Ono što je meni zapravo najstrašnija spoznaja od prve epizode serije čije je ime u naslovu jeste činjenica da su svi likovi sa političke scene i danas na vlasti u Srbiji. Danas su svi ti Dilparići još uvek tu, zveckaju oružjem, šire mržnju prema komšijama
Tuđmanov govor na Kninskoj tvrđavi svake godine, tokom godišnjice “Oluje”, predstavlja tužnu sliku velike nacionalne tragedije Srba u Hrvatskoj. Drugi deo ove slike su kolone traktora na putu ka Srbiji, čiji su gospodari rata obećali da će sačuvati svoj narod.
“Neko mora…”, izgovara jedan od najupečatljivijih likova u seriji Tvrđava, penzionisani policajac, Srbin, kojeg maestralno tumači Jovo Maksić. Ova rečenica je istovremeno izjavna, upitna i odrična, zavisno da li je izgovarate 1991. ili 1995, u istorijskom konvoju do Srbije preko Sremske Rače.
Stigli smo do polovine serije, koja se emituje vikendom na RTS, a čiji su autori Mirko Stojković i Goran Starčević, reditelj Saša Hajduković, a producent Miloš Avramović i kuća “Režim”. Metafora Tvrđave šira je od Knina, jer može biti simbol porodice, ljubavne veze Srbina i Hrvatice u praskozorje rata, ili čuvara nacije, vere i kulture na prostoru na kojem se pravovernost meri čvrstinom stavova ili, u gorem slučaju, količinom međusobne mržnje.
Najbolji deo serije upravo je priča o porodici jer je tu sve hiperealistički precizno, kao na porodičnim fotografijama iz Krajine. Bravurozna i iskrena je gluma Ognjena Mićovića i Darije Vučko (Srbina i Hrvatice, Romea i Julije), a možda još više Jove Maksića, Nikoline Friganović (oca i majke), Nikole Pejakovića (ujaka) i demonskog bezbednjaka, Ljubomira Bandovića.
Grad Nikšić je glumio Knin, a scenografija i kostimi bolno su realistično podsećanje na “vesele devedesete” koje će vas nasmejati do suza – kako se to kaže u lošim reklamama.
Prošlo je 30 godina od Dejtona, od “Oluje”, a u Krajinu i Dalmaciju danas odlaze potomci onih što su otišli, a sve u potrazi za komadićima uspomena i emocija, koje pronalaze na zgarištima i zaraslim vinogradima i voćnjacima.
Tragedija poput “Oluje” već ima jednu ekranizaciju u istoimenoj seriji koja je zapravo prikazala vojni aspekt, tragediju u koloni, borbu za život, više nalik na manir partizanskih filmova Veliki transport ili Bitka na Neretvi. Ova serija je najubedljivija u opisu atmosfere, ignorisanja nadolazećeg rata, tragične bezbrižnosti kojom se jedna generacija branila od pomisli na novo krvoproliće. Opisano je to licemerno bratstvo i jedinstvo, zablude partijskih vernika, početak kvazidemokratije, tranzicija, pljačka i preoblačenje dojučerašnjih komunista u vernike i spasioce nacije. Ovu realističnost svako ko pamti devedesete osetiće visceralno, jer će vam želudac vezati u čvor i vratiti sećanja koja ste davno potisnuli.
Dobili smo i novog arhetipskog filmskog negativca, poput legendarnog Šicera, a to je udbaš Dilparić, u kojem je Ljuba Bandović sublimirao ono postkomunstičko-udbaško srce tame koje u sekundi iz osmeha prelazi u stanje apsolutne moći. Taj socijalistički mrak postao je demokratski mrak ili nacionalni mrak – ukratko, večiti mrak kojeg se nismo oslobodili.
Ova priča je ispričana lično i hrabro jer bilo je potrebno suočiti se sa sopstvenim ličnim i kolektivnim zabludama. Moju generaciju politika nije interesovala dok nas nije odvalila po glavama, obukla u uniforme i poslala u rat. Imali ste priliku da prepoznate kuda vodi raspad Jugoslavije i pobegnete od zla. Ni ta odluka nije bila laka ni jeftina, jer ste za sobom ostavili prethodni život, porodicu i prijatelje. Veoma brzo, više nije bilo izbora. Autori su prikazali i sudbinu Hrvata koji su ostali u Kninu i Krajini, sudbinu koja je takođe bila tragična, baš kao i nedorasle političke marionete u Krajini, gde su vođe bili bivši policajci i magacioneri.
Ko se usudio da misli svojom glavom ili se suprotstavi Miloševiću obično je ostajao bez glave. Detaljno su prikazani i mehanizmi pljačke, šverca i bogaćenja kriminalaca i političara pod blagoslovom tajne službe. Ne zaboravimo, pad Krajine i rat u Bosni stvorili su naše ratne bogataše, buduće ugledne biznismene.
Tu zapravo leži moja rezerva prema ovoj seriji. Dok je tragedija porodice upečatljiva i autentična, bolno realistična, politički, vojni i bezbednosni deo činjenica romansiran je i stilizovan. Odlično znamo da su Krajinom tutnjali Martić, Babić, Hadžić, ali i Frenki, Jovica, Kapetan Dragan, Arkan, Legija, Šešelj, dok je Milošević slao direktive iz Beograda.
Još davno smo ekranizaciju devedesetih gledali u filmovima Lepa sela lepo gore, Vukovar jedna priča ili Rane. Primer za ovu stilizaciju je, recimo, priča o ubistvu Zorana Đinđića, koju možete videti u serijama Klan i Sablja. Neverovatno je što 30 godina posle događaja u Srbiji ne smete otvoreno da date imena svojim likovima. Zamislite da ste 1975. snimali film o ratu i Dražu zvali Deda, Pavelića – Ujka, a Tita – Valter.
Ono što je meni zapravo najstrašnija spoznaja od prve epizode ove serije jeste činjenica da su svi likovi sa političke scene i danas na vlasti u Srbiji. Danas su svi ti Dilparići još uvek tu, zveckaju oružjem, šire mržnju prema komšijama, 30 godina nakon Dejtona i “Oluje”, mržnja je još jača. Niko nije odgovoran za tragediju tih ljudi koji su iz Tvrđave tokom “Oluje” stigli u Srbiju i koriste se samo kao biračka mašina. Ni u Hrvatskoj ni u Srbiji nema pomoći da se zapaljeno i srušeno obnovi, već vlastima odgovara da se samo broje mrtvi. U tvrđavi u Kninu danas je Muzej domovinskog rata, a kao što reče jedan od likova iz serije Tvrđava, već više od tri decenije ovde se prodaje samo jedna roba – rat!
U ovoj trgovini stradaju obični ljudi, koji svojim životnim tragedijama plaćaju cenu naivnosti dok prodavcima eto ništa ne fali, čak ni imena ne smete da im pomenete. A roba i danas ide ko da je džabe.
Zašto Vučić prikazuje Srbiju kao opsednutu tvrđavu koju policija brani od spoljašnjih neprijatelja? Zbog čega bi Vulin da se uveze novi srpski narod? Šta je plesna tačka na obeležavanju Dana policije poručila pozornicima oko Ćaćilenda, inspektorima, saobraćajcima, specijalcima, administrativcima i svim ostalim pripadnicama MUP-a
“Ovaj režim se ruši. I to ne zbog toga što se ruše institucije – režim se na institucije nije nikad ni oslanjao. Već zato što proces kanceroznog kadrovskog osvajanja razgrađuje i institucije i sam režim. U slučaju institucija on stvarno liči na širenje tumora. U slučaju režima više liči na osinjak u kojem se otrovne i nervozne ose sve više otimaju Vučićevoj kontroli. Kad zrelo razmislite, šokantno je koliko malo toga Vučić zaista uspeva da sprovede onako kako želi. I sve manje”
U Srbiji postoji vrlo jako uverenje da je sve uzaludno, da, šta god probali, ne može biti bolje. Meni je, ipak, dok sam zavideo svima koji su 23. maja bili prisutni na Slaviji, delovalo da ova istrajnost spontanih protesta mora biti zasnovana na nekoj nepobedivoj nadi – u ljudima dovoljno mladim da ih razočaranja nisu slomila i čiji je entuzijazam izliva svuda unaokolo. Samo da se ne zaboravi da je ona tek neophodan uvod
Šta spaja Vučićeve ministre unutrašnjih poslova? Kome u Mupu građanin sme da prijavi kakvog mafijaša posle slučaja Milić? Šta je Dačić na uvijen i naprednjačko-politički-korektan način poručio Vučiću? Zašto u režimskim krugovima vrijedi olovno pravilo da se uz zlato u levoj ruci mora imati pištolj u desnoj? I zbog čega bivši načelnik nije uzrok profesionalnog, moralnog i svakog drugog posrnuća policije, već njegova posljedica
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Čarter Er Srbije od Beograda do Tivta pun naprednjačkih lojalista sa kriminalnim dosijeima i najava pripreme ubistva Aleksandra Vučića u Crnoj Gori za vreme samita EU - Zapadni Balkan: šta je šahista sa Andrićevog venca ovim atakom na zdrav razum hteo da postigne
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Si, Tramp, Putin i Dan srpske diplomatije
Nepodnošljiva lakoća šibicarenja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
