Gladne oči

Ako popularnost neke teme možemo meriti brojem emisija koje se njome bave, onda je, posle politike, u Srbiji druga po redu – hrana. Ova univerzalna tema pokriva najširi krug gledalaca, bez obzira na pol, obrazovanje, mesto stanovanja ili uzrast. Neko voli da kuva, neko voli da jede, a izgleda svi vole da gledaju.

U ranim vremenima televizije, kulinarska emisija je, na moju veliku žalost, išla četvrtkom u terminu crtanog filma. Tada je kuvar “Esplanade” Stevo Karapandža dodavao svoju famoznu “žličicu vegete”. Voditelj emisije je bio Oliver Mlakar, a song je napisao i otpevao Arsen Dedić: Nekih malih stvari ima, što ne govore se svima, što se samo nekom šapnu – ti znaš.

Ovo je bila ozbiljna produkcija – od 1974. do osamdesetih – a ja sam prvi put shvatio šta na televiziji znači “probiti termin”: ako se pirjanje i kuhanje odulji, ide se odmah na Dnevnik. Ćao, crtani filme!

Danas u Srbiji imamo poplavu ovakvih emisija, najpre zbog malih troškova produkcije i lake isplativosti formata. Ne treba zanemariti ni veliki marketinški potencijal jer su idealne za reklamiranje i plasiranje proizvoda – od bele tehnike, samoposluge, posuđa, prehrambenih proizvoda do restorana i turističkih agencija. Ovakve emisije ljudi ili gledaju ili zapravo ne menjaju kanal kada nalete na njih, a to je dovoljno za relativno pristojne rejtinge. Ukoliko ubacite rijaliti faktor poput takmičenja, izbacivanja, onda i rejtinzi postaju ozbiljniji.

Veliko je pitanje da li se kroz kulinarske emisije može napraviti promocija tradicije i identiteta. Iako većina emisija u naslovu sugeriše da se kuvaju lokalni specijaliteti ili su akteri iz određenog kraja Srbije, ove emisije veoma retko zaista budu zanimljive. Današnja publika izgleda, osim hrane, voli poznate ličnosti, lične priče, nekakvo nadmetanje… ukratko, element drame. Ja do danas zapravo nisam gledao našu emisiju o hrani koja se oslanja na suštinsku osobinu naše kuhinje koja je, u stvari, mešavina turske, grčke, mađarske, bečke, italijanske kuhinje sa tek nekoliko autohtonih jela. Takva nam je muzika, takav nam je jezik, pa je glavna osobina naše kuhinje to da je zapravo spoj naizgled nespojivog. Umesto toga, u svim emisijama se insistira na “našoj izvornoj i tradicionalnoj” kuhinji.

Ovo ne govorim sa namerom da je učinim manje vrednom, već naprotiv – putujući po svetu samo sam se uverio da je vrednost gastronomije sposobnost kombinovanja, dakle, otvorenosti ka novim ukusima i mešavinama.

U spisku emisija koji sam pokušao da napravim nisam pronašao tu suštinsku osobinu, već naivno i ponekad isključivo bavljenje sobom. Kuhinja moga kraja, Prokuvajte sa Bokijem, Majke i snajke, Master šef, Na večeri kod, Sofra, Slatkara, Kuvajte sa tečom, Banaćanke, Šumadinke, Prijepoljke, Keti na moru i malo u brdima, gde naziv sugeriše “udrobljenu” formu, Deril i Marija, Vrh kuhinja, Gastronomad, Muštuluk i sigurno ima još, al’ prejedoh se. Tu je i domaći kablovski TV kanal “Kičen TV”, a kuriozitet je da su dve televizije koje u svom programu nemaju kuvanje Pink i Happy. Nema gde da se udene, očigledno. U rijalitiju se klopa magično stvori pred takmičarima, uvek je to neki ketering, a najveći problem je zapravo nivo higijene u kuhinji. Verovatno je i produkcija tokom godina shvatila da ekipa u rijalitijima nije sposobna da sebi samostalno priprema hranu. Sad će kraj sezone pa će konačno pojesti nešto kašikom.

Ovih dana se završio i ko zna koji serijal Kuhinje moga kraja gde jedna za drugu kuvaju prave domaćice. Mene je razočarao minimalni broj varijacija jela iz različitih krajeva Srbije. Svuda je isto – predjelo, suvo meso, sirevi, pite, onda ide meso sa sosom od gomile pavlake ili sira i ponegde iznenađenje u vidu voćnog dezerta. Ovogodišnja pobednica je, po opštem mišljenju, stekla slavu spremivši, gle čuda, sarmu. Možda je jedini eksperimentator na domaćim TV kanalima bio i ostao Lepi Brka, koji je pokušao da u domaća jela unese neki novi element, sa drugog kraja sveta, kroz začine, način spremanja ili originalnu kombinaciju. Pošto je Lepi Brka politički nepodoban, kuva se isključivo po proverenom receptu. Ostao je beskrajni niz posluženja, kao nekad u Žikinoj Šarenici, gde najava uvek zvuči isto, stereotipno u svakom smislu: “Vredne ruke naših domaćica spremile su đakonije za nas i vas”.

Na kraju, očigledno postoji i neka uteha u nemirnim vremenima kada na malim ekranima gledate prepunu sofru. To sugeriše gledaocima pred ekranima, kao pred ognjištem, da ima da se jede, makar i za minimalac. Ukoliko pratite opštu funkcionersku kampanju vlasti pod šatorima širom Srbije, shvatite da je Vučić preuzeo koncept putujućeg vašara, koji je decenijama praktikovao pred izbore Dragan Marković Palma. Kratak plameni govor, onda zatutnji muzika, političari se dovate mikrofona ili pečenja i udri. Kuhinja moga kraja. Jedeš i piješ za državne pare. Moguće je napraviti i paralelu sa fenomenom comfort food-a gde je hrana uteha, lek za stres, nesigurnost, nostalgiju ili neizvesnu budućnost.

Vlast koja decenijama plaši svoje birače opozicijom, studentima, Šiptarima, ustašama, Balijama, sebe nudi kao spasitelja, a sada je Vučić onaj koji hrani, dakle, bukvalno svojim budućim biračima nudi pune stomake, jeftine lekove, leteće ambulante i neke pare koje će padati sa neba.

Umesto da nam hrana bude zadovoljstvo, upoznavanje novih ukusa, istorije i običaja, mesto porodičnog okupljanja, kuvanje i hranjenje postaje način da se ljudi podele na “naše” koji se drže tradicije, čitaj večite vlasti i “njihove” po belom svetu koji jedu te strane specijalitete, fala lepo, daj mi sarmu.