Olimpijske igre su upravo završene, pa je u toku prebrojavanje medalja i kolektivno slavlje. Sa žaljenjem možemo konstatovati da se ponuda TV programa preko noći promenila jer smo ostali bez celodnevne zabave koja je milione ljudi širom sveta vezala za TV ekrane.
Ta neverovatna popularnost prenosa i snimaka sportskih takmičenja zanela je u izvesnom smislu i naš javni servis. Naime, ponekad je izgledalo da su novinari RTS-a važniji od sportista, pa je logično da postavimo pitanje – ko je u centru pažnje?
Na ulicama Beograda sam video gomilu bilborda sa kojih su nam se smeškali voditelji i novinari emisije “Kapije trijumfa”, samo na RTS-u. Pitam se, zaista bez zle namere, da li je bilo neophodno bacati pare da bi se reklamirala emisija koja se bavi Olimpijskim igrama ukoliko je RTS ekskluzivni kanal na kojem gledaoci mogu da prate takmičenja. OK, ako teramo mak na konac, možemo reći da ste sport mogli da pratite i preko Eurosport kanala ili platforme Maks, ali oni zapravo nikada ne mogu ugroziti gledanost RTS-a. Zašto su, dakle, bačene silne pare javnog servisa i to upravo u vreme dok se u Skupštini Srbije vodila rasprava oko predloga da se taksa, odnosno pretplata za RTS poveća za 50 dinara. Loš i nedomaćinski poslovni potez u najgorem trenutku, zar ne?
Ovo šepurenje rezultatima gledanosti mogli ste videti tokom trajanja Olimpijskih igara, što veoma podseća na izjave Vučića i njegove vlade kada kritikuju opoziciju što ne gradi puteve i vrtiće. Rejtinzi su postali nekakvo merilo kvaliteta programa RTS-a, koji je jedini imao pravo da emituje prenose. Gledanost za medalju!
O ukusima ne vredi raspravljati, tako da ne želim da komentarišem rad kolega, prvenstveno komentatora, ali je ubedljivo najdosadniji deo bio onaj iz studija, gde se program popunjavao izjavama naše brojne ili, tačnije, veoma brojne delegacije, da ne kažem svite, uz priloge o Srpskoj kući gde su tek spiskane neke pare, da bi posetioci mogli da igraju elektronsku verziju igre iks-oks. Za moj ukus preterana je bila ratnička retorika, kao i ode državnom rukovodstvu koje je zaslužno za rezultate i koje se ubi od sikiracije ili zbog forme naših takmičara i takmičarki, ili zbog nepravednog suđenja.
Tu smo došli do faze Očekivanja i Razočaranja. O medaljama se govorilo kao o spisku za kupovinu, a kada je zapelo, pokazalo se koliko politika može biti pogubna kada se petlja u sport. Primer je saopštenje Veslačkog saveza Srbije gde se kao razlog za loše rezultate navodi nekompetentan selektor kojeg postavlja država.
Nažalost, u Skupštini je diskusija o povećanju takse za RTS za 50 dinara bila površna, obojena dnevnopolitičkim temama, a opozicija se bavila isključivo informativnim programom. Šansa za ozbiljnu i kompetentnu diskusiju o radu medijskog javnog servisa zapravo je izostala.
Predsednik Vučić se odlično uklopio u raspored takmičenja i birao je tajming svojih obraćanja pred početak finala Đokovića, vaterpolista ili košarkaša. Često je komentarisao rezultate poput univerzalnog selektora koji vidi sve, odboluje svaku nepravdu i politiku posmatra kao sportsko nadmetanje u kojem su sudije uvek protiv nas, a protivnik je zapravo neprijatelj koji ne bira sredstva da bi pobedio.
Tabloidi su pratili ko je razočarao, ko je verovao, prebrojavale su se medalje, koliko će država da plati dobitnicima medalja, odnosno koliko u Srbiji vredi pobeda. Ova monetizacija sporta, koju vlast neprekidno ističe, vrlo je uvredljiva jer je za uspeh neuporedivo važnija ona unutrašnja motivacija koju teško možete kupiti. Zapravo se radi o dnevnopolitičkoj monetizaciji gde se vlast dopisuje uz svakog pobednika.
Da se razumemo, dužnost svakog političara na vlasti je da podrži naše takmičare i takmičarke, da obezbedi što bolje uslove za rad i pripreme, a bogami i da se slika sa pobednicima odajući u ime Srbije poštovanje za postignute rezultate. Nažalost, i ovde se odnos države prema sportu preneo na lični nivo, pa su zasluge za pobede pripisane Vučiću.
Tako se desilo da RTS, recimo, uspe da ne emituje izjavu ni jednog učesnika protesta širom Srbije gde su hiljade građana zatražile Zakon o moratorijumu na iskopavanja. Prosto neverovatan nivo informativne blokade, pa je ispalo da su Olimpijski prenosi na RTS-u bili fantastičan način da se izbegnu sve druge važne društvene teme. Medijski moratorijum u duhu olimpizma, da tokom Igara prestaju svi sukobi, pa i priča o litijumu u Srbiji. Ispalo je odlično što se posle protesta desilo veliko okupljanje tokom dočeka osvajača medalja, da se narod proveseli. O političkom aspektu neumorno je brinuo TV Informer, čija voditeljka je emisiju o protestu u Beogradu i dočeku sportista počela konstatacijom da smo osvojili 10 medalja! Kada su je gosti ispravili, ona je svoju evidentnu neinformisanost opravdala “patriotizmom” koji sve vidi duplo.
Olimpijada je zatvorena spektaklom na Stadionu “Francuska”, u mnogo tradicionalnijem obliku, ali je zastavu preuzeo Los Anđeles u kojem će se desiti spoj Olimpijade i Holivuda, što je najavio performans Toma Kruza i muzičkih izvođača na plaži Venis. Očekuje nas veliki šou za četiri godine. Ko zna kako će svet, i mi u njemu, izgledati u tom trenutku.
