, ubeđujemo ili kritikujemo sebe, ali i pokušavamo da održimo izvesnu ravnotežu među tim glasovima. Uz pomoć životnog iskustva, poneko postigne stanje polifonije, u kome su oni lepo usklađeni, čak se može reći da životu daju bogatstvo. Gde su, međutim, anksioznosti duboke i jake, čestoo preti opasnost od kakofonije uskomešanih unutrašnjih glasova.

Psihologija za to višeglasje ima različite termine. Često se piše o tome kako svi imamo različite uloge, o razlikama između javnog i privatnog, profesionalnog i ličnog. Neki psihoterapeuti tvrdili su da mi svi razvijamo te spoljne strukture u odbrambene svrhe, ne bismo li zaštitili srž svoje ličnosti, koju autentičnost čini nežnom i krhkom. Problem je u tome, pretpostavlja se, što spoljni sloj, ako su nam neophodne jake ili česte odbrane, može u velikoj meri, ili čak potpuno, da uguši naš kontakt s dubljim unutrašnjim slojevima. Postoje, navodno, i ljudi koji u sebi nose samo jedan unutrašnji glas. Kad to čujemo, prirodno se uplašimo fanatizma, fundamentalizma, različitih oblika ekstremizma, koje bi takva osoba mogla nositi u sebi. Ali, to nije jedina opcija. Kaže se da su, recimo, Gandi i Tolstoj svaki moralni problem bili u stanju da sagledaju sa iste, svoje, pozicije. Mi se takođe divimo brojnim umetnicima koji su bili spremni da žrtvuju sve (a neki i svakoga) da bi otkrili svoj stvaralački glas i ostali mu verni.

DA LI DA KAŽEM ILI NE

Sklad naših unutrašnjih glasova i onoga što delimo s drugima nazivamo iskrenošću. Za njeno razumevanje značajan vodič nam je sam jezik: iskrenost je dragocena zato što je poput iskre – blesne, zasvetli, može da napravi požar, onda nestane i ne znate kad će se ponovo pojaviti. Naravno, neki ljudi imaju tendenciju da su češće i lakše iskreni, da manje zaziru od mogućih posledica iskrenosti. Ipak, ni oni nemaju čitav proces pod kontrolom, ne mogu to da postignu uvek, pred bilo kim, na bilo koju temu. Ima u iskrenosti nečega što nas, barem pomalo, prevazilazi.

Sve ovo zvuči kao da je iskrenost nešto posebno. Zapravo je jedina posebna stvar to da ljudi neke odnose smatraju bliskim, a u njima nisu potpuno iskreni. I mada ćete se, nadam se, složiti kako je iskrenost neka vrsta kiseonika bliskosti, sumnjam da vas je iko ikada učio tome zašto je ona važna, gde da je tražite, kako da je izdržite, ili nudio pomoć u slučaju da za nju morate da platite neku cenu.

Prepoznatljivija strana iskrenosti je ono što nam može biti neophodno u susretu s drugom osobom. Da li da – ili na koji način da – kažem da li mi se dopalo nešto što je drugome važno, da li se slažem s nečijim mišljenjem, gde vidim probleme u radu našeg tima? Ponovo: misterija je zašto smo i kako izgradili civilizaciju u kojoj se ovakve stvari ne podrazumevaju, već veliki broj ljudi zazire od toga da progovori i iznese svoje mišljenje. Koliki bi nam teret pao s leđa samo da smemo i umemo tako da razgovaramo, a predmet u kome se to uči ne postoji ni u jednoj školi.

Sledeći nivo je još rizičniji: mislim da sam nešto primetio i upadam u procep između toga da me niko ništa ne pita, a savest mi ne da da ćutim. Od prvog čina Hamleta do uzbunjivača iz, recimo, “Krušika”, bezbroj se drama odvijalo po ovom modelu: ko će se usuditi da saopšti neprijatnu istinu za koju drugi još nije spreman ili je čak svim silama skriva.

I konačno, postoje takvi nivoi bliskosti da razgovori u njima nekada deluju poput ispovesti. Spremni smo da kažemo i saslušamo sve, šta god to moglo biti, a često takve razgovore dugo pamtimo kao prelomne i kao veliko olakšanje. Do ovoga ne vodi toliko doživljaj rezonance s tim kako čujemo glas te osobe (“on je iskren prema meni, pa smem i ja da budem prema njemu”), već je verovatno presudno što nam deluje, tačno ili pogrešno, da je druga osoba spremna i sposobna da čuje sve što nam je na duši, da ništa neće cenzurisati, zaboraviti, zanemariti. Da će baš celu našu priču pohraniti u “biblioteku svog uma”.

Sve ovo liči na previše detaljan opis toga kako iskreno (“pravo”) prijateljstvo treba da izgleda i zašto nam je važno, posebno ako traje dugo, uzajamno je i više puta smo osetili da nekome možemo da kažemo šta god se u nama dešava ili nas muči, bez prikrivanja i zazora.

ŠTA SVE SEBI (NE) PRIZNAJETE

Ljudi nekad porede psihoterapeute sa prostitutkama ili taksistima. Kad bih morao da prizovem neko poređenje, rekao bih da je psihoterapija neobičan oblik prijateljstva. Intimni razgovori, s rastućim poverenjem i bez straha od osude, toliko su nam neophodni da smo spremni da plaćamo prvobitno potpuno nepoznatoj osobi da bismo makar s nekim mogli da dosegnemo punu iskrenost, toliko nas žulja ono što nosimo u sebi i ne usuđujemo se ni sa kim to da podelimo.

Ovo nas dovodi većoj misteriji, ili makar ređoj temi, a to je iskrenost pred sobom. Lako je razumeti da ne mogu drugome da kažem da li mi se nešto sviđa ako ne mogu u sebi – odbijajući sva očekivanja, pritiske i obzire – da budem siguran šta mi se sviđa, a šta ne. I dok god su u pitanju film ili ručak, to ne mora biti mnogo teško. Neki ljudi ne razaznaju koja bi im profesija najviše odgovarala, kime žele da se ožene, šta osećaju prema najbližima.

Psihoanaliza ima samo jedan osnovni princip: poziv da izgovorite baš sve što vam tokom seanse padne na pamet. Baš sve – bilo to naizgled besmisleno, irelevantno, postiđujuće, uvredljivo… To svakome dosta dugo predstavlja izazov, pre svega zato što počnete u sebi da otkrivate ono što ni sami o sebi niste znali – želje, misli, čak i planove, kojih se stidite, koje se godinama niste usuđivali ni sebi da priznate. Ako stignete do kraja psihoanalitičkog procesa, niko na svetu ne poznaje vaše najsvetlije i najmračnije kutkove ni iz daleka tako dobro kao vi. Ovo je samo jedna ilustracija, meni najbliža; puteva ima mnogo. Rezultat je da lako prepoznajete kad nekome zavidite, kad ste besni i ne pokazujete otvoreno, kad počinje da raste iskušenje da slažete. I možda nećete reći drugome, ili nećete reći sve, ali nećete ni moći da istinu sakrijete od sebe, kakva god ona bila, o čemu god da se radi.

ISKRENOST KAO UŽIVANJE I ŽRTVA

U zlatno doba književnosti, znalo se da je biti iskren više od moralne obaveze i da predstavlja uživanje. Mi smo danas podosta zaboravili i koliko olakšanje iskrenost može da donese i koliko je jedinstvena vrednost trenutaka kada smo “nacentrirani” na istinu i spremni sve da rizikujemo zbog nje. U svemu ovome ima dosta ponosa, doživljaja posebne unutrašnje snage i spremnosti da se kapacitet za iskrenost brani po svaku cenu. Ali: kako bez razvijene “unutrašnje iskrenosti” da uopšte znam ko sam? Teško da na to pitanje ima konačnog odgovora, ali prihvatanje svakog unutrašnjeg glasa koji dolazi iz nejasnih dubina ličnosti, bio on, “svetao” ili “mračan”, možda je isto što i “stabilan” identitet i samopoštovanje.

Ovo je posebno lako romantizovati ako se iskrenost ispoljava uprkos nekome ili nečemu, ako je ona znak nekonformizma. Kao u Ibzenovoj drami, čovek u ovoj poziciji može iz pritiska da crpi snagu i uverenje da je na pravom putu, te da mnoge odnose “položi na oltar iskrenosti”. A nekad je do samog kraja nejasno da li je iskreno unutrašnje uverenje bilo tačno i objektivno važno. Ako jeste, cela situacija može doneti i poštovanje drugih, a mnoge kulture obraćaju posebnu pažnju na figuru žrtve, osobe koja će se radije odreći života nego da izneveri svoja uverenja, bila ona verska, naučna ili patriotska.

TAMO GDE NEMA GRADACIJA

U ovom kontekstu, mi neiskrenost vidimo kao manu. Najčešće je, rekao bih, otvoreno pitanje šta pod njom podrazumevamo. Nekad je to laganje, kad su stvari očigledne. Češće je to ćutanje, neizražavanje stava, “tihi konformizam”, kad drugi ni ne moraju znati da li smo iskreni ili ne. Gotovo svakodnevno, svi se, uprkos trudu, zavaravamo, bežimo od sebe, potiskujemo i poričemo svoje tajne želje – “abortiramo” nekada i najbolje u sebi.

Gotovo da niko nema osobu koja će reći “Iz iskrenosti – staklena dvojka; u sledećem tromesečju, šefu sve da kažeš u brk ili padaš za avgust”. A kao što je iskrenost odraz kontakta sa sobom, neiskrenost je odustajanje od sebe, nekakav oblik poraženosti samopoštovanja. Šta mi vrede pehar i medalja kad ja znam da sam kukavica za iskrenost? I šta mi vrede sve moguće spoljne nagrade ako više nemam sebe koji bi te nagrade primio?

Savremene društvo, međutim, kao da za ova pitanja ne haje baš mnogo. Kada političari, i u najmoćnijim zemljama na svetu, dobijaju poverenje (desetina) miliona uprkos tome što im se čitava karijera zasniva na neprekidnom laganju, šta očekivati od ostalih građana, već da se prilagođavaju i svoju decu pripremaju na isto. Bilo da su u pitanju utilitarnost, kalkulanstvo ili površnost, izgovore za neiskrenost sve je lakše naći. I ako samo kažete: “Snađi se, pa živi” ili “Ti njemu samo kaži da…”, malo ko će uopšte pomisliti na impliciranu neiskrenost.

Ono na šta mnogo ljudi ne obraća pažnju jeste razlika iskrenosti i drugih vrednosti. Postoje manje i više smešni vicevi, lepša i manje lepa lica, naučne istine koje važe samo pod određenim uslovima. Iskrenost, međutim, ne poznaje gradacije. Ne možete biti 3/4 iskreni. Ili jeste, ili niste. Preostala četvrtina, ili makar 2 odsto (mada je, naravno, ovde glupo govoriti u terminima brojeva), uništava sav preostali trud i vi unutar sebe znate da ništa niste uradili. A pogotovo kada se radi o razvoju bliskih odnosa, gde iskrenost ne mora biti dovoljan, ali je svakako neophodan uslov. Bilo da je očekujete od drugog ili od sebe.

Autor je psiholog