Gvozdeni Trsteničanin

Gvozdeni most koji danas spaja severnu i južnu obalu Zapadne Morave kod Trstenika je ravnih linija tamnoplave boje. Svečano je otvoren na Dan pobede 9. maja 2000. godine. Međutim, u svesti svih Trsteničana, on je svetloplavi, sa četiri luka, po dva sa svake strane.

Stari Gvozdeni most, srušen u Nato bombardovanju 30. aprila 1999. godine, i dalje je živ u sećanju Trsteničana koji nikako da se naviknu na novi Gvozdeni most. To se najviše vidi u tome što na plakate i korice knjiga stavljaju slike starog mosta, što se na umetničkim delima zavičajnih slikara upravo stari most javlja kao česti motiv.

Ovakvo živo sećanje na porušeni Gvozdeni most, sastavljen od četiri luka, utkano je u kōd Moravaca koji se generacijama i vole i prepiru sa Zapadnom Moravom. Ova, najopevanija srpska reka, leti zna da bude pitoma i mirna dok lenjo prolazi centrom grada. Svoju plahu narav Morava najradije pokazuje u kasnu jesen i u proleće kada poplavi plodne oranice, odnese zgrade od slabijeg materijala, a podjednako lako i drvene mostove koje su Trsteničani uporno gradili da bi povezali Župu na jugu i Levač na severu.

Svaki put kada bi Morava odnela drevni most, Trsteničani su za prelaz preko reke koristili skelu. Prevoz skelom, pogotovo u zimskim mesecima, bio je jako nezgodan, o čemu je ostavljeno više istorijskih zapisa. Jedan od najčuvenijih putopisaca sa kraja 19. veka, Feliks Kanic, zatekao se u Trsteniku 20. oktobra 1898. godine.

Zanimljivo je da je tog celog dana padao sneg i duvao jak vetar sa severoistoka, što je potpuno neobično. Po takvom vremenu Kanic je pokušao da se primitivnom skelom, kako je opisuje, preveze preko reke kako bi najverovatnije obišao manastir Ljubostinju, ali nije uspeo. Ostavio je zapis o metežu koji su činila zaprežna kola puna ljudi, krcata najrazličitijim proizvodima, konjanici i razna stoka. Svi oni su sa nestrpljenjem i bez zaklona čekali da ih skela preveze na drugu obalu, po susnežici koja je padala čitavog dana. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se prebaci na drugu obalu, putopisac je otišao 30 kilometara zapadno i Moravu prešao preko rasponskog mosta kod sela Jasike, nedaleko od Kruševca.

Kanicov zapis svedoči o frekventnosti saobraćaja ljudi i robe preko Zapadne Morave kod Trstenika, pa je razumljivo što je Trsteničanima bilo važno da se napravi stalni Gvozdeni most mada se na osnovu sačuvanih izvora vidi da su i drveni mostovi bili impozantne građevine.

foto: privatna arhiva

Među tim izvorima je jedan sačuvani drveni noseći stub pronađen u maju ove godine prilikom regulacije toka Zapadne Morave za potrebe zaštite novoizgrađenog auto-puta. Sačuvana visina stuba je oko metar, a procenjena težina 25 kilograma. Nalazio se u vodi i zato je preživeo sve do danas, dok je ostatak mosta odnesen u poplavi, na Mitrovdan 1897. godine. Stub je najverovatnije bio dužine 5 do 7 metara, a bio je napravljen najverovatnije od hrasta kitnjaka iz ljubostinjskih šuma. Na vrhu je bio zašiljen i ojačan iskovanom metalnom navlakom. Ovaj stub je bio jedan od desetak parova stubova koji su nosili kompletnu drvenu konstrukciju mosta. Fascinantni su načini na koje su ljudi nekada prevozili ovu drvenu građu zaprežnim kolima, obradili je ručno i potom, koristeći samo snagu svojih ruku, postavljali drvene noseće stubove kroz rečnu vodu pravo u korito.

Prvi Gvozdeni most su Trsteničani sagradili nastojanjima Vasilija Vase Anđelkovića, trsteničkog poslanika u Narodnoj skupštini, predsednika opštine Trstenik, ali pre svega trgovca i preduzimača, kako on sam sebe naziva.

O svojim naporima da Trstenik dobije stalni Gvozdeni most napisao je kratke memoare. Najpre je 1898. godine na sreskoj skupštini u Trsteniku uspeo da obezbedi da se za budući stalni most dopremi kamen iz popinskog majdana, a potom da, na okružnoj skupštini u Kruševcu, sa svojim prijateljima i saradnicima iz Brusa, Aleksandrovca, Jasike i Kruševca, ubedi sve ostale poslanike da okrug kruševački izdvoji sumu od 60.000 dinara za izgradnju stalnog mosta u Trsteniku.

Naoružan entuzijazmom, obećanom svotom novca i obezbeđenim kamenom, Anđelković je sastavio deputaciju i zaputio se u Beograd, čezom, jer tada kroz Trstenik još uvek nije prolazila železnička pruga. Na sastanku kod ministra građevina Petra Velimirovića, Vasa je uspeo da ispregovara da država podigne most na Zapadnoj Moravi, o čemu je ministar na licu mesta doneo rešenje.

Tada se pristupilo merenju Morave, dolazili su inženjeri iz Kruševca i Beograda u pratnji načelnika ministra građevina Čađevića, proučavali podlogu gde će se postavljati tumbasi za budući most. Čitav proces je trajao šest nedelja.

Za to vreme, promenila se vlada u Beogradu. Postavljen je novi ministar građevina Jovan Atanacković. Kada je s proleća 1899. godine Vasa Anđelković ponovo otišao u Beograd, načelnik Čađević mu je rekao da je novi ministar obrisao iz budžeta stavku za izradu predračuna i projekta za trstenički most. Vasa je otišao pravo kod ministra Atanackovića u pokušaju da ga ubedi u važnost čitavog projekta. Kao razloge, Vasa je navodio činjenicu da će taj most povezivati Gružu i Levač sa Župom, da čitavih 20.000 duša iz tih krajeva dolazi u Trstenik na pijacu i da kupuje i da prodaje, ali sve je bilo uzalud.

Nepokolebljiv, Vasa se vratio u Trstenik. Uspeo je da ubedi okružnu skupštinu da se početni ulog od 60.000 poveća na 100.000 dinara. Nakon toga, Vasa je sastavio deputaciju kojoj se priključio i iguman manastira Ljubostinja Venijamin, kako bi deputacija “svečanije izgledala”. Ministar građevina je primio trsteničku deputaciju, ali je ostao pri svome da most u Trsteniku nije prioritet i da se najpre mora sagraditi most u Stalaću, pa na Rasini kod Kruševca, pa na Ibru kod Kraljeva, i da je most u Trsteniku tek na 18. mestu po važnosti. Ministar je bio uporan, ali Vasa uporniji. U svojim memoarima Vasa navodi: “Ja na jedna vrata ulazim, na druga ministar me juri”.

U pozitivnom rešavanju pitanja za most u Trsteniku Vasi je pomoglo poznanstvo sa Jovanom Belimarkovićem. Belimarković je Trsteničane Vasilija Anđelkovića i Petra Katića delegirao za narodne poslanike za srez Trstenički. Na skupštini koja se održavala u Nišu, Vasa Anđelković se preko Jovana Belimarkovića sreo sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Kralj mu je tom prilikom rekao: “A, vi ste Vasa Anđelković” i odmah ga potom upitao kako napreduje izgradnja gvozdenog mosta na Moravi.

Vasa je iskoristio svoje pregovaračko umeće da ubedi kralja u važnost izgradnje mosta i predstavio mu početna, prikupljena sredstva, u materijalu i u novcu. Kralj je obećao Vasi da će se tokom 1899. godine izgraditi stalni gvozdeni most. Uskoro su vesti o razgovoru sa kraljom stigle i do ministra građevina Atanackovića: “Ti ne daš ni dvoru mira radi vašeg mosta … daću da se izradi i plan i predračun (za most) i izdaću ga licitacijom”. Vasina upornost i pregovaračke sposobnosti su se ogledale i u tome što je uspeo da ubedi ministra Atanackovića da za trstenički stalni most izdvoji iz državnog budžeta posebnu stavku od 200.000 dinara, dok je za sve ostale mostove u Kraljevini te godine bilo odvojeno ukupno 750.000 dinara.

Ubrzo nakon skupštinske sednice u Nišu na kojoj je usvojen ovakav budžet, umesto Jovana Atanackovića ministar je postao Dimitrije Stojanović, a Vasa je ponovo morao da ide u deputaciju. Novi ministar je pokušao da mu objasni kako u budžetu nema novca za most u Trsteniku, ali, pošto mu je Vasa objasnio da je za most u Trsteničkom srezu odvojena posebna budžetska stavka od 200.000 dinara, ministar Stojanović je, vidno impresioniran, rekao Anđelkoviću: “Kad si mogao ovo ovako da izradiš, nemoj da me moliš nego mi zapovedi da sazidam most”.

Epilog priče o gvozdenoj upornosti Vase Anđelkovića je da je Trstenik četvrt veka i pre Kruševca i pre Kraljeva dobio prvi Gvozdeni stalni most i da se sva komunikacija između Stalaća i Kraljeva slivala upravo u Trstenik. Pred kraj memoara, prilično zadovoljno, Vasa zaključuje: “Srez kamen nije dao, a nije ni u novcu pomoć učinio”. Most je sazidan državnim novcem.

Most nije potrajao dugo. Miniran je 6. novembra 1915. godine da bi se usporilo napredovanje austrougarske vojske ka jugu i time olakšalo povlačenje srpske vojske ka Kosovu i dalje ka Grčkoj. Za vreme Prvog svetskog rata, kao prelaz preko reke korišćen je vojni pontonski most koji su obezbeđivali austrougarski vojnici. Gvozdeni most preko Zapadne Morave obnovljen je sredstvima ratne reparacije posle Prvog svetskog rata. Obnovila ga je od 1922. do 1924. austrijska firma “J. Weitzer Arad”.

Između dva svetska rata Gvozdeni most preko Zapadne Morave bio je žila kucavica Trstenika i okoline i najfotografisanije mesto u Trsteniku.

Pred kraj Drugog svetskog rata, 21. septembra 1944. u savezničkom bombardovanju Srbije, u operaciji “Ratvik”, bombardovan je i Trstenik. Meta je bio most, i dok ni jedna od bar dve bačene bombe nisu pogodile most, bilo je mnogo civilnih žrtava. Tog dana je verski praznik Mala Gospojina pa se mnogo ljudi iz okoline Trstenika okupilo u samom gradu zbog pijace koja je tada bila u centru grada, na oko 100 metara od mosta.

foto: privatna arhiva

U 20. veku most je ponovo bombardovan, ovog puta uspešno: 30. aprila 1999. godine u 14 sati i 10 minuta. Tom prilikom stradalo je i dvoje ljudi koji su se zatekli na mostu, i pored toga što su sirene za vazdušnu opasnost dale znak za uzbunu. Umesto starog Gvozdenog mosta sa četiri luka, sagrađen je novi most koji je umesto lukova dobio ravnu gvozdenu konstrukciju. Svečano je pušten u saobraćaj na Dan pobede, 9. maja 2000. godine i mada već četvrt veka povezuje dve obale Zapadne Morave, u kolektivnom sećanju Trsteničana i dalje živi Vasin Gvozdeni most.